Procenjuje se da ukupna proizvodnja rakije u Srbiji, za tržište i za sopstvene potrebe, iznosi do 55 miliona litara godišnje. Od toga je oko 40 miliona litara šljivovice, koju američki novinari predstavljaju i kao „tradicionalni srpski doručak“. Godišnje izvezemo rakije za 10,7 miliona evra, ali zato uvezemo viskija za 8,8 miliona evra, piše magazin Biznis i finansije.

Mučenica, šljivka, radža, ljuta, šumadijski čaj… Teško da još neko piće u Srbiji ima toliko različitih nadimaka kao rakija, toliko neproverenih tvrdnji o tome kako je postala sastavni deo srpske genetike i podjednako neuhvatljive statistike koliko se zaista proizvede i popije ovog žestokog pića u našoj zemlji. Zakleti rakijaši se kunu da se u Srbiji rakija pije „odvajkada“, a u rakijašku mitologiju spada i tvrdnja da su „Srbi prvi narod u svetu koji je izumeo šljivovicu“, navodi Biznis i finansije.

Kada je rakiju „Yebiga“, napravljenu od šljive na Goču, pre nekoliko godina na američkom tržištu počeo da promoviše Bili Guld, basista grupe „Faith No More“, lokalni portali specijalizovani za alkoholna pića su se svojski potrudili da podrobno objasne šta je i kakvo je ovo srpsko piće. Pored informacija o načinu proizvodnje i ukusu, Amerikanci su mogli da saznaju da nema čoveka u Srbiji koji ne proizvodi rakiju, da Srbi bez rakije nikuda ne idu, pa ni u rat, da je piju i kada se raduju i kada tuguju. Američki novinari su navodili da Srbi rakijom leče sve bolesti i da je zovu „majko“, čak i da je rakija „tradicionalni srpski doručak“.

Stručnjaci koji su uporno nastojali i konačno uspeli da Unesko uvrsti srpsku šljivovicu na listu nematerijalne kulturne baštine, imaju, očekivano, nešto drugačije viđenje. Ako se umesto nacionalnog zanosa konsultuju dostupne istorijske činjenice, Srbi ne samo da nisu pronalazači šljivovice, već su tokom srednjeg veka daleko više proizvodili vino. Na rakiju su prešli tek sa dolaskom Turaka, i to iz ekonomskih razloga jer je mnogo isplativija, što potvrđuje i narodna izreka da „vino traži slugu, a rakija gazdu“.

S druge strane, činjenica je da se rakija toliko odomaćila u Srbiji da je njeno pečenje postalo neraskidivi deo tradicije i poseban društveni događaj. Svaki domaćin koji proizvodi rakiju to radi na svoj način i doživljava je kao jedinstven proizvod, koji ima samo on i niko drugi.

Na koju rakiju mirišu mesta po Srbiji?
Međutim, fenomen da u Srbiji „svako proizvodi rakiju na svoj način“, gubi na privlačnosti kada se ona prodaje na tržištu. Sada, kada je zahvaljujući Uneskovoj odluci srpska šljivovica izašla iz anonimnosti i predstavljena svetu kao proizvod koji je značajan za celokupnu svetsku kulturu, struka i registrovani proizvođači se nadaju da će država pokazati više entuzijazma u suzbijanju crnog tržišta, kako bi se konačno uspostavili jedinstveni standardi u proizvodnji.

Trenutno je u zemlji u kojoj „nema ko ne peče rakiju“, prema podacima Ministarstva poljoprivrede registrovan samo 931 proizvođač žestokih pića. To je ipak tri puta više u poređenju sa 2016. godinom, kada je počeo da se primenjuje novi Zakon o jakim alkoholnim pićima. Od kada je počela registracija proizvođača, uvećava se i zvanična statistika o proizvodnji žestokih pića, koja je porasla za preko 88 odsto, na 34,3 miliona litara. Od te količine, proizvedeno je 26,1 miliona litara rakija od voća, a preostalo čini proizvodnja vinjaka, travarica, likera, džina i drugog žestokog pića.

U izveštaju se navodi da pored registrovanih proizvođača, rakiju u Srbiji tradicionalno proizvodi i veliki broj pojedinaca za sopstvene potrebe. Procenjuje se da sa tom količinom, ukupna proizvodnja rakije dostiže između 50 i 55 miliona litara, a najveće količine se proizvode u Rasinskom, Šumadijskom i Zlatiborskom kraju.

