Vlahović: Divim se Đokovićevoj mentalnoj snazi
Napadač fudbalske reprezentacije Srbije i Juventusa Dušan Vlahović, izjavio je u intervjuu za britanski Telegraf da se divi mentalnoj snazi najboljeg srpskog tenisera Novaka Đokovića.
Napadača Juventusa smatraju za jednog od najboljih madih fudbalera na svetu, a Vlahović je govorio i o svojim uzorima u svetu sporta.
“Volim mentalitet Majkla Džordana. I Novaka Đokovića. On je iz Srbije i definitivno je broj jedan, tako da sam mu se oduvek divio”, rekao je Vlahović.
Fudbalski reprezentativac Srbije u superlativu je govorio o najboljem svetskom teniseru.
“Veliki je šampion. Želim da saznam kako radi određene stvari. On je toliko mentalno jak. Kako se bori sa određenim problemima na terenu, kako uspe da odigra sedam mečeva u nizu i da pređe sedam prepreka da bi osvojio grend slem titulu”, izjavio je Vlahović.
Zajedničko za Vlahovića i Đokovića je da su karijeru počeli u Partizanu.
Zašto raste skepticizam prema pridruživanju Srbije Evropskoj uniji
Dok se uslovi pristupanja Evropskoj uniji pooštravaju, broj građana koji se protive pridruživanju Uniji raste, kaže predsednik Aleksandar Vučić. Ipak, ponavlja da Srbija ostaje na evropskom putu, jer zemlja politiku mora da vodi u skladu sa suštinskim interesima.Pravno neobavezujuća rezolucija Evropskog parlamenta Srbiji, između ostalog, preporučuje obavezu usklađivanja sa sankcijama Unije prema Rusiji. Stav iznet u izveštaju Odbora za spoljne poslove nije novost, a više puta čuo se i odgovor Srbije na taj zahtev.
“Neki nama nisu ni otvorili to Poglavlje 31 zato što su govorili da smo nespremni za to, a danas od nas traže da imamo 100 odsto usaglašenosti sa tom politikom za koju nam nisu ni otvorili čak ni poglavlje”, kaže Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
Mi, dodaje on, poštujemo međunarodno javno pravo na koje se ceo svet toliko poziva.
“Teritorijalni integritet je postao dve reči ili sintagma najomiljenija upravo kod zapadnih predstavnika. Ja samo ponavljam ono što oni govore – sva žestina kojom se zalažu za teritorijalni integritet Ukrajine, ja se čak i ne sa tolikom žestinom, mnogo tišim glasom, ali sa jednakom odlučnošću, zalažem za teritorijalni integritet Srbije. I ništa više od toga, ali ništa manje od toga”, kaže Vučić.
Više od do sada poznatog stava Evrope o rešenju kosmetskog problema izneto je u predstavljenom izveštaju. Navodi se da konačni sporazum između Beograda i Prištine treba da bude zasnovan na međusobnom priznanju.
“Mi smo to čuli od nemačkog kancelara Šolca. I dalje u zvaničnom pregovaračkom okviru stoji puna normalizacija odnosa Beograda i Prištine ili Kosova i Srbije, kako neki od njih kažu dakle, ali nigde se ne govori o međusobnom priznanju. Naše je da pokušavamo da razgovaramo o stvarima koje su normalne”, kaže Vučić.
Razgovor o evropskoj budućnosti Srbije, ali i ostalih zemalja Zapadnog Balkana vodiće se krajem juna na konferenciji, kojom se završava šestomesečno francusko predsedavanje Uniji.
“Što se nas tiče mi smo potpuno spremni za otvaranje klastera 3 – Konkurentnost i inkluzivni rast, međutim, jasno je bilo da nećemo otvoriti klaster u junu upravo zbog neusklađivanja sa režimom restriktivnih mera. Nisam baš optimista ni što se tiče drugih, ali ima vremena do kraja godine”, kaže Jadranka Joksimović, ministarka za evropske integracije.
Čeka nas, dodaje ona, mnogo izazova – energetska, prehrambena i svaka druga kriza koju moramo zajedno da rešavamo i zato je važno da Srbija čvrsto bude na evropskom putu”.
