Šezdeset godina pre nego što je MekDonalds započeo svoj put ka franšiznoj imperiji, ovaj model poslovanja je izmislila jedna Kanađanka, potekla iz krajnje bede. Siromašna služavka je zahvaljujući svojoj dovitljivosti i hrabrosti da ispolji poslovne ambicije u vreme kada su takve žene tretirane kao „ozbiljno bolesne“, začela i razvila modernu frizersku industriju. Izgradila je franšizno carstvo od preko 500 frizerskih salona širom SAD, Kanade i Evrope, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. Uprkos tome, danas skoro niko ne zna za nju.

Istoričari ekonomije mogu i te kako da se ogreše o činjenice. To dokazuje i primer da danas praktično niko ne dovodi u pitanje podatak ko je začetnik franšiznog modela poslovanja. Gotovo svi jednoglasno tvrde da je to Rej Krok, uspešni američki preduzetnik koji je od samouslužnog restorana braće Mek Donalds u San Bernardinu u Kaliforniji, inače kupaca njegovih miksera, napravio prvu i danas najveću franšiznu imperiju.

Ali franšiza nema oca, nego majku. Ovakav model širenja poslovanja je započela jedna žena, čak 60 godina pre nego što je na tu ideju došao Rej Krok. Više od jednog veka kasnije, ona je uglavnom nepoznata široj javnosti. Njeno ime je Marta Matilda Harper, izgradila je prvu franšizu frizerskih salona u SAD i proširila je po svetu, obučivši stotine siromašnih žena da pokrenu i vode sopstveni posao. I sve to u vreme kada su pripadnice takozvanog „slabijeg pola“ koje bi se usudile da ispolje bilo kakve političke ili poslovne ambicije, u javnosti etiketirane kao osobe koje pate od „ozbiljne ženske bolesti“.

Marta Harper je rođena 1857. godine u malom selu u Ontariju u Kanadi. Njen otac je bio krojač koji je vodio više računa o religijskom čistunstvu nego o poslu, pa je porodica sa desetoro dece jedva preživljavala u brvnari sa samo jednom prostorijom. Na kraju, da bi se spasili od gladi, krojač koji je tukao svoju decu i za najmanji „moralni prestup“, počeo je da ih iznajmljuje kao radnu snagu uspešnijima od sebe. Tako je Marta već sa sedam godina počela da pere, čisti i kuva po bogatim porodicama, za platu od tadašnjih četiri dolara mesečno. Od tog novca nije dobijala ništa, jer je svaki peni završavao u džepu njenog oca.

Kad život promeni jedan papirić

Pet godina kasnije, dospela je kao sluškinja u porodicu jednog lekara po imenu Veston Leroj Heriman. Tu je konačno počela da nazire mogućnost kako da se oslobodi ropstva koje joj je nametnuo sopstveni otac. Heriman je imao lekarsku ordinaciju, ali ga je posebno zanimalo proučavanje ljudske kose. Ovakvo interesovanje nije bilo uobičajeno u vreme kada su se ljudi retko kupali i još ređe prali kosu. Problem nije bio samo u shvatanju higijene, već i u nedostatku tople vode i u nestašici sapuna koji se pravio od svinjske masti i pepela, što je tada predstavljalo vrhunac kozmetičke industrije.

Zato ne čudi da kanadski lekar nije nalazio mnogo sagovornika u oblasti koja ga je zanimala, ali je imao jednog jako zainteresovanog slušaoca – svoju trinaestogodišnju sluškinju Martu. Tokom sledeće decenije sa njom je delio sva svoja otkrića, a kada je umro 1879. godine ostavio joj je nešto novca i papirić koji će promeniti njen život – recepturu tonika za kosu, spravljenog od biljaka. Dvadesetdvogodišnja Marta Harper pobegla je sa to malo novca i sa receptom u džepu daleko od svoga oca, u američki grad Ročester u saveznoj državi Njujork.

Njena ušteđevina je bila mizerna i zato se ponovo zaposlila kao služavka, ali je brzo shvatila da je nova sredina potpuno drugačija od one u kojoj je odrasla. Život u Ročesteru je bio mnogo užurbaniji i sve se vrtelo oko poslovnih prilika, pa je i sluškinja poreklom iz Kanade počela da gradi svoju kada se zaposlila kod jedne bogatašice, Luele Roberts. Preuzela je ulogu njenog ličnog frizera i pokazala se toliko veštom da su ubrzo sve žene iz visokog društva želele da imaju isti tretman i frizuru.

Tako se kuća njene poslodavke pretvorila u preteču frizerskog salona, a Marta je ono malo slobodnog vremena provodila u podrumu, gde je na osnovu stečenog iskustva poboljšavala recepturu kanadskog lekara i potom počela da proizvodi sopstvenu varijantu tonika za kosu.

Pionirka franšize

Zamisao da otvori javni salon u to vreme je bila nezamisliva, ne samo zato što je bila žena, već i zbog činjenice da su i sve druge žene bile zgranute idejom da se ulepšavaju izvan kućne intime. No, Marta Harper nije odustajala, iznajmila je advokata i izborila se da dobije poslovni prostor, i to nigde dugo nego u zgradi u kojoj su bile smeštene najprestižnije firme u Ročesteru. Imala je 31 godinu kada je otvorila prvi frizerski salon, u koji je uložila 360 dolara, svoju životnu ušteđevinu. Ali salon je zvrjao prazan, dok se vlasnica nije dosetila da profesoru muzike koji je u blizini održavao časove klavira, ustupi svoje prostorije kao mesto gde majke i guvernante mogu da sačekaju decu dok ne završe sa časom. I da usput izađu iz „čekaonice“ sa novom frizurom.

Bio je to genijalan marketinški potez, kojem nije mogao da odoli sve veći broj žena. Harper je iskoristila takvo interesovanje da svoju uslugu podeli na više različitih tretmana, nadenuvši im zvučna imena, a pošto je imala izrazito bujnu i sjajnu kosu, samoj sebi je predstavljala najbolju reklamu. Sa rastom posla, zaradu je uložila u opremu koju je takođe sama osmislila. Izumela je prvu frizersku stolicu za pranje kose, koja se naslanjala na lavabo i imala udubljene za vrat. Kada su mušterije masovno počele da dolaze iz drugih gradova, shvatila je da sama više neće moći da obavlja toliki posao i došla je na ideju da proširi broj salona, ali na jedan potpuno nov način.

Napravila je listu gradova iz kojih je dolazio najveći broj klijentkinja i tamo je pronalazila žene iz siromašnih slojeva, koje su bile voljne da započnu sopstveni posao. Uporedo sa obučavanjem radnica, lobirala je da njene mušterije potpisuju peticije za otvaranje frizerskog salona u njihovom mestu. Kada bi izdejstvovala dozvolu za otvaranje takvog objekta, svojim učenicama je pozajmljivala početni kapital, uz uslov da moraju da rade striktno prema njenom modelu i standardima, da koriste isti reklamni materijal i da od nje kupuju opremu i preprate za kosu. Ona bi lično odabrala svaku lokaciju za otvaranje salona i kontrolisala je kako se odvija poslovanje.

Životna greška

Njen poslovni model se pokazao toliko uspešnim i stabilnim, da je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine izgradila franšizu od 134 frizerska salona u 128 gradova širom SAD, Kanade i Evrope. Dvadesetih godina prošlog veka je proširila posao i na mušku klijentelu, a zanimljivo je da nije odustajala od svojih prirodnih preparata ni kada su tržište preplavili šamponi i drugi proizvodi za negu kose zasnovani na hemiji. Uprkos tome što je odbijala da svoje proizvode komercijalizuje kroz industrijsku proizvodnju, toliko se obogatila da je u vreme Velike depresije poklonila 1.500 dolara nekadašnjoj poslodavki i bogatašici Lueli Roberts, kako ne bi izgubila svoje imanje i tako je spasila od propasti.

Marta Harper je bila prva žena koja je postala članica Privrednog udruženja Ročestera, ali je na kraju napravila životnu grešku – kada je već prevalila šezdesetu godinu, udala se za mnogo mlađeg i daleko nesposobnijeg muškarca od sebe. On je posle njene smrti 1950. godine nasledio frizersko carstvo od preko 500 salona širom sveta, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. I uspeo je da ga – upropasti. Njen suprug je već 1956. godine prodao posrnuli posao i ubrzo su svi zaboravili ženu kojoj su se svojevremeno divili američki predsednik Vudro Vilson i začetnik američke automobilske industrije Henri Ford.

Na mestu gde je Marta Harper otvorila svoj prvi frizerski salon u Ročesteru danas se nalazi prodavnica guma, a ceo taj kraj su preplavili MekDonaldsovi restorani.

SERBIANNEWS/CANADA