Svet treba da zapamti noć kada su tradicija, skromnost i radnički mentalitet srušili skupocene kule od stakla koje su se samo činile nesalomivim
Stvorena je instant publika, navijači bez korena, bez sećanja na poraze, bez onog gorkog ukusa neuspeha koji pravu ljubav prema klubu čini stvarnom. Sve je postalo marketinški balon – dovoljno je bilo imati pravu facu na bilbordu i stadion bi se napunio kopijama dresova sa brojem sedam ili deset. Jer prava navijačka pripadnost ne dolazi uz sniženje u tržnom centru. Ona se rađa na tribinama koje su videle više tuge nego slavlja, i opstaje čak i kada svi drugi okrenu glavu. Fudbal nije selfi sa poznatima. Fudbal nije samo blesak kamere i brzopotezna emocija. Pravi fudbal traži godine, traži poraze, traži suze, nervozne vožnje kući sa stadiona i poruke prijateljima, saborcima “biće bolje sledeće sezone”.
U roku od samo desetak sati, svet fudbala dobio je dva nova dokaza da ime na dresu i cifra na računu ne osvajaju trofeje. Kristijano Ronaldo sa svojim Al Nasrom i Lionel Mesi sa svojim Interom iz Majamija – dvojica najvećih fudbalera 21. veka – ispali su u polufinalima svojih kontinentalnih takmičenja, i to od klubova koji na Transfermarktu vrede deset puta manje i(ili) se ne oslanjaju na galaksiju slavnih imena, već na timski rad, kontinuitet i autentičnu fudbalsku tradiciju.
I dok su Kavasaki Frontale i Vankuver Vajtkepsi slavili pobede koje su plod godina građenja i vernosti, na drugoj strani ostali su klubovi čije su tribine u poslednje vreme ispunile izveštačene slike: hiljade novih “navijača”, koji su do juče jedva znali da ta imena postoje. Jer, nije trebalo mnogo da širom sveta deca, tinejdžeri, pa i mnogo odraslih, odjednom počnu da nose dresove Al Nasra i Intera iz Majamija. Nije bilo potrebno da znaju išta o istoriji tih klubova – zapravo, nije ni bilo velike istorije (mada je Al Nasr na nivou Saudijske Arabije imao uspeha) – dovoljno je bilo da čuju za Ronalda i Mesija.
Kada su Al Nasr i Inter Majami pali pred jeftinijim, tradicionalnijim ekipama, zajedno sa njima su pali i oni plastični snovi da se ljubav prema klubu kupuje kao što se kupuje novi mobilni telefon ili nove patike.
Al Nasr, čija je vrednost na tržištu 176.000.000 miliona evra, pao je pred Kavasaki Frontaleom, čija ukupna vrednost iznosi skromnih 15.300.000 evra, a razlika je još mnogo veća ako bi računali koliko je novca potrešeno na sklapanje ovakvih timova. Japanski klub, koji nikada nije imao ambiciju da preko noći postane “galaktikos” Dalekog Istoka, pokazao je da ozbiljan rad, jasna filozofija igre i povezan tim često znače više od najskupljih zvezda sveta.
Sličan scenario odigrao se na drugom kraju planete. Inter Majami, predvođen Lionelom Mesijem, Luisom Suaresom, Serđom Busketsom i Đordijem Albom – četvoricom fudbalskih ikona koje su dominirale Evropom – ispao je od Vankuver Vajtkepsa, kluba koji možda nikada nije blistao pod reflektorima svetske pažnje, ali je sagradio stabilnu strukturu oko “radničke” ekipe i skromnih internacionalaca kao što su Srbin Ranko Veselinović, Sirijac Belal Halbuni, Kanađanin etiopskog porekla Ali Ahmed, Meksikanac Danijel Rios i Ekvadorac Pedro Vite.
Dok su Inter Majami i Al Nasr ulagali stotine miliona u spektakl, njihovi protivnici ulagali su godine u stabilnost, rad i timski duh. I kada je došlo vreme da se meri kvalitet, teren je pokazao da nije dovoljno potpisati legendu, već treba stvoriti ekipu. Ovi porazi nisu samo sportski šokovi, već i podsetnici da fudbal, uprkos svemu, još uvek nagrađuje zajedništvo, disciplinu i smisao, a ne samo marketinške kampanje.
.jpg.webp)
U vremenu kada vlasnici klubova pokušavaju da novcem skrate put do slave, Kavasaki Frontale i Vankuver Vajtkepsi pokazali su da se fudbalska čuda ne kupuju, ona se grade. Jer, nije fudbal samo veština vođenja lopte ili broj pratilaca na društvenim mrežama. Fudbal je kolektivno pamćenje, ponos na grb, neumorna trka za svakom loptom, čak i kad znaš da si manje plaćen, manje slavljen i manje popularan od protivnika.
Kavasaki Frontale i Vankuver Vajtkepsi su upravo to pokazali – da se srce ne meri tržišnom cenom, da se glad za pobedom ne može uplatiti na transfer pijaci. Da poštovanje prema dresu, navijačima i sopstvenom radu nikad ne izlazi iz mode, bez obzira na to što svet sve češće vrednuje naslovnice više od rezultata.