U evropski put veruje sve manje građana Srbije
U evropski put veruje sve manje građana Srbije. Podrška pridruživanju, kažu zvaničnici, i dalje pada. Kao glavne uzroke vide sve češće pritiske iz Brisela i sve sporiji i duži put ka njemu.
Da bi zatišje trebalo da se prekine prethodnih dana sve glasnije govore evropski zvaničnici – iz Podgorice poruku da Zapadni Balkan treba da bude prioritet šalje predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel. Dan ranije u Beogradu slični stav izneo je šef austrijske diplomatije.
“Tu ima dve stvari. Jedno je da ovaj region ipak bude u fokusu u budućnosti kada je reč o perspektivi ulaska u EU. I drugo, ide se u susret nečemu što bih rekao da je francuski predlog. Dakle, vezano za političku organizaciju ili kako je Makron nazvao tu inicijativu, da ipak krug zemalja da dođe u poziciju da podigne nivo saradnje sa Unijom u situaciji kada politika proširenja još nije na agendi EU”, kaže Zoran Milivojević, diplomata.
Na put ka punopravnom članstvu Srbija je krenula 2012. kada je zvanično dobila status kandidata. I tada se prognoziralo da je pred našom zemljom dug put usaglašavanja sa zakonodavstvom Evropske unije. Ni deceniju kasnije ne vidi se jasno gde je i kada njegov kraj.
Kanada od 20. juna ukida obaveznu vakcinaciju za domaća i odlazna međunarodna putovanja
Kanadska vlada ukida obavezu, da putnici u domaćem i odlaznom međunarodnom avio saobracaju moraju u potpunosti biti vakcinisani protiv COVID-19, odluka stupa na snagu 20. juna. Međutim, svi zahtevi prilikom ponovnog ulaska u zemlju ostaće na snazi, a takođe svi putnici će i dalje morati da nose maske tokom leta.
Ova promena će omogućiti nevakcinisanim Kanađanima da se ukrcaju u avione i vozove koji idu na domaće ili međunarodne lokacije, ali će i dalje biti obavezni da ispunjavaju trenutne zahteve za testiranje i karantin nakon ponovnog ulaska sa međunarodnih destinacija.Strani državljani koji dolaze u Kanadu i dalje će morati da budu vakcinisani da bi ušli, iako bi mogli da napuste zemlju ako nisu vakcinisani.
Nadalje, “zbog jedinstvene prirode putovanja brodom za krstarenje,” zahtevi za obaveznom vakcinacijom za putnike i posadu brodova, će ostati na snazi.
Zahtev za korištenje aplikacije ArriveCAN će ostati, a svi putnici će morati nastaviti da se pridržavaju zahteva za ulazak u druge zemlje, potencijalno ograničavajući destinacije koje će nevakcinisani putnici moći posetiti. Mnoge zemlje, uključujući SAD, i dalje zahtevaju dokaz o vakcinaciji pri ulasku.
Ministar za međuvladina pitanja Dominic LeBlanc, ministar saobraćaja Omar Alghabra, predsednica odbora za trezor Mona Fortier i ministar zdravlja Jean-Yves Duclos objavili su danas, bitnu najavu koja takođe uključuje velika ažuriranja kanadskog pravila za obaveznu vakcinaciju transportnih radnika i federalnih službenika .
Objavljujući ažuriranu politiku , vlada kaže da je obaveza bila delotvorna kroz snažan deo pandemiju, ali ova odluka nikada nije planirana da bude trajna. Iako, ako se desi da broj slučajeva ponovo poraste, savezni zvaničnici kažu da neće oklevati da ponovo uvedu ova suspendovana ograničenja putovanja zbog COVID-19.
Kanadska vlada kaže da ovaj potez dolazi “nakon uspešne kampanje vakcinacije”. Gotovo 90% Kanađana koji ispunjavaju uslove vakcinisano je protiv COVID-19.
“Jasno je da situacija s COVID-om sada nije ista kao što je bila prošle jeseni kada smo implementirali obaveznu vakcinaciju”, rekao je Alghabra.
