Pod šifrom Objekat 505, podzemni aerodrom Željava, smešten na granici Hrvatske i BiH, između Plitvičkih jezera i Bihaća, i danas izaziva veliku pažnju javnosti. Ova gigantska vojna baza, sa tunelima dužine 3,5 kilometra, širokim 20 i visokim 8 metara, predstavlja najveći podzemni aerodrom na Balkanu.

Izgradnja je počela 1955., a ceo objekat, po zamisli inženjera Dragoslava Sobotke, bio je završen 1968. godine. Jugoslavija je u ovaj projekat uložila milijarde dolara – kako bi mogla da smesti do 120 aviona, njihove posade, arsenal oružja, kao i zalihe hrane, goriva, lekova i drugih potrepština za višenedeljni boravak u potpunoj izolaciji. Baza je imala sopstveni izvor vode i struje, a bila je projektovana da izdrži i nuklearni udar.

Foto: Unsplash

Katastrofa iznutra

Tokom raspada Jugoslavije, baza je korišćena i u ratu devedesetih, ali je 1992. JNA odlučila da je uništi, unutar kompleksa je aktivirano 56 tona eksploziva, što je izazvalo potrese i ogroman požar koji se mogao videti kilometrima unaokolo. Danas je Željava tek ruševina u zoni prepunoj mina, sa tunelima koji prete urušavanjem i sadrže otrova i radioaktivnih materijala.

Mitovi i teorije zavere

Zanimanje za ovaj prostor ne prestaje, pogotovo nakon filma „Houston, imamo problem“ slovenačkog reditelja Žige Virca. Dokumentarac istražuje teoriju zavere prema kojoj je Josip Broz Tito u tajnosti prodao jugoslovenski svemirski program SAD-u, a navodno je upravo u podzemlju Željave razvijana tehnologija kojom je poslat prvi čovek na Mesec.

Prema toj priči, Željava je trebalo da bude najveći tajni svemirski centar u Evropi. Naravno, NASA je odlučno demantovala ovu tvrdnju, ističući da je apsurdno verovati kako je američki predsednik Džon Kenedi kupio svemirski program od Jugoslavije.

Uprkos minama, opasnim gasovima i policijskim patrolama, Željava danas privlači avanturiste, ljubitelje napuštenih prostora i urbane istraživače, koji voze po napuštenim pistama i istražuju mračne tunele.

Da li ovaj prostor ima potencijal da postane kulturni ili turistički centar, možda čak i mesto za koncerte, festivale ili muzejske postavke, ostaje da se vidi u budućnosti.

Na prvi pogled mnogi bi pomislili da iza ovih novih klompi stoji Birkenstock. Međutim, jedva primetan logo na prednjoj strani otkriva da su od drugog poznatog nemačkog brenda – adidas. Upravo su lansirali klompe pod nazivom Adimul.

Dostupne su u šest nijansi – od nežno bež i pastelno ružičaste do crne i koštaju 100 evra. Adidas opisuje Adimul kao luksuznu verziju svog klasičnog modela Adilet, sa akcentom na „vrhunskom komforu“.

Šta dobijate za 100 evra?

Ako se pitate šta dobijate za 100 evra, ovo su klompe sa đonom od prirodne plute i uloškom i gornjim delom od antilopa. Adidas kaže da su „savršene za opuštene dane“.

Dizajn je izuzetno minimalistički i teško biste u početku pogodili da dolazi iz adidasove radionice. Ukrašene su samo diskretnim logom trolista na prednjoj strani – i to je sve. Izgledaju veoma elegantno, a u pitanju je uniseks model.

Sa porastom popularnosti obuće koja daje prednost udobnosti, kao i sveprisutnim trendom nošenja „kućnih cipela“ van kuće (jer se danas sve vrti oko udobnosti), Adimules su brzo privukle pažnju – iako, realno, gotovo svaki adidasov novitet izaziva interesovanje. Neki influenseri ih već nazivaju „cipelama leta“.

Ako su vam klompe Birkenstok, poput modela Boston, bile na listi želja, ali vas je cena od 150 do 160 evra odbila, sada možete pronaći veoma sličan model u adidasovoj ponudi po nižoj ceni. Ko zna, možda će jednog dana ova dva legendarna nemačka brenda sarađivati. Verujemo da bi fanovi bili oduševljeni.

Znameniti danski pisac, tvorac nezaboravnih priča namenjenih deci, bajki koje su utkane kolektivnu svest toliko da ih ponekad ne razlučuju od narodnih, umro je 4. avgusta 1875. pre 150 godina. Iako je se kao pisac iskazao i na drugim poljima Hans Kristijan Andersen nenadmašni je autor bajki. Tvorac je 156 priča s motivima iz danskog folklora, delom antičke mitologije i indoevropskih predanja, neretko inspirisanih iskustvom odrastanja, odnosno tegobnog detinjstva.

Uobličene u mala remek dela, pisane valjanim stilom, neretko sa autobiografskom crtom, njegove priče katkad su bile izraz i svojevrsne društvene kritike. Andersen se takođe smatra tvorcem realističke proze u danskoj književnosti. Pisao je i pesme, od kojih je sačuvana samo nekolicina, potom romane, kao i putopise, pa i danas zaboravljene dramske tekstove.

Hans Kristijan Andersen rođen je početkom aprila 1805. u Odenseu, na centralnom danskom ostrvu Funen. Bila je to sasvim skromna porodica. Otac je bio obućar. Nije međutim s tim zanatom imao uspeha, sve se svodilo na retka krparenja. Rado je izrađivao igračke, gotovo bez zarade. Andersenovo detinjstvo je otuda bilo, bukvalno, na ivici gladi. U četrdesetak kvadratnih metara živelo je 12 osoba.

