Aerodrom Nikola Tesla. Već je frtalj do jedan. Grobari su nestrpljivi, odavno su došli da pozdrave miljenike posle pobede nad Oleksandrijom (2:0), a oni nikako da se pojave na vratima. Razlog je opravdan, jer je Ognjen Ugrešić želeo da okupi saigrače i tek kad su svi poneli prtljag povede ih ka izlazu, na oduševljenje Grobara.
U velikom naletu emocija, nesvakidašnjem za odnos navijača i fudbalera, upravo je Ugrešić pogledom tražio Vanju Dragojevića, semštenog sa strane, jer kapiten usled suspenzije nije ni putovao u Poljsku. Na Ognjenovo, ali i insistiranje Jovana Miloševića, pridružio se icentralni vezista višeminutnom slavlju, iako sprava nije hteo, jer nije igrao.
Ti gestovi veziste i napadača, da ne zaborave druga ekvivaletna je trijumfu u drugom kvalifikacionom kolu za Ligu konferencije. Pokazuje naznake zajedništva kakvo nije postojalo u prethodnim timovima. Znamo svi, Partizan od prošle, pretprošle ili one tamo godine je bio skup pojedinaca. Ovaj sad, za koji ne znamo šta može i dokle će stići, ako će uopšte stići, deluje kao grupa.
Skladna, dobro organizovana, lišena zavisti, spremna da se žrtvuje.
„Slao nam je Vanja poruke još tokom utakmice, neprestano su iskakale notifikacije kad smo upalili telefolne, na kojima nas je tagovao posle Jocine asistencije i mog gola. Čestitke su se samo nizale. Još se Dragojević snimao kako skače po stanu i slao nam te snimke. Često smo zajedno i sjajno se razumemo. Mi smo Trio fantastiko. Tačno smo osetili koliko je srećan zbog nas dvojice, iako zbog crvenog kartona nije putovao u Katovice. Zanimljivo, nikad pre se nismo sreli, čak ni u mlađim reprezentativnim selekcijama, ali smo od zimus praktično nerazdvojni“, priča Ognjen Ugrešić.
Koliko su srasli jedni s drugim videlo se i na primeru Miloševićeve odložene lopte na koju je Ugrešić natrčao i postigao gol za potvrdu trijumfa. Bukvalno su mogli da se čuju urilici obojice, kao svedočanstvo koliko im ovo znači.
„Kad sam zatresao mrežu, Milošević nije imao snage da trči za mnom. Samo je pao na kolena. Šteta je što gol nismo proslavili zajedno, ali kad sam izašao bukvalno me je odmah zgrabio za glavu i čestitao. I ne samo on, nego je cela svlačionica takva. Ne gledamo ko je strelac, asistent, verujte da se nekad više obraduje onaj koji nije učestvovao u akciji za pogodak od realizatora. Baš smo srećni kad neko drugi uradi bitnu stvar za tim“.
Prepoznaju to i Grobari. Od početka sezone veruju Partizanovom obdaništu.
„Zato što branimo grb koji nosimo na grudima! Oduvek je naša publika tražila decu. Sad ju je dobila. Svi igramo… Većina nas u prvih 11 je iz naše škole, baš smo mladi i to je jedan od razloga što osećamo podršku. Ne samo Grobara, nego i običnih ljudi, neutralnih ljubitelja fudbala, većina nas ohrabruje i ovo bi stvarno mogla da bude lepa priča. Kao što je bila na aerodromu, jer sam ranije gledao dočeke košarkaša kad su pobeđivali na strani evroligaške ekipe. Na bazi toga u revanšu sa Oleksandrijom očekujem još više publike nego što je bilo protiv AEK-a“.
Kipranima je Ognjen dao gol, pa još jedan u Katovicama, možda bi, kad je već raspucan, mogao da nastavi sličnim stilom kad Ukrajinci budu došli u Beograd.
„Uvek sam blizu napada, trudim se da budem u poziciji da šutiram i Bog me nagrađuje, na čemu sam zahvalan. To sam počeo redovnije da radim tek u omladincima dok nas je trenirao Nenad Stojaković, jer me je prekomandovao na prednjeg veznog i video da posedujem kvalitet da napadam prostor i igram u dubinu. Ranije nisam bio dobar u završnici, dosta šansi sam promašivao, ali sam onda rešio da radim na tom segmentu. Do pre nekoliko godina se dešavalo da uđem jednom u šansu za dve utakmice i kad sam počeo konstantno da se pojavljujem u tim zonama nisam ima ritunu kakva odlikuje špiceve. Zato sam rešio da se bavim završnicom i da je unapredim“, otkriva Ognjen Ugrešić.