Savezna obaveza koja zahteva da svi putnici u avionima ili vozovima budu u potpunosti vakcinisani protiv COVID-19 pre ukrcavanja, je bilo vlo bitno prebizborno obećanje liberala, tokom poslednjih saveznih izbora, a stupili su na snagu u oktobru 2021.
Poslednjih meseci raste pritisak na vladu da ukine zahtev za vakcinaciju, za putovanja od, opozicionih političara i turističke industrije, navodeći značajna opterećenja i kašnjenja na kanadskim aerodromima, kao i ublažavanje provincijskih pravila javnog zdravlja.
Tokom svih ovih poziva, liberali su branili odluku, više puta pozivajući se na potrebu da se slede nauku i savete službenika javnog zdravstva.
Ministri su u utorak rekli da “glavni prioritet” savezne vlade ostaje zaštita Kanađana i da ova odluka nije povezana sa ublažavanjem pritiska na kanadskim aerodromima, koja pripisuju “nedostatku osoblja”.
Umesto toga, ministri su naveli evoluciju virusa, trenutne epidemiološke projekcije i projekcije modeliranja, te visoku stopu vakcinacije u Kanadi kao ključne faktore za sadašnje ukidanje pravila.
Prošle sedmice vlada je obustavila svoje obavezno nasumično testiranje vakcinisanih putnika na aerodromima, ali je zadržala zahtev da kod svih nevakcinisanih putnika budu uzeti brisevi.
Da bi se smatrali potpuno vakcinisanim prema saveznoj politici, ljudi su morali da pokažu dokaz o kompletnoj seriji vakcinacije, ali ne i o dodatnoj dozi, uprkos pozivima zvaničnika javnog zdravstva da treću dozu učine kao deo zahteva za bolju zaštitu od teških bolesti i za jačane opadajućeg imuniteta.
Duclos je u utorak rekao da je varijanta Omikrona pokazala da dve doze “više nisu dovoljne”, iako vlada ne ide dalje, da ohrabruje one koji još nisu primili dopunsku dozu vakcine protiv COVID-19 da to učine.
SERBIANNEWS/CANADA
PRVI PUT U HILANDARU I odjednom – sve znanje i sećanja, odnekud grme stihovi “Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira…”
SVAKO putovanje na Svetu Goru, a za nas Srbe i u Hilandar, predstavlja osobito hodočašće, a u starija vremena i svojevrsni poduhvat.
Treba da se zna da je u starini postojala zavetna obaveza da je u pojedinim srbskim krajevima, osobito u Južnoj, Istočnoj Srbiji ili Metohiji – svaki muškarac morao da ode, bar jednom u životu u Hilandar, a po mogućnosti i do Jerusalima. U teška vremena 17, 18. i 19. veka ponekad su ljudi štedeli čitavog života da bi se pri kraju odvažila na tada ni malo laka putovanja. Pri odlasku, često bi ostavljali i testamente, sa sobom nosili darove za svetinje, svako prema svome imovnom stanju, a po povratku su se dičili donesenim ikonicama, krstićima, kamenčićem… s kojima su često i sahranjivani ili ostavljani u amanet naslednicima.
Svako od tih hodočasnika, molitvenika i podvižnika nosio je sa sobom i spisak preminulih, članova svoje porodice i prijatelja da ga tamo ostavi kako bi se monasi molili za njihov pokoj ili zdravlje i napredak, u svakom pogledu. Po povratku iz Hilandara, a osobito iz Svete zemlje hodočasniku je naglo rastao ugled. Svetogorac je mogao iza svoga imena da doda i jedno hadži (iz grčkog, od agios – sveti; dakle – osveštani), recimo: Uroš hadži Milovanović. Po povratku iz Palestine, imao je pravo da ispred imena doda epitet Hadži, recimo: Hadži Andrej Milovanović. Iz starine je poznat ogroman broj ovakvih primera, a sa prelaza iz 2. u 3. milenijum kod Srba se sve češće ponovo vraća ovaj lepi običaj.
Imao sam 30 godina, bila je to 1977. godina i tek sam pre pola godine srećno zaposlen u Muzeju primenjene umetnosti kad mi je direktor doneo dokument da sam od SANU angažovan da oformim ekipu koja će u manastiru Hilandaru i na Svetoj Gori da proučava riznice.