Od voćnih rakija najzastupljenija je šljivovica. Šljiva se uzgaja na preko 73.000 hektara sa prosečnom proizvodnjom od 437.000 tona godišnje. Oko 70 odsto šljive se preradi za rakiju, što iznosi oko 40 miliona litara šljivovice. Od ostalih voćnih vrsta, kajsije, kruške, dunje i drugih, proizvede se u proseku oko 10 miliona litara, dok se rakije od vina, odnosno vinjaka, prosečno proizvede oko pet miliona litara.

Šljivovica se najviše proizvodi u zapadnoj Srbiji, i to od autohtonih sorti šljive požegače i crvene ranke, a u poslednje vreme i od čačanskih sorti. Voćne rakije, kao što su travarica, nanovača, menta, preovlađuju u istočnoj Srbiji, dok se u Vojvodini sve više proizvode rakije od dunje i kajsije, kao i rakije od grožđa. Poslednjih godina povećava se obim proizvodnje rakije od dunje, kruške, kajsije i maline.

Najviše srpske rakije popije Evropa
Vrednost izvezene rakije raste iz godine u godinu, pa je sa 5,1 miliona evra u 2017. godini porasla na 10,7 miliona evra u 2021. godini. Najveću vrednost u izvozu od 7,8 miliona ostvaruju šljivovica, kruškovača i višnjevača. Rakije sa udelom od 63 odsto ubedljivo preovlađuju u ukupnom izvozu jakih alkoholnih pića, slede vinjak, konjak i ostale rakije od grožđa sa učešćem od preko 12 odsto i vrednošću izvoza od 2,1 miliona evra, dok likeri imaju udeo od šest odsto i u izvozu dostižu vrednost od milion evra.

Izvoz je nastavio da raste i tokom 2022. godine, kada je za prvih devet meseci izvezeno voćnih rakija u vrednosti od 9,8 miliona evra, što je za 30,7 odsto više u odnosu na isti period 2021. godine.

Srbija najviše izveze rakije na tržište EU i to za 6,9 miliona evra, a potom u CEFTA region, gde izvoz dostiže šest miliona evra. Od zemalja EU, šljivovica se najviše izvozi u Nemačku, Hrvatsku i Austriju, a od ostalih zemalja u SAD, Australiju i Švajcarsku. Prošle godine, najveći rast vrednosti izvoza zabeležen je upravo na tržištu Švajcarske, a primetno je veće prisustvo srpskih rakija i na novim tržištima, kao što su Kipar, Azerbejdžan i Malta.

Srbija, ipak, i dalje mnogo više uvozi jakih alkoholnih pića nego što izvozi. Vrednost uvoza iznosi oko 19,9 miliona evra, a najzastupljeniji je viski sa vrednošću od 8,8 miliona evra. Slede vinjak i konjak, zatim likeri, a najmanje se uvoze votka i rum. Preko polovine uvoza žestokih pića potiče iz EU, i to u vrednosti od 10,4 miliona evra.

Ministarstvo poljoprivrede svake godine daje podsticaje za proizvodnju i plasman rakije, kao i za nabavku odgovarajuće opreme i uređaja, koji se isplaćuju u maksimalnom iznosu od 60 odsto od vrednosti realizovane investicije. Na ovaj način se proizvođači dodatno stimulišu da legalizuju svoje poslovanje, jer da bi ostvarili pomenute subvencije, moraju da budu registrovani.

I pored toga, u Savezu proizvođača rakije procenjuju da se oko dve trećine proizvedene rakije prodaje na crno. U takvoj proizvodnji je vrlo česta praksa da se koriste šljive najlošijeg kvaliteta, koje se ne mogu plasirati na tržištu, a ovakva, nekvalitetna rakija se prodaje „na kućnom pragu“, preko oglasa i interneta, u neregistrovanim ugostiteljskim objektima, prodavnicama i na pijacama.

Primerak Starog zaveta star više od 1.000 godina naći će se na aukciji u Njujorku, a ukoliko bude prodat za procenjenih 50 miliona dolara, postaće najskuplji istorijski dokument. Reč je o najranijem i najkompletnijem primerku hebrejskih svetih spisa.

