Reditelj Rajko Grlić izjavio je da je film „Svemu dođe kraj” ljubavna priča i krik o hrvatskoj stvarnosti, da mu se nakon komplikovane „Karaule” ne snima van Zagreba, da je po karakteru različit od svog saradnika Ante Tomića i da danas filmove treba da snimaju oni kojima je priča važna.

Grlić je rekao Tanjugu da je za film „Svemu dođe kraj”, koji je stigao i u naše bioskope, roman Miroslava Krleže „Na rubu pameti” bio pretekst, i da su on i koscenarista Ante Tomić od čuvenog književnika „uzeli bes i ljutnju prema vremenu”.

„Krenuli smo od njega zato što opisuje tridesete godine, a beskonačno liči na ono u čemu živimo danas – na novac, moć male nad velikom grupom, na malo bogatih i puno siromašnih, na fašizam koji se valja iza brda. Sve su to bile oznake onog i ovog vremena”, naveo je Grlić.

Prema njegovim rečima, „Svemu dođe kraj” je „ljubavna priča umočena u hrvatsku stvarnost”, gde politika ima ogroman uticaj i moć nad svakodnevnim životom, a kroz sudbine ljudi na margini društva se prelama i samo vreme.

Grlić je dodao da “pravi filmove da bi ostavio neke tragove na putu, neke kapsule vremena, koje ako nekad neko nađe i otvori, da vidi kako je to izgledalo u nekom trenutku”.

Svoja poslednja četiri filma„Karaula”, „Neka ostane među nama”, „Ustav Republike Hrvatske” i „Svemu dođe kraj”, Grlić je scenaristički radio sa Tomićem, a otkrio je da su napisali još jedan koji nisu snimili.

„Za koji mislimo da je najbolji scenario koji smo napravili. Možda jednog dana, za 20-30 godina, se dogodi”, rekao je Grlić. Napomenuvši da su potpuno različiti karakteri, Grlić je dodao da između njega i Tomića postoji ogromna razlika u godinama, kao i to da je on gradsko, a scenarista i pisac “seosko dete”.

„On je s kamena, ja sam s asfalta. On je visok, ja nisam toliko visok. Ima fantastičan osećaj za apsurdni humor koji ja verovatno nemam do te mere. Nas ta različitost strašno veseli”, priznao je sineasta. Grlić se duhovito prisetio kako mu je Tomić obećao da će mu poslati jednu priču, što nije uradio ni nakon godinu dana, i da je to „čovek koji se ne drži nikakvih rokova, nikakvih obećanja – šlampavi jedan tip”.

Scenario za „Karaulu”, koji je imao deset verzija, radili su po Tomićevom u romanu „Ništa nas ne smije iznenaditi”, gde se stalno pominje borova šuma na Ohridu, a kad su konačno otišli tamo, Grlić je primetio da „nema ni jednog bora!”.

„Na snimanje je došao jedan oficir makedonske vojske i rekao: ‘Čujem da snimate po meni. To što je u filmu, to se meni dogodilo!’ Tako smo dobili i živog čoveka po kome je to snimljeno”, rekao je reditelj.

Grlić se prisetio kako je „Karaula” bio zahtevan film za snimanje, koje je trajalo više od dva meseca, na 1.300 metara nadmorske visine, sa velikom ekipom i komplikovanim noćnim scenama sa kišom. „Raditi sa deset cisterni koje idu gore-dole tri noći, da bi donosile vodu, kamere pod raznim zaštitama… Tada sam rekao da snimam samo u Zagrebu, i to u centru, da ne idem po planinama”, rekao je Grlić.

Da bi bio dobar, u doba uznapredovale tehnike, kada se može snimati i mobilnim telefonom, Grlić je istakao da film mora biti važan svom reditelju.

„Onome ko priča mora biti to strašno važno. Mora imati neki intimni razlog da to radi. Kad imate svoj razlog za nešto, onda ćete to snimiti pre ili kasnije na komadu drveta ili sa ajfonom”, rekao je Grlić.

Prema njegovim rečima, značajno je da stvaraoci “nađu priče i karaktere, uopšte da pričaju o nečemu što njih intimno brine, što im je važno da izgovore”.

Grlić je primetio da danas mnogo umetničkih akademija proizvodi mnogo umetnika, a “nekad su akademije proizvodile malo, pa je većina ljudi završavala u tom poslu”.