Neiskusan i sa tankim znanjem jedva sam se nekako pribrao od šoka što me zadesio tako zahtevan zadatak i počeo sumanuto da čitam literaturu i raspitujem se kod starijih kolega šta mi je činiti. Nekolicina dobronamernih su već bili “stari hilandarci” pa su pružali obilje, i saveta i informacija. Sabrao sam ekipu od nas trojice (Dragan Bulatović kolega, kasnije profesor na Filozofskom fakultetu i Ivan Lazić, tada već čuveni konzervator i restaurator nameštaja).
Putovalo se vozom, na stanicu su došle supruge i moj sin Uroš da nas isprate, i onda – grlom u jagode, u novi i potpuno neočekivani svet. Bio je kraj jula, voz pun evropske mladeži u potrazi za letnjim avanturama i umornih gastarbajtera koji su se vraćali u svoja, grčka ili turska sela, s obiljem prtljaga i tužnim očima. U Solun smo stigli ujutru i prvo potražili našu ambasadu da od njih dobijemo instrukcije. S tim papirima odlazimo u policiju za prvu dozvolu, koju će nam uručiti tek sutradan. Noćimo u nekom hotelčiću i malo razgledamo grad, pa ujutru po dozvolu i s njom u Minstarstvo Severne Grčke, gde posle nekoliko sati svako dobija po zatvoreni koverat s papirima. S tim hitamo na autobusku stanicu za Halkidik i u poslednjem trenutku se kačimo na jedini autobus tog dana.Putujemo preko četiri sata džombastim i putem punim serpentina preko zatalasanog Halkidikija i tek u smiraj dana stižemo u gradić zvani Uranopolis, gde tražimo prenoćište. Malo se uveče smucamo po tavernama, na spavanje pa ujutru na drvenu trabakulu, koja se ovde zove kaiki, i ka najvećoj svetogorskoj luci Dafni. Pred brodom carinska i pasoška kontrola, a na njemu sasvim čudna situacija, sve sam muški svet, većina u mantijama i s bradama. U to vreme na Svetu Goru je dnevno moglo da uđe tek 10 putnika stranaca i nešto više Grka. Brod do krajnjeg odredišta plovi gotovo četiri sata jer svraća u lučice usputnih manastira, a kako put odmiče – sve se više odvajamo od vreve i besmislene žurbe našeg sveta.
U sasvim neobičnoj luci, koja podseća na ambijente romana iz nekog od prethodnih vekova – opet kontrola pasoša i prtljaga, pa ulazimo u autobus koji sasvim liči na onaj braće Krstić iz filma “Ko to tamo peva”. Tridesetak putnika, uglavnom sa kamilavkama, po koji šešir ili gola glava, ali svi se krste na polasku, pored kakvog znamenitog mesta, a osobito kad se naiđe na ozbiljniji uspon i autobus počne da stenje i lagano klizne unazad; jer sa desne strane zjapi provalija od više stotina metara; tako da, u slučaju surduka – imalo bi se vreme da se izgovori čitav Očenaš. Oko dva i po sata treba da se stigne do administrativnog centra Svete Gore, do gradića Kareje. Izlazimo sasvim prašnjavi, jer put je uglavnom bio makadamski, a vrućina, kao što je i red – gotovo nesnosna. Sa stanice idemo u Epistasiju, Crkvenu opštinu Svete Gore, gde sekretaru predajemo one zapečaćene koverte i posle posluženja (kafa, ratluk, cipuro i čaša ledene vode, za koju saznajemo da je sa izvora našega Svetoga Save) dobijamo vize za boravak, za koje saznajemo da se zovu diamonitirion; saznajemo da nam je odobren boravak od 15 dana, i to uglavnom u Hilandaru. Saznajemo da je autobus za dalje polazi tek za dva sata, pa odlazimo u jedinu tavernu i u, zaista 17. vek. Stolovi sklepani od dasaka i slobodno se može reći srednjovekovne stolice, a u “kuhinji” poveći grčki šporet, ni nalik smederevcu, i na njemu sva sila tava, šerpi i tepsija sa gotovim jelima. Ubrzo shvatamo da je gazda gluv kao top, a pomoćnik mu, koji izigrava i kelnera – potpuno nem, pa se nekako sporazumevamo i odlazimo da se samo poslužimo živopisnim jelima. Svako iz sudova zahvata u svoje tanjire, prenosi na sto, a gazda nam donosi cipuro i hladnu vodu, a zatim i izvanredno belo vino, koje zovu recina. Jela su izvrsna, prava mediteranska, na maslinovom ulju i začinjena origanom, a za ljubitelje morskih plodova i ribe, kojima pripadam – prava gozba. Ručamo polako, braneći se od dosadnih muva, a kad stigne račun – prosto se zaprepastimo jeftinoćom, jer ukupan ceh nije prešao ni vrednost od dve marke, naravno, u drahmama. Častimo “kelnera” do vrednosti od pet maraka, na šta on prebledi; kasnije nas isprati do autobusa, sačeka da krenemo i vidimo ga sa krivina da dugo za nama maše. U to vreme u Grčkoj se tek smenila vojna hunta, a zemlja je bila sirota “kao sirće” kako se tamo govorilo.