Majka, inače 12 godina starija od oca, bila je pralja. Kristijan je otuda imao stariju polusestru, koja nije živela sa njima. Sa druge strane, u kući je bilo nešto knjiga, dramskih tekstova, dela Ludviga Holberga, pa i kolekcija bajkovite “Hiljadu i jedne noći” što je nesumnjivo uticalo na rano uobličavanje Hansa Kristijana Andersena. Zabeležio je takođe da je u kući postojalo predanje o dalekom plemićkom, dobrostojećem poreklu. Takve izmaštane priče bile su u to vreme gotovo opšte mesto u skromnim građanskim porodicama, širom stare Evrope, kao svojevrsno sećanje na “izgubljeni raj”, prenosi Tanjug.

Ma koliko neosnovane one su izvesno pripomogle maštovitosti malenog Andersena. Tu negde leži pozadina njegove priče “Ružno pače”, s tezom da činjenica rađanja u pačijem gnezdu nije tako tako strašna ako je reč o jajetu labuda. Otac sanjar bio je tvorac i malog kućnog teatra, velike radosti Andersenovog tegobnog detinjstva. Skromni obućar imao je takođe svest o dobrobitima valjanog obrazovanja, navodno je posebno cenio poznavanje latinskog.

Školovao se neredovno, s prekidima, započevši u školi za sirotinju, sa uglavnom jevrejskom decom, posledica stanja ne samo njegovih roditelja nego i učitelja kojima je taj zanat bio neisplativ. Čitao je još u detinjstvu Šekspira, što je izgleda uticalo da već tada, stidljivo, počne da piše. Posećivao je takođe lokalno pozorište u Odenseu.

Otac se 1812. prijavio u vojsku u vreme Napoleonovih ratova, pošto mu je jedan dobrostojeći seljak platio da zameni njegovog sina. Novac koji je pritom dobio pojela je inflacija. Iz rata se vratio slomljen i bolestan, poživevši do 1816. godine.

Kao dete Andersen je izvesno vreme radio u fabrici tkanina, pa onda duvana. Potom nastavlja školu, takođe za sirotinju, gde je učio veronauku i aritmetiku. Činjenica da se majka nanovo udala 1818. bila je izgleda presudna u njegovoj odluci da napusti Odense. Kao četrnaestogodišnjak, zaputio se, gotovo bez ičega u džepu, u prestonicu, Kopenhagen. Bilo je to i očaravajuće i preteće iskustvo velikog grada. Srećom, doneo je preporuku izdavača lokalnih novina u Odenseu, namenjenu Ani Margrete Šal, balerini u Kraljevskog teatra u Kopenhagenu.

Pokušavao je da pronađe mesto “pod suncem” kao zabavljač, glumom, pevanjem, bez uspeha. Imao je međutim sreće da se dopao novoimenovanom direktoru Kraljevskog pozorišta, Jonasu Kolinu, izdanku dobrostojeće kuće, koji mu je postao svojevrsni mecena. Prvi dramski tekst “Razbojnici iz Visenberga” napisao je 1821. a naredne godine dramu “Alfsol”. Obe su odbijene ali je uprava teatra našla da mu ipak treba pružiti priliku da se obrazuje. Izdejstvovali su da Andersen dobije pomoć kralja Frederika VI. To mu je obezbedilo obrazovanje u uglednoj latinskoj školi u Slagelseu, gde je započeo sa nekoliko godina mlađom decom.

Gimnaziju je okončao privatno, u Kopnehagenu. Prvu knjigu “Probe mladosti” objavio je, pod pseudonimom, 1822. kao sedamnaestogodišnjak. Pošto je 1827. štampana njegova pesma “Umiruće dete” javnost je postepeno počela da ga prihvata kao pisca. Pošto se naredne godine pojavio njegov putopisni rad “Ukrasi Amagera” zapravo neobičan opis lutanja po predgrađima Kopenhagena, prihvaćen je kao literata.

 Prvu zbirku pesama objavljuje 1831. Zatim putuje po Nemačkoj. Prvi roman “Improvizatori” objavljuje 1835. Sledili su drugi romani, kao “O. T.”. Još vaznije, pojavljuju se prve njegove zbirke bajki. Potom, počev od ranih četrdesetih, putuje po Italiji, obilazi Maltu, Grčku, čak Tursku, kasnije Englesku, gde je upoznao Dikensa, Španiju, Maroko. Tako nastaju njegova putopisna dela “Pesnikov bazar” ili “U Španiji”.

 Andersen je uostalom tvorac često ponavljane misli da “Putovati znači živeti”. Najveći, svetski, uspeh postigao je međutim bajkama, prevedenim potom na preko stotinu jezika. “Princeza na zrnu graška” pojavila 1835, “Mala sirena” i “Carevo novo odelo” 1837, “Ružno pace” 1843, “Snežna kraljica” 1844, “Devojčica sa šibicama” 1848.

Stvorio je čitav čudesni svet priča za decu, nezaobilaznih u odrastanju brojnih generacija. Iako namenjene deci, neretko su pritom nosile i pouke opšte važnosti koje se nisu izgubile, do naših dana. Ukupno, objavio je 19 knjiga bajki. Nije se nikada ženio i nije imao dece. Umro je 4. avgusta 1875. Imao je sedamdeset godina.