Kada sam se pred put u Kanadu pozdravljao sa prijateljem Miškom u Vraniću kod Beograda, on mi reče njegov stav Zapadu: ,,Mislim da su tamo i kvake na vratima zlatne”.
(Пиксабеј)
Kada su mi rekli da ću iz Budimpešte putovati u Kanadu preko Amsterdama, odmah mi je na pameti bila čuvena pesma Bore Čorbe Amsterdam: ,,Neko mi je ukrao biciklo, jer ga nisam dobro vezo lancom, na biciklo ovde sam naviklo, da se ne bi osećalo strancom. Kučići po ulicama kaku, cipelu sam umazo govancom, oće da me grickaju u mraku, da se ne bi osećalo strancom…”
Mislio sam da ću konačno videti taj nadaleko čuveni grad gde ,,kurave u izlozi sedu, ćutu, puše, prolaznike gledu…”
Ali ništa od toga. Sleteli smo na amsterdamski aerodrom i tu su nam rekli da čekamo avion kojim ćemo odleteti u obećanu zemlju koju Kanadom zovu.
Da li zbog one kokoške koju sam smazao na budimpeštanskom aerodromu ili zbog neke neopisive treme što se već nalazim u velikom, belom svetu stomak me terao tamo ,,gde i car ide peške”.
U obilju ponude aerodromske nekako sam uspeo da pogodim gde se nalazi mesto na koje me terao stomak, inače umalo da se obrukam na mom prvom velikom putovanju u nedođiju.
U prvi mah, iako sam jasno video slike na ulaznim vratima da sam na pravom putu, pomislio sam da sam zalutao u nečiji stan. Kakav divan toalet, sve u belom, ali nisam imao vremena baš sve da razgledam nego sam hitno radio ono zbog čega sam i kročio u ovo do sada neviđeno carstvo.
Kada sam se pred put u Kanadu pozdravljao sa prijateljem Miškom u Vraniću kod Beograda, on mi je sasvim ozbiljno rekao svoj stav o Zapadu: ,,Mislim da su tamo i kvake na vratima zlatne”.
Dobri moj Miško smejao sam se tada ali kada sam video sjaj toalet apartmana na amsterdamskom aerodromu pomislio sam isto, kvake su im zlatne ako im je ovako sjajan nužnik.
Tek kasnije, ali prekasno, shvatio sam u čemu je kvaka. Zlatna kvaka. Pa mi idemo u veliki beli svet da im održavamo ove hale da izgledaju ovako sjajno.
Iznenađenje je tek usledilo, probao sam da pustim vodu onako rutinski kako sam to radio do sada. Ali gospodo draga, nigde nikakve ručke, nikakvog dugmeta, ničega što bi ličilo na neku ,,kvaku”.
Gledam oko sebe, već se pomalo i znojim, šta da radim, obrukah i državu iz koje dolazim, obrukah i familiju, obrukah rodno selo…
Šta ako neko uđe nakon mene u ovu sjajnu odaju, šta će pomisliti o autoru ovog nedela. Trajalo je to bogami podugo, ili se to meni samo činilo, a onda sam čuo spasonosni huk vode. Kao da mi je pao kamen sa srca.
Prošlo mi je tada kroz ovu moju ludu glavu hiljadu misli i hiljadu sećanja. Setio sam se svih trenutaka, kada sam išao ,,pokraj sebe” od onog seoskog dečačića, pa sve do momčića, pa momčine, pa zrelog čoveka, koji je obišao takoreći ceo svet, ali ovo, kao na amsterdamskom aerodromu još nije video.
Pričao sam o tome kasnije, pa su mi se smejali, otprilike u stilu ,,e baš si seljačina”. Nisam ih pitao, ali bilo bi prikladno da mi objasne a gde ste to mogli videti do sada.
U selu to se radilo gde te zapadne muka, a imali smo i onaj sanduk koji se zvao klozet, hala, ćenifa, s čučavcem naravno, a umesto toalet papira ovi koji su primali besplatno novine koristili su ih u higijenske svrhe a ostali su uglavnom koristili papir od trgovinskih fišeka.