Dušan Milovanović, Foto Tanjug
Autobusom silazimo na istočnu obalu duže od sat, nešto udobnijim putem sa manje krivina i nizbrdica prema starom manastiru Ivironu, gde ćemo konačiti. Tu stižemo pred večernju službu, dobijamo sobu, ostavljamo prtljag pa – na službu. I evo nas, zaista na Svetoj Gori. U pravom ambijentu velelepnog hrama, gde prosto ne znate kuda da zadržite pogled; vanredan živopis, predivne stare ikone, odasvud blista zlato, opčinjava vas starina iz dubine vekova, smireno pojanje monaha, neobičan miris tamjana, lelujanje plamičaka sa sveća i kandila vodi nas opčinjene na razmeđu realnog i ovog sasvim drugačijeg sveta. Idemo zatim na večeru u raskošnu trpezariju, na posni obrok od posne letnje čorbe, maslina i hleba. Dugo ostajemo u porti gde nam prilazi naš monah Rafailo s kojim dugo ostajemo u priči, uglavnom pitajući a on nas strpljivo uvodi u pravila, običaje i znamenitosti Svete Gore. Ostajemo do ponoći, prvi svetogorski dan je završen; odemo na spavanje, a već posle dva sata budi nas zvono za početak službe na kojoj ostajemo sve do kraja liturgije. Potom idemo u trpezariju i tamo, po običaju, dobijamo šaku maslina umotanih u staru novinu i dva tanka parčeta crnog hleba pa odlazimo na još manji brod, koji s nešto putnika stiže iz Velike Lavre. Usput stajemo na četiri pristaništa: manastira Pantokratora, Stavronikite, Vatopeda i Esfigmena i na kraju na arsanu hilandarsku.
Odozgo, iz Jerisosa istovremeno stiže brodić koji je angažovala grupa srpskih turista, među kojima su Batica Savić sa sinom Željkom, naše kolege Dragan Todorović i Miodrag Rogić, i Misa Isaković, policijski komandant Beograda u doba studentskih demonstracija.
Iskrcavamo se po najvećoj vrućini, pozdravljamo se, obostrano obradovani, a pred nas izlazi monah Luka, pristanišni keliot, sa dobrodošlicom i policajac, da nam po treći put pregleda papire i prtljag, za svaki slučaj da se ne unese nešto nedolično ili protivno svetogorskim pravilima. Hitamo zatim u grupi ka dva i po kilometra udaljenom Hilandaru, dok nas “stari hilandarci” upoznaju sa usputnim znamenitostima i tamošnjim pravilima.
I najzad – Hilandar, u svoj svojoj lepoti. Pred portom nas dočekuje sredovečni monah, kasnije saznajemo da je to arhimandrit i proiguman hilandarski otac Nikanor, domaćin i glava kuće. Srdačno nas pozdravlja, mi mu prilazimo ruci, a on nas mlađe celiva u čelo, a starijega – tri puta u obraz i uvodi nas, svečano kroz dugi, osenčeni hilandarski ulaz. Potpuno zaneseno tabanamo kaldrmom i najednom – evo nas pod velikim lukom odakle puca pogled na unutrašnjost, i u dnu velelepnu crkvu. I odjednom – sve znanje i sećanja, za koja nisam znao ni da su sačuvana, i rodoljubive emocije skupljane dve i po decenije – izbijaju u trenu, odnekud grme stihovi “Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira…” i čuje se priča moga pokojnog dede Mijaila, ratnika-solunca o tome kako su im na front dolazili kaluđeri iz Hilandara, i sve odslušano od mojih vrlih učitelja i profesora; i sve zajedno, sa onim čemu sam se nadao – odjednom bledi i nadvladava ova vanvremena slika preda mnom, i muti se, jer je prelamaju suze. Padam na kolena sasvim nesvesan da su tu i drugi, i plačem, duboko jecam. Neko me doziva, valjda da ustanem, a onda mi se na rame blago spušta ruka i čujem topli glas: “Neka sine, ako, ako…” Koliko je prošlo – ne znam, verovatno tek neki minut, a meni se danas čini kao večnost kada sam ridao na vratima Hilandara, dok su mi se brkale misli o snazi, lepoti, umu i umeću mesta ovog i ukupnog usuda moga naroda, i pomilovanog ovakvom silom i lepotom, ali i stradalnog, ko zna čega radi. Moja inicijacija je tako izvršena. Onda sam ustao, i za dobrim ocem Nikanorom krenuli smo u gostoprimnicu, na prvo hilandarsko posluženje.
Tako je počelo pre 43 godine, odkada sam zarobljenik i zaljubljenik u mesto ovo. A šta sam sve preturio preko glave, upoznao divne stvari i božanstvene ljude, svašta doživeo, učestvovao u lepim i drugim događajima, video, mnogo naučio, uradio… E, o tome verovatno ni višegodišnji feljton “Novosti” ne bi bio dovoljan da se sve opiše.
* Kasnije smo shvatili da su mudri Grci ovakav (spori) ritam dolaska na Svetu Goru uveli nas radi, a iz sasvim pedagoško-profilatičkih razloga. Razumeli smo da su na taj način amortizovali naš, već i tada suludi ritam života i saobražavali ga, usput i polako, kroz tih pet dana putovanja, svetogorskim ritmovima, gde se nikuda ne žuri, a sve i svuda stigne, a čitav život se saobražava prirodnim zakonima, smirenim otkucajima srca što na kraju, one koji to dosledno poštuju – vodi u smirenoumlje – ispunjenje sna svakoga podvižika, i osobito monaha.
Komemorativna akademija povodom 23. godišnjice bitke na Košarama
Komemorativna akademija povodom obeležavanja 23. godine od završetka bitke na Košarama, jedne od najtežih u novijoj istoriji, u kojoj je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije poginulo braneći državnu granicu od albanskih snaga, počela je večeras u Beogradu intoniranjem državne himne, a skupu prisustvuje i predsednica Vlade Ana Brnabić.
Pored boraca – učesnika bitke, članova njihovih porodica, porodica stradalih, akademiji, između ostalih, prisustvuju i ministri Darija Kisić, Novica Tončev, Tomislav Momirović, Anđelka Atanasković, direktor Kancelarije za KiM Petar Petković, predstavnici Vojske Srbije, SPC i udruženja boraca.
Akademija povodom 23. godišnjice bitke na Košarama
Organizator komemorativne akademije je Odbor Vlade Srbije za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić će sutra položiti venac na Spomenik junacima bitke na Košarama vođene od 9. aprila do 14. juna 1999. godine. U njegovo ime skupu prisustvuje Suzana Paunović.
Ta bitka, zajedno sa onom na Paštriku, koja je usledila nakon 78 dana, zaustavila je NATO pohod na SRJ, ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh, zaslužni su obični vojnici, borci i starešine taktičkih jedinica.
Na Košarama su stradali 21 oficir i podoficir, 50 mladića na odsluženju vojnog roka, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca. Ranjeno ih je 256 i svi su oni danas ratni i vojni invalidi.
Oko 1.500 pripadnika Vojske SRJ suprotstavilo se nadmoćnijoj formaciji terorističke vojske Kosova, koja je bila pod komandom NATO oficira, a u njihovom prvom ešalonu bile su dve brigade od 6.000 ljudi.
Drugi ešalon činila je “atlantska brigada” dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, a rezervu zelene beretke, marinci, pripadnici Legije stranca.
Imali su, između ostalog, helikoptere “apač”, oklopni bataljon, artiljerijsku raktetnu diviziju, bacače raketa.
Brnabićeva: Obećanje svim herojima da ćemo ponosno čuvati Srbiju
Premijerka Ana Brnabić rekla je na akademiji da će Srbija nastaviti da ispunjava dužnosti na koje su ih žrtve heroja sa Košara obavezale – da jača i da bude pobednička na svim poljima, da bude zemlja koja se neće odreći slobode i nezvisnosti odlučivanja – osnovnog jemca mira, suvereniteta i teritorijanog integriteta, izjavila je večeras
“Zato je naše obećanje večeras svim herojima da ćemo snažno, ponosno i časno čuvati Srbiju, njenu slobodu i nezavisnost, suverentet I teritorijalni integritet, da nikada nećemo ugroziti druge ali da ćemo uvek branti ono što je naše i da ćemo nastaviti da ispunjavmao dužnosti na koje su ih njihove žrtve obavezale”, rekla je predsednica Vlade.
Kako kaže, najmanje što možemo da učinimo za heroje koji su pokazali šta znači hrabost i ultimativna žrtva, je da svaki dan dajemo sve od sebe za zemlju za koji su takvi heroji dali živote.
Predsednica Vlade Srbije je nagalsila da moramo da pokušamo da dorastemo herojima i učinimo sve da nijedna nova generacija opet ne bude prinuđena da podnosi njihove i naše žrtve.
Prema njenim rečima, to da gradimo Srbiju svaki dan, da je snažimo i jačamo, jeste najbolji način da herojima sa Košara zahvalimo za žrtvu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić će sutra položiti venac na Spomenik junacima bitke na Košarama vođene od 9. aprila do 14. juna 1999. godine. U njegovo ime skupu je prisustvovala Suzana Paunović.
“Orlovi” počeli pripreme za Katar, šta smo naučili iz utakmica Lige nacija
Fudbalska selekcija Srbije odigrala je prve četiri utakmice u B Ligi nacija, i to u samo deset dana. Selektor Stojković isprobao je zavidan broj igrača, a više je nego očigledno da napad “orlova” bolje funkcioniše nego poslednja linija.Do prve utakmice “orlova” na Mundijalu u Kataru ostalo je nešto više od pet meseci, a četiri odigrane utakmice u samo deset dana deluju kao veliki napor za igrače koji tek što su završili duge sezone u svojim klubovima.
I pored toga, Srbija je zabeležila dve pobede (protiv Slovenije i Švedske), remi (sa Slovenijom) i poraz (od Norveške) – utisak je da je moglo bolje, ali ne treba biti nezadovoljan.
Iako su u pitanju gotovo pa revijalne utakmice, posle četiri duela u Ligi nacija mogli smo da izvučemo nekoliko zaključaka.
Svi u napad
Ono što ljubitelje fudbala u Srbiji može da raduje je činjenica da nacionalni tim ne odstupa od ofanzivne igre, sa puno datih golova, koja je vrlo lepa za oko posmatrača.
Čak sedam pogodaka postigli su “orlovi” u prve četiri utakmice u Ligi nacija, što pokazuje da selektor Stojković i dalje želi da se Srbija nadigrava sa rivalima.
Odsustvo Dušana Vlahovića sa ove reprezentativne akcije onemogućilo je selektora da više koristi formaciju sa dva napadača, iako je utakmicu protiv Slovenije u Beogradu počeo sa Mitrovićem i mladim Jovanovićem kao najisturenijim igračima.
Brinu rupe u odbrani
Koliko raduje više nego solidna igra u napadu, toliko brine veliki broj primljenih golova – četiri u prva četiri meča. Pritom, čak tri pogotka smo primili od Slovenije, koja je realno najmanje kvalitetna ekipa u grupi.
Selektor Stojković ne odustaje od formacije sa tri štopera, koja u toku utakmice često menja oblik spuštanjem Gudelja u poslednju liniju, pa bekovi više imaju ulogu krila, čime ceo tim dobija na agresivnosti.
Ipak, takva filozofija prečesto otvara mnogo prostora protivniku u napadačkoj trećini, što su najbolje iskoristili Slovenci, dok je i Norveška do gola stigla na vrlo sličan način.
Srbija dobila Luku Jovića
Napadač Real Madrida živi kroz reprezentaciju Srbije. U “kraljevskom klubu” ne dobija mnogo prilike, po svemu sudeći promeniće sredinu ovog leta, a nastupi u dresu “orlova” mnogo mu znače kako bi ostao u takmičarskoj formi.
Ne samo da reprezentacija prija Joviću, već i Luka prija reprezentaciji – u prve četiri utakmice u Ligi nacija postigao je dva pogotka, koliko i najbolji strelac “orlova” Aleksandar Mitrović.
Kvantitet rađa kvalitet
Selektor Dragan Stojković Piksi u prve četiri utakmice isprobao je mnogo kandidata za nacionalni tim, a svi oni će biti u konkurenciji za odlazak na Mundijal u Kataru.
Činjenica je da Ligu nacija, bez obzira na takmičarski karakter, treba iskoristiti kako bi se oprobao što veći broj igrača, ali i isprobale određene taktičke zamisli koje Piksi do sada nije previše koristio.
Neki novi klinci
U Ligi nacija za Srbiju je debitovalo nekoliko igrača, što je još jedan kvalitet koji smo dobili od selektora Stojkovića i njegovog stručnog štaba.
Mlade snage osetile su prvi put šta znači igrati za A nacionalni tim, a svoju šansu dobili su Erhan Mašović, Strahinja Eraković i Đorđe Jovanović.
Zagrevanje za Katar
Bez obzira na rezultat, selektor Stojković uliva veliko poverenje. Činjenica je da smo u četiri utakmice mogli da zabeležimo i bolje rezultate, ali oni su u ovom trenutku u drugom planu.
Srbija će do novembra i Mundijala u Kataru odigrati preostale dve utakmice u Ligi nacija, protiv Švedske i Norveške, ali biće sigurno još prijateljskih mečeva koje će pomoći selektoru u sklapanju kockica, odnosno tima za koji očekujemo da će nas dostojno reprezentovati na predstojećem Svetskom prvenstvu.
Crna Gora traži osnovne namirnice iz Srbije; “Znam da u toj susednoj zemlji postoji volja”
I zato će tražiti od Vlade Srbije da se u narednih šest meseci obezbedi nabavka osnovnih namirnica kako bi se izbegle eventualne nestašice na tržištu, rekao je potpredsednik crnogorske vlade i ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vladimir Joković.”Uvozimo robu iz Srbije u vrednosti od skoro pola milijarde evra i znam da u toj susednoj zemlji postoji volja da se Crnoj Gori rezervišu osnovni prehrambeni proizvodi za naredni period od šest meseci”, rekao je Joković za Radio Crne Gore, prenosi RTCG.
Prema njegovim rečima, to će biti i jedna od tema razgovora premijera vlade Crne Gore Dritana Abazovića i predsednika Srbije tokom predstojećeg susreta.
U Vladi razmatraju i mogućnost ponovnog formiranja robnih rezervi, kaže Joković.
“Trebalo bi formirati državne robne rezerve uz prethodno urađenu stručnu analizu s ciljem da naša država obezbedi rezerve osnovnih namirnica za barem tri meseca”, kaže Joković.
Kriza na tržištu poljoprivrednih proizvoda i energenata može potrajati i domaći poljoprivrednici moraju više da proizvode uz veću podršku države.
“Naredne godine treba izdvojiti što više novca za poljoprivredu kako bi značajno povećali subvencije i omogućili da poljoprivrednici proizvedu još više hrane. Analize i bilansi pokazuju da dovoljno imamo samo domaće lubenice i u jednom momentu mladog krompira”, rekao je Joković.
Turistička sezona počinje i po svim najavama biće uspešna, kaže potpredsednik Joković i ukazuje da je i to šansa za plasman domaćih poljoprivrednih proizvoda.
Ljudi u Newfoundland-u su najzadovoljniji životom u Kanadi, a ljudi u BC-u najmanje, otkriva Statcan
