“Smrtni greh” Miloševića bio je što je odbijao najgoru od svih vrsta privatizacija – onu koja će Istočnu Evropu izručiti Zapadu na tacni
Marija Milošević, unuka Slobodana Miloševića, došla je u Srbiju povodom dve decenije od smrti svog dede. Inače, ona sada živi u Rusiji i studira novinarstvo na Ruskom državnom univerzitetu.
“Došla sam za godišnjicu smrti i ubistva mog dede u Haškom tribunalu. Sada sam dovoljno odrasla da mogu da učestvujem u svemu. Ponosna sam na mog dedu. On je bio pravi borac za pravdu i istinu”, izjavila je Marija.
Ubistvo u Haškom tribunalu?
Bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević umro je pre 20 godina, 11. marta 2006, u ćeliji u pritvorskoj jedinici zloglasnog haškog suda. To je, odmah, dalo povode za sumnju u razloge i okolnosti njegove smrti. U najmanju ruku, u Hagu mu nije pružena adekvatna lekarska nega. A to je drugo ime za ubistvo.
O tome svedoči i njegovo pismo, upućeno ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu 10. marta 2006:
“Ja se, poštovana gospodo, osećam veoma loše. Obraćam vam se u nadi da ćete mi pomoći da se zaštitim od kriminalnih aktivnosti u instituciji koja deluje pod zastavom OUN… Sigurno ne mogu da me leče oni od kojih sam branio zemlju u ratu i koji imaju interes da me ućutkaju”.
Sve što se odigralo nakon smrti Slobodana Miloševića daju dovoljnu istorijsku distancu, koja potvrđuje njegove reči: ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije, izjavio je nedavno nekadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović.
Svaka reč bila je istinita
Situacija u kojoj se danas nalazi čitav svet, istakao je Jovanović u intervjuu za “Novosti”, pruža nam obilje povoda da se govori o “Miloševićevom zaveštanju”:
“Pogledajte Iran – isti scenario. Prvo ide hibridni rat, ekonomsko iscrpljivanje, a onda se prelazi na otvoreno bombardovanje. Jugoslavija je bila prva velika laboratorija tog modela. Milošević je u Hagu branio upravo tu istinu. Znao je da će ga ubiti, ali je želeo da ostane zapis – da buduće generacije Srba vide kako smo izmanipulisani”.
U međuvremenu, dodaje Jovanović, Srbi su imali priliku da uvide da je svaka reč iz njegovog poslednjeg obraćanja od 2. oktobra 2000. postala stvarnost.
“Mnogi su se smejali njegovom govoru. ali vreme je pokazalo da je to bila hirurški precizna analiza naše budućnosti”, kaže Jovanović.
Pa, pođimo redom.
Svođenje na Hitlera
Na Zapadu je, počevši od 90-ih, Milošević sistematski i uporno demonizovan. Zašto?
U ruševinama Jugoslavije, jedino su Srbi pružali otpor, njihova borba je bila žilava i uporna, i vodila se za svaku stopu zemlje, a potrajala je desetak godina. Tada je Srbe predvodio Slobodan Milošević. On je sve vreme demonizovan u zapadnim medijima, prema doslednom receptu koji se naziva “reductio ad Hitlerum” – svođenje na Hitlera. Ovo poslednje nije nikakav izum ni dosetka pisca ovih redova. To tvrdi, između ostalih, američki autor i politički pisac Majkl Parenti, u tekstu koji je naslovljen kao “Demonizacija Slobodana Miloševića”, napisan još 2003.
Recept koji je primenjen je bio krajnje predvidljiv ali efikasan: vođe “neposlušnih zemalja” bivaju prokažene kao bombastične, neprijateljski raspoložene i psihološki manjkave; kao moći gladni i neuravnoteženi, populistički demagozi.
Odnosno, kao doslovne replike Hitlera, histeričnog vođe čija satanska mašta nema granica i čija pojava unosi konfuziju. To je “američki Milošević”, dodaje Parenti, američka predstava o Miloševiću: kao nekom ko se iživljava nad nemoćnim, ali cvili kad mu se pokaže zube.
Međutim, pravi razlozi za demonizaciju Miloševića bili su i ostali duboko skriveni za zapadne medije. Nasuprot izmišljenom, “američkom Miloševiću” stoje činjenice koje otkriva američki analitičar.
“Miloševićev stvarni greh bio je taj što se odupirao rasparčavanju Jugoslavije i suprotstavljao se hegemoniji nametnutoj od strane SAD. On je, takođe, pokušao da poštedi Jugoslaviju najgore od svih nemilosrdnih privatizacija koja je pogodila druge, bivše komunističke zemlje”, tvrdi ovaj autor.
Otpor razbijanju zemlje
Milošević i Srbija doživeli su sudbinu zemalja koje se označavaju kao “terorističke” ili “nevaljale” države, krive zbog toga što su navodno “antiameričke” i “antizapadne” (neke među njima svrstane su direktno u “osovinu zla”). Razlog za to bio je srpski otpor, u to vreme nezamisliv, razbijanju zemlje. Ovaj recept je primenjivan sa mnogo zlih strasti.
SAD su u tome “pomagali ideološki nastrojeni publicisti, stručnjaci, akademici i bivši vladini zvaničnici” iz zemlje koja je označena kao meta. “Tako je stvorena klima mišljenja koja je omogućila Vašingtonu da učini sve što je potrebno kako bi naneo ozbiljnu štetu infrastrukturi i stanovništvu određene države – Srbije, a sve u ime ljudskih prava, antiterorizma i nacionalne bezbednosti”, piše Parenti.
Problem je, naravno, daleko širi od Srbije i Jugoslavije: američka “država nacionalne bezbednosti” samo tokom poslednjih pet decenija svrgla je brojne demokratski izabrane vlade širom sveta – u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, na Kipru, u Dominikanskoj Republici, Grčkoj, Gvatemali, Gvajani, Haitiju, Siriji, Urugvaju… Dug i skoro beskrajan spisak.
Buka i bes Zapada
Šta je, međutim, stvarni uzrok ove demonizacije, koja ignoriše realnost i počiva na upornom ponavljanju laži – toliko uporno sve dok se laž ne pretvori u istinu? Srbija je postala povlašćena meta “liberalnog poretka”, njegovih vlada i medija.
Na prvom mestu, zločinac se plaši svoje žrtve, piše Slobodan Reljić:
“Nepredviđeno i subverzivno ponašanje Srba izazvalo je buku i bes Zapada: njihovih političkih elita i raspomamljenih medija… Kao i svi likvidatori nečiste savesti, zapadnjaci mrze svoje žrtve. I plaše ih se. Jer znaju da ih se nije lako, a ni jeftino otarasiti. Kako vreme protiče, to postaje sve teže”.