„Vrlo pažljivo su dozirali da na ulici ne bude osam miliona nezaposlenih režisera, koliko ih danas imamo. Imamo veoma mnogo glumaca. Svako osniva glumačke škole. To je velika nada da se dođe u veliki svet. I vrlo često se prodaje magla kroz tu nadu”, upozorio je Grlić.

Primetivši da je danas u filmu vrlo malo novca, Grlić je dodao da je rediteljima privlačna televizija, koja odmah nudi posao, kao što se nekad više ulagalo u reklame.

„I danas mnogo više sredstava ide u reklamu nego u film. Ali kad jednom odete, to opipate, vrlo teško se vraćate. Za film se treba odricati da bi se dogodio. Ako niste spremni da u tu igru uđete, onda je to teško”, upozorio je reditelj.

Govoreći o filmu „Svemu dođe kraj”, koji je premijerno prikazan letos na Pulskom festivalu, a odnedavno je i u srpskim bioskopima, Grlić je ocenio da je danas u Hrvatskoj “strašno malo glasova koji probaju da se bune protiv stvarnosti”.

„A stvarnost nije ugodna, jer puno ljudi ostaje na rubu egzistencije. A kad ste na rubu egzistencije, vrlo ste blizu i rubu pameti. Hteli smo da pustimo naš krik”, rekao je Grlić.

Prema njegovim rečima, “filmovi ne menjaju svet, ne podižu bune – šapuću na uvo u mračnim dvoranama i ako nešto prepoznaš na tom platnu, možda o tome razmisliš”.

 Upitan da prokomentariše rečenicu ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog da će umetnost i lepota spasti svet, Grlić je primetio da ga za sada nisu spasli, a “bilo je puno fantastične umetnosti”.

„Primitivizam je uvek mnogo jači. Varvari su uvek tukli svaku civilizaciju. Od početka do danas uvek novi varvari dođu i imaju više snage, energije, sirovosti u sebi da razruše svaku civilizaciju”, ocenio je reditelj.

Grlić je dodao da „živimo na prostoru gde svakih pedesetak i manje godina sve počinje ispočetka”. „Dođu neki novi, izbrišu sve ono što je bilo pre. A kulture ne žive ako nemaju svoje poreklo, ako nemaju duge izvore, nemaju pisce koji su nešto pisali, filmove koji su se snimali”, rekao je Grlić.

Filmski festival u istarskom gradiću Motovunu Grlić je bio napravio jer su tada u hrvatskim bioskopima igrali isključivo američki blokbasteri, sa specijalnim efektima. „Imao sam strašnu potrebu da upozorim da postoje drugi, mali divni filmovi po svetu, sa kojima bi mnogo više komunicirali. Vrteli smo godinama male filmove, nepoznate priče. I mislim da smo dobar broj generacija odgojili na takvom filmu”, rekao je Grlić.

Prema njegovim rečima, u Sjedinjenim Državama je nestalo sve što nije blokbaster, a za nezavisni, mali film više nema bioskopa i svi su prešli na kablovsku. „Nije pitanje skupiti tri miliona za film, koliko je pitanje gde naći šest da bi ušao u bioskop. Treba duplo više novca da bi mogli da uđu u bioskop, da bi ga mogli reklamirati. To više niko ne može”, primetio je reditelj.

Grlić je naveo de će u jednom trenutku nestati i bioskopi, i da ima ogromnu sreću što je živeo u trenutku kad su bioskopi bili velika stvar, kada se “imalo negde sesti i razgovarati o filmu”. “To je bio ritual. Ovo danas je gledanje na televiziji, koje zovem ‘Mekdonalds film’. Odete, popričate telefonom, pa odete u kuhinju po nešto, pa prebacite na drugi film. Za pričanje priče je potrebna koncentracija”, naveo je Grlić.

Prema njegovim rečima, zato je bioskopska dvorana “tako fantastična, taj mrak, veliki osvetljen ekran”. Grlić je priznao da nikad svoje filmove ne gleda u dvorani sa publikom, jer ne voli da deli utiske o njemu sa drugima. “Gledam film kad ga završim. Sednem u veliku salu, zaključam vrata i sam odgledam film. Taj osećaj koji imam nakon toga hoću da ostane u meni o tom filmu”, rekao je reditelj.