Najranija i najkompletnija kopija Starog zaveta, odnosno Tanaha, zapravo je knjiga poznata kao Sasunov kodeks, nazvana po njegovom modernom vlasniku Davidu Solomonu Sasunu, istaknutom i strastvenom kolekcionaru judejskih i hebrejskih rukopisa.

Datira iz kasnog 9. ili ranog 10. veka, Sasunov kodeks sadrži sve 24 knjige Starog zaveta i nedostaje mu samo 12 listova, a stariji je više od jednog veka od najranije kompletne kopije Starog zaveta – Lenjingradskog kodeksa.

Sasunov kodeks mogao bi da postane najvredniji istorijski dokument koji je ikada prodat na aukciji. Inače, aukcija je zakazana u „Sotbiju“ u Njujorku za 16. maj 2023. godine. Procena je da vredi između 30 i 50 miliona dolara.

„Stari zavet je sveti, temeljni tekst za narode širom sveta. Hrišćani i muslimani poštuju tekstove jer uče da su Tora i psalmi božansko otkrivene knjige. Stari zavet je verovatno najuticajnija knjiga u ljudskoj istoriji i temelj zapadne civilizacije“, rekao je Šeron Liberman Minc, viši stručnjak za judaiku u „Sotbijevom“ odeljenju za knjige i rukopise.

Pre više od 1.000 godina, posle sedam vekova „tišine“, izrada hebrejskih rukopisa doživela je novi procvat. Poslednji od Svitaka sa Mrtvog mora, najvažnijeg od drevnih judejskih rukopisa, datira iz 1. veka nove ere, a tek stotinama godina kasnije, početkom ranog srednjeg veka, učenjaci poznati kao Mazoreti počeli su da stvaraju standardizovani tekst Starog zaveta.

Jedan od najpoznatijih primeraka koji je ovaj projekat iznedrio je Kodeks iz Alepa, sastavljen oko 930. godine. Kasnije ga je kompletirao mazoretskim beleškama Aron ben Mozes ben Ašer, eminentni učenjak koji je ispravio Kodeks da bi se slagao sa tradicionalnim načinom kako su reči bile zapisivane i treba da budu izgovarane i akcentovane.

Kodeks iz Alepa je kasnije služio kao primer za pisare da provere da li su pravilno kopirali Bibliju. Do danas, nažalost, manje od 300 od ukupno 487 je preživelo.

Sasunov kodeks će pre prodaje u Njujorku biti dostupan za javnost, prvi put posle 40 godina, u „Sotbiju“ u Londonu, a zatim će biti izložen u Tel Avivu, Dalasu, Los Anđelesu.

U novembru 2021. godine aukcijska kuća „Sotbi“ prodala je jedan od prvih primeraka američkog ustava za 43 miliona dolara, što je rekordna cena za istorijski rukopis.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je večeras da je sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom u Minhenu razgovarao o francusko-nemačkom, odnosno evropskom predlogu za rešavanje kosovskog pitanja, kao i o bilateralnim odnosima i drugim pitanjima.

„Govorili smo o svemu drugom i o tome da su Amerikanci bili jedni od retkih kada su bile barikade na severu KiM koji su želeli da čuju primedbe Srba. Oni su želeli da razgovaraju sa stvarnim predstavniima naroda i sa severa i sa juga”, rekao je Vučić večeras za TV Pink odgovarajući na pitanje o čemu je razgovarao sa Blinkenom i da li su Amerikanci pokazali razumevanje.

On je ukazao i koliko je važna Zajednica srpskih opština, i to ne samo za ljude na severu već i na jugu Kosova i Metohije.

„Šta ćemo sa ljudima sa juga i kako će oni da se organizuju, ako nemaju ZSO. Kako će ljudi u Donjoj Gušterici, Klokotu”, upitao je Vučić i istakao da je ZSO strašno važna, javlja Tanjug.

On je dodao da Amerikanci neće promeniti poziciju, jer je Srbija suviše mala.

„A da li smo promenili okvir, da nas saslušaju i čuju šta želimo i radimo jesmo”, istakao je predsednik.

On je rekao i da vlastima Prištine ne veruje ništa, ali je ocenio da posle odluke Evropskog saveta i želje Evropljana i Amerikanaca da rade na tom pitanju nikada neće biti snažniji zahtevi za formiranje ZSO, a da koliko će zbog unutaralbanskih problema to da traje ne može da sudi.