Otišao zbog siromaštva, a kad se vratio, primio teško saznanje

“Nedavno sam sanjao moju majku i Andriju i san me je naterao da dođem ovamo u rodno mesto. Majci sam zapalio sveću, ali ocu nisam. A polubrata Petka tek na groblju prepoznah.”, reči su kojima je Cvijan Cica Radovanović u autorskom tekstu za portal “Politike” potresao sve.

Naime, Miloje je kao mlad krenuo trbuhom za kruhom bez znanja ko mu je otac. Jedan san naterao ga je da se u zemlju vrati kao penzioner koji je počeo da se bori sa demencijom. Uskoro je saznao vesti koje su ga ostavile bez reči.

Milija otišao zbog siromaštva

“U jednom semberskom selu, u maloj trošnoj kući živeli su, bolje reći životarili, jedna žena – majka i njen vanbračni sin Miloje. Jedva su sastavljali kraj s krajem u siromaštvu i bedi. Beda stvara nesrećnike a zla kob uvijek gađa nisko i mučki ispod pojasa.

Zar ima većeg jada od onog kad se mladom sinu jedincu, bez oca, majka razboli? Para nema ni za leka, a majka je mučila i sebe i njega. On se molio da mu je i takvu bolesnu Bog ne uzme. Sirotica je umrla ne dočekavši sinu da čestita ni 18. rođendan.

Uslijedile su godine teškog života za Miloja. Sve je podnosio sa velikom mukom ali se povijao. Na kraju tunela pojavilo se svjetlo, pojavila se nada. Neki daljni rođak u Kanadi, praveći porodično stablo, pozabavio se i sudbinom ovog sirotana. Proradila je ljudska plemenitost i pozvao je Miloju da dođe u Kanadu. Garancija je brzo stigla i Miloje je postao pečalbar sredinom šezdesetih godina prošlog vijeka u svome golobradom, mlađanom dobu. Najteži poslovi i najbolje godine izbavili su ga iz bijede.

Njegov kratkoročni plan da zaradi nešto para i kroz nekoliko godina da se vrati u rodnu grudu nije se ostvario. Doživeo je sudbinu mnogih gastarbajtera u dalekim zemljama. Svako od njih imao je svoj razlog, a Milojev je bio bizaran: imao je strah od letenja.

Njegov porok bila je kocka. Nije on bio tako strastveni kockar da nije znao šta radi, ali kocka je jedan od krivaca što je ostao neoženjen. Za vrijeme svog života u Kanadi, samo je dva puta posjetio svoj rodni kraj, jednom kao radnik a drugi put kao penzioner.

Poslovi u teškoj industriji bili su jedino tržište na kome je Miloje sticao radni i penzijski staž. I tako do svoje 68. godine kada je iznenada donio odluku o penzionisanju.

Konačno je dočekao i vreme opuštanja i spokojstva računajući da će ovo blagostanje potrajati. Međutim, to nije potrajalo, njegovo mentalno stanje se pogoršalo, zaboravnost je počela da uzima sve više maha.

Jedne noći imao čudan san. Sanjao je svoju majku kako se svađa sa jednim čovekom iz sela. Zašto se oni tako prepiru, pitao se Miloje gledajući Andriju Bojića, čoveka koji živi nepun kilometar od njihove kuće kako nasrće na njegovu majku.

“Sad ću mu ja pokazati”, skoči on i u tom momentu se probudi sav mokar i preplašen. Otkud noćas da sanjam majku, možda je to griža savjesti što više od 20 godina nisam bio majci na grobu, pomislio je on.

U ostatku noći, okretao se čas na jednu čas na drugu stranu, ali san na oči više nije dolazio. Ujutru onako neispavan i umoran donio je odluku da pošto-poto, uprkos još prisutnom strahu od letenja, posjeti zavičaj bar na mjesec dana.

Miloje je već naredni dan imao kartu u ruci. Njegov školski drug iz osnovne škole koji je živio u Beogradu ponudio se da dočeka svog ispisnika na aerodromu i odveze ga do sela. (…)

Prve nedelje po dolasku pošao je da obiđe grob svoje majke na seoskom groblju. Prolazeći kraj jedne starije kuće za koju je znao da je kuća Bojića primjeti čovjeka koji je u dvorištu cijepao drva. Pričinilo mu se da je prepoznao Petka, Andrijinog sina, nekoliko godina starijeg od njega, pa povika s puta: „Zdravo Petko, kako si”?

Čovjek koji je već čuo da je Miloje stigao, zagonetno se nasmija, malo razmisli pa odgovori: „Dobro sam, hvala na pitanju. Kako si ti Miloje kako je u Kanadi?”

– Evo, onako starački. Dobro je u Kanadi, samo, znaš kako je, tuđa zemlja. Kako je ovdje, kako se živi?

– Nije loše, hvala Bogu. Kako tvoje zdravlje Miloje?

– Dobro je, pošao sam na grob moje majke

– Neka, neka, i trebaš Miloje, rijetko dolaziš.”

Spomenik komšije ga postideo

I prođe Miloje kraj kuće svog poznanika, pa pomisli kako se Petko dobro drži, a stariji je dve godine od njega. Nastavi stazom kojom je toliko puta prolazio.

Na kraju dođe do groblja, pa idući ka grobu svoje majke, osmotri okolne nadgrobne spomenike i na jednoj i na drugoj strani pa najednom ugleda sliku čovjeka koji mu je bio dobro poznat. Pročita natpis na spomeniku gdje je pisalo: „Ovdje počiva Petko Bojić”.

Zastade Miloje onako zbunjen i konfuzan, pa se sjeti kako se malopre onaj čovek koga je oslovljavao kao Petko kiselo nasmejao, a onda mu sinu u glavu da je to verovatno Petkov sin koji liči na oca koji je evo već pet godina mrtav. Postidi se Miloje samog sebe, priđe majčinom spomeniku, zapali svijeću, okadi grob i vrati se svojoj trošnoj kući.

Prijatelj mu otkrio da je Andrijin sin

Miloje je pozvao svog komšiju Todora, koji mu je pomagao oko popravke kuće, sjeo s njim vani na klupu, pa pošto su popili tri-četiri čašice viskija koji je Miloje donio iz Kanade, i napravili dobar štimung, Miloje progovori: „Reci mi Todore ko živi u Petkovoj kući?”

– Njegov sin Risto, Andrijin unuk, odgovori Todor.

Todor proguta pljuvačku klimnu glavom iskapi ostatak viskija u čašici, a onda pomalo bojažljivo nastavi: „Evo Todore, znamo se od djetinjstva i nikada se nismo zaboravili. Ja do sada nisam niti znao, niti bilo koga pitao ko mi je otac. Majka mi to nikada nije rekla, a siguran sam da svi mještani to znaju. Vjerujem da i ti znaš. Molim te reci mi da li znaš ko je moj otac!”

Todor mudro razmisli, a onda obazrivo progovori: „Znaš Miloje, ja ti mogu reći šta selo priča, ali da li je to tačno ja to ne znam.”

– To, to me interesuje. Što selo priča, to je istina.”

– Dobro, onda ću ti reći. U selu pričaju da je tvoj otac bio pokojni Andrija.”

Miloje pogleda začuđeno u Todora, zaćuta nekoliko trenutaka, a onda reče: „Eh, što ti je predosjećanje i telepatija. Ja sam nedavno sanjao moju majku i Andriju i san me je natjerao da dođem ovamo. Majci sam zapalio svijeću, ali ocu nisam. A polubrata Petka tek na groblju prepoznah!””, napisao je Cvijan u svom autorskom tekstu za rubriku “Moj život u inostranstvu”.