Krešimir Ćosić: Bejbisiter koji je promenio istoriju košarke

Pravo iz škole utrčao bih u kuhinju, žedan od nekoliko partija fudbala koje smo, po blatu, snegu, vrućini gotovo neprestano igrali ispred zgrade. Otvorio bih frižider unapred se radujući ledenom soku koji se, pouzdano sam znao, od prethodnog poslepodneva nalazio u pregradi u vratima.

Kao detetu sportiste, čaša mi nije bila preko potrebna, pa sam zgrabio visoki pravougaoni tetrapak spreman nategnem bar pola tadašnje „Fruktalove“ verzija nečega što se danas zove prosto „đus“. Ali ćorak, pakovanje je bilo prazno i bilo je kristalno jasno da je navraćao Ćosa, koji je u to vreme služio vojsku u Sarajevu i, sasvim prirodno, dobar deo vremena provodio kod nas u kući.

Incident sa sokom je jedino moje loše sećanje na Krešimira Ćosića, koga sam upoznao još nekoliko godina ranije, kada je kao najmlađi igrač u reprezentaciji imao jako odgovoran zadatak – morao je povremeno da čuva decu na pripremama.

U dresu reprezentacije SFR Jugoslavije

Bilo nas je, mislim, svega troje i nismo predstavljali neku preteranu pošast, osim što smo jednom prilikom, navodno, obrisali kredom ispisane rezultate nekim slovenačkim kuglašima, pa su nas oni pojurili po hotelu, besni zbog u nepovrat uništene partije. Do spasa nam je falilo dvadesetak metara, samo da se dohvatimo prvog od mnogih dvometraša za koje smo pouzdano znali da će, šta god da se desilo, uvek biti na našoj strani. Suočenim sa paklenom odbranom, kuglašima je bes naglo splasnuo i posle par piva nesporazum je izglađen, a mi smo do kraja priprema smeli da se kuglamo kad god hoćemo. Pod uslovom da ne diramo sunđer i tablu.

Inovator u čuvanju dece.

U to vreme, prvoj polovini sedamdesetih, strašno su bili popularni plakari koji su sezali do plafona i imali dva nivoa, od kojih onaj gornji i manji ima ulogu u ovoj priči. Ćosa bi otvorio vrata tog gornjeg dela i potrpao nas unutra. To nam je bilo strašno zabavno i ne sećam se bilo kakvog straha od toga, a posle su nas još mnogo puta trpali po plakarima, kad god bi poželeli malo mira.

U timu univerziteta Brigam Jang u Juti

Krešimir Ćosić se u Sarajevu obreo pod kontroverznim okolnostima, pošto su ga u vojsku poslali neki lokalni zadarski udbaši, ili viđeni aktivisti Subnora, koji su ga iz nekog razloga optuživali da je američki špijun i šta sve već ne. Najveći problem koji su tadašnji ideolozi imali sa Ćosićem ležao je u činjenici da je tokom studija u Juti, na univerzitetu Brigam Jang, postao mormon. Bio je nepokolebljiv u promociji njihovog učenja, pa su nam se uveliko pošto je prekomandovan u Zagreb po policama vukle tri mormonske knjige. Dve je, kasnije, sa engleskog preveo upravo Ćosić, ali nisu imale preteranog dejstva na sarajevsku ekipu jer se, koliko se sećam, niko nije prebacio u mormone.

Ćosu su, međutim, svi redom obožavali i čuvali, zavisno od generacije, kao sina ili brata. Godinama kasnije, redovno sam dobijao sjajne majice univerziteta Brigam Jang.

Revolucionaran u košarci

Akter je ogromnog broja anegdota, a meni je oduvek bila najdraža ona kada je, ubeđen da ga Ranko Žeravica nikada, nikada neće uvesti u igru, ispod trenerke obukao pidžamu. Rekao mi je jednom da je to bilo strašno zabavno sve do trenutka kada ga je Ranko pozvao da uđe na teren.

Krešimir Ćosić u akciji

Njegovi i saigrači i suigrači tvrde da je od prvog trenutka kada se pojavio na terenu bilo jasno da će biti veliki igrač, možda najveći u istoriji košarke na Balkanu. Kako je u to vreme bilo prosto neshvatljivo, uhvatio bi loptu pod svojim košem, povukao kontru i podelio pas bekovima koji su natrčavali sa krila. Kontranapad je dobio još jednog igrača, a svaki tim za koji je nastupao, od Zadra, Cibone, Olimpije, Bolonje i univerziteta Brigam Jang postajao bi sa njim veliki.

Bio je ključni igrač reprezentacije u osvajanju tri olimpijske medalje, zlatne i dve srebrne, po dve zlatne i srebrne medalje na svetskim prvenstvima, te čak sedam medalja sa prvenstava Evrope, od kojih su tri zlatne.

Uticaj na razvoj sudijskih pištaljki

U finalu Olimpijskih igara u Montrealu 1976. godine, Krešimir Ćosić je prošao američkog igrača Adrijana Dentlija u desnu stranu, naskočio i razvukao mu lakat po celom licu pre nego što je šutirao. Amerikanci su bili besni što sudija nije svirao faul, a arbitar, Kanađanin Ron Fokskroft život je posle toga posvetio stvaranju pištaljke koja nikada neće zakazati. Tvrdi da je kao sumanut duvao u pištaljku ne bi li odsvirao Ćosi faul u napadu, ali se kuglica zalepila, pa je nesrećni Kanađanin uzalud trošio dah. Slična situacija, pričao je posle, dogodila mu se i u Brazilu, gde ga publika umalo nije linčovala. Odlučan da spreči da se takve stvari više ne događaju ni njemu ni ostalim sudijama, izmislio je pištaljku bez kuglice i posle interesantnog raspleta postao multimilioner.

Sjajnu karijeru napravio je i Adrijan Dentli, koji je diplomirao ekonomiju na zahtevnom univerzitetu Notr Dam. Na draftu su ga izabrali tadašnji Bafalo Brejvsi, a Dentli je proglašen za rukija godine. Bio je prvi najbolji novajlija u istoriji NBA lige koji je trejdovan. Bafalo ga je poslao u Lejkerse, koji su ga prosledili u Jutu, da bi možda najbolje partije pružao u Detroitu i Dalasu. Kao i Krešimir Ćosić, član je košarkaške Kuće slavnih sa sjajnih 24,3 poena po utakmici tokom karijere.

Krešo je umro 25. maja 1995. godine, nekoliko meseci pre kraja rata, pa je odlazak na sahranu zahtevao ozbiljnu diplomatsku gimnastiku. Iz Beograda je stigla mala ekipa, uključujući mog oca Zorana Maroevića i Dragana Kapičića, koju su pomoću „filmskih trikova“ proveli do groblja Mirogoj.