Moj život je, kako se to kaže, roman, pun neizvesnosti, zapleta, iskušenja, opasnosti… Tako Milomir Glavčić, Srbin iz Kanade, naš najveći posleratni darodavac i zadužbinar, opisuje svoj životni put u autobiografskoj knjizi „Trn u nozi na dugačkom putu”.

Sa suprugom Armelinom živi mirno u naselju Fonthil, elitnom delu Nijagara Folsa. Prilikom posete uverili smo se da živi u lepoj, ali skromno opremljenoj kući. Iako već troši 95. godinu života, vitalan je, kako umno tako i fizički. Prepričava nam put od dečačkih dana u rodnom selu Pope kod Jošaničke Banje do smiraja u Kanadi.

– Rođen na selu, rano sam ostao bez oca i majke i morao sam planirati kako i kuda. Rešio sam da napustim zemlju i učinio sam to ilegalno, čime se ni dan-danas ne ponosim, naprotiv žao mi je zbog toga. I tako sam se 1947. godine obreo u Grčkoj, u imigracionom logoru. Odatle su nas prebacili u Italiju, a bilo nas je na stotine. Kada je došlo vreme da se to pitanje imigranata reši ja sam se pred komisijom izjasnio: kad sam bio mali čitao sam jednu bajku da postoji zemlja Kanada, gde se dele kolači i pečene kokoške. To je na mene, pošto sam bio više gladan nego sit, ostavilo snažan utisak i rekao sam: „Sada znam da to nije tačno, ali hoću u Kanadu.”

Tako je, nastavlja Glavčić, komisija moju želju ispunila i ovde sam na farmi radio godinu dana da državi odužim troškove puta. Posle sam bio slobodan i opredelio sam se da radim na severu ove zemlje, u rudniku. Tu sam zaradio prve pare, pa sam se početkom pedesetih, sa suprugom Armelinom, doselio u Nijagara Fols.

I tu ste ostvarili svoj poslovni san. Da li je bilo mnogo napora, prepreka i odricanja?

Ovde smo najpre otvorili mali restoran. Radili smo tu teško, od jutra do ponoći, pa je posao napredovao. Posle, kupujemo manji motel, rad nastavljamo istim tempom, stičemo brojnu klijentelu pa smo mogli da kupimo jednu zgradu, gde je bio smešten bioskop. Taj bioskop sam obnovio i pokrenuo pa sam ga izdavao jednoj američkoj kompaniji za hiljadu dolara dnevno. Onda sam kupio plac za hotel, sazidali smo Hotel ,,Amerikana” s dve stotine soba. Uz to sam kupovao i zemlju pa sam postao vlasnik oko 75 hektara nadomak grada. Posle 28 godina rada hotel sam prodao, jer moja deca, sin i kćerka, nisu hteli da nastave taj biznis. Polako, kako su godine odmicale, prodao sam i pomenutu zemlju za novo gradsko naselje, ali uz moj zahtev da se tamo sagrade kuće u srpskom stilu. Za to je bilo problema oko dozvola, ali je moj uslov za nazive ulica po nama Glavčićima lokalna vlast prihvatila. Tako sada, u prelepom i prostranom naselju pokraj Nijagare, postoje ulice Milomira Glavčića, njegove supruge Armeline, sestre Desanke, sina Mihaila, kćerke Jovanke… I Bulevar Nikole Tesle.

Možete li da nam, ipak, izdvojite neke momente kojih se i danas, recimo, često sećate i nikada nećete zaboraviti?

Sećam se da sam, posle čvrste odluke da kao vojnik napustim zemlju, to uradio 22. maja 1947. godine. Jedan moj drug, takođe vojnik rodom iz Slovenije, i ja tajno smo uzeli čamac nekog meštanina na obali Prespanskog jezera. Za razliku od tog drugara ja nisam znao ni da plivam ni da veslam, ali smo, ipak, posle te noćne plovidbe, stigli na obalu Grčke. Tamo je besneo građanski rat a mi smo imali sreću da prvo sretnemo simpatizera kraljeve vojske. A da smo sreli nekog od Markesovih vojnika vratili bi nas, naravno kao dezertere u Jugoslaviju. Možete zamisliti šta bi onda s nama bilo. Da još bude za pamćenje, koliko sutradan, to područje su zauzeli Markesovi pobunjenici. Zato i danas verujem da nas je spasao Sveti Nikola, kako ga u Srbiji nazivaju mladi, ili letnji, a mi nismo ni znali da je bio taj praznik i ja ga danas slavim.

Drugo, kada sam, kao dečak izučavao zanat u jednoj metalostrugarskoj radionici u Beogradu počeo je rat. Moj majstor se s porodicom, ispred bombi, sklonio izvan Beograda prema Kosmaju pa i ja s njima. Ali, posle nekoliko dana, gazda me je poslao da se vratim, da obiđem radionicu i iz njegovog stana donesem neke stvari i skriven novac. Ja sam to uspeo uz skrivanje od Nemaca i veliki strah, jer su još padale bombe i na sve strane se pucalo. Doneo sam novac, ali osim pohvale od majstora nisam dobio nijednu paru časti. Onda sam morao sam da se vratim u rodno selo. Pri povratku, u vozu snužden, gladan, prljave odeće, bez para sedeo sam do jednog gospodina. Taj gospodin, videvši me tako jadnog, izvadi zavežljaj s hranom pa me upita: ,Jesi li gladan?” Ja, onako iz učtivosti, iako dva dana nisam jeo, rekoh da nisam. Na to će on: ,,’Ajde, more, uzmi malo hleba i prevari tu glad.” Tako me poslužio hranom i nije dozvolio čak ni da noć prespavam u čekaonici u Kraljevu, jer voz nije išao dalje, već me je poveo kod prijatelja i naselje Ribnicu. Tamo sam poslužen večerom i konakom u toploj sobi. Nikada te njegove reