Dvadesetšestogodišnja Maša Stojković iz Bora ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna, piše Nova.rs.

Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače, piše Nova.rs.

Zato je probala da „ubrza stvar“, tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a ona objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala.

Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč „kolica“ i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore.

Kako prenosi portal Nova.rs, Maša godinama živi u Beogradu gde je završila i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu. Trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma s obzirom na to da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako kaže, do sada najveću prepreku u svom životu.

„Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila se Maša.

Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan.

„Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša.

Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo.

„Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. Žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja“, kazala je Maša.

Međutim, kako kaže Maša, stanodavac nije shvatio da je ona korisnica invalidskih kolica:

„I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“

Ceo tekst možete pročitati ovde.

U Srbiji od raka svakog dana oboli jedno dete. Podrška im dolazi od Amerikanca koji je u humanitarnom pohodu motorom kroz Evropu. Cilj Džima Klarahana je da obiđe 37 zemalja kako bi skrenuo pažnju na važnost ranog otkrivanja raka kod dece i prikupio novac za njihovo lečenje.

Džim je u humanoj misiji po Evropi već 81 dan. Na tom putu Beograd je 22. stanica. Iako, kaže, nisu jasni svi putokazi kroz našu zemlju, pa se desi da zaluta – pravi put i krajnji cilj su uvek jasni – da pomogne deci poput njegovog petogodišnjeg unuka Dreja, koji već tri godine vodi borbu sa tumorom mozga.

“Kada mi se unuk razboleo, razmišljao sam kako da pomognem. Prvo sam bio na turi po Americi i sakupio 161.000 dolara koje sam donirao dečjim bolnicama. Oduvek sam voleo putovanja, ali bolest mog unuka tome daje drugo značenje. Neverovatne su priče ljudi i dece koje sam sreo, a uverio sam se i kakav uticaj imaju u svojim sredinama”, kaže Džim Klarahan.

U Srbiji postoji pet kuća u kojima roditelji dece obolele od raka imaju smeštaj, prevoz do bolnice i svakodnevnu psihološku podršku. Donacijom od 3.000 evra Džim je pomogao projekat trajnog rešenja za roditeljsku kuću u Beogradu. Poziva da se akciji pridruže svi koji mogu da pomognu, jer je rano otkrivanje bolesti ključ izlečenja.

“Neverovatno je šta je Nurdor uradio za 20 godina i mislim da Srbija treba da bude srećna što ima takvu organizaciju. Moja organizacija je stara tek četiri godine i daleko sam od toga da dostignem ono što je Nurdor uspeo”, poručuje Džim Klarahan.

Deca obolela od malignih bolesti suočavaju se s teškim, bolnim, dugotrajnim i neizvesnim lečenjem. Zato Nurdor ima još jedan cilj – da nijedno dete tokom lečenja raka ne oseti bol.

“Samo u Nišu deca obolela od raka se uvode u opštu anesteziju kada im se rade bolne intervencije. Novi Sad i Beograd to ne rade i to moramo jasno i glasno da kažemo i da se borimo, jer je osnovna stvar da nijedan čovek na ovom svetu ne sme da oseti bol, a pogotovo dete koje kasnije tu traumu bola psihološki, a i fizički nosi čitav život”, navodi Joland Korora, predsednica UO Nurdora.

U Srbiji svakog dana jedno dete oboli od maligne bolesti, a gotovo svake nedelje, nažalost, jedno izgubi borbu za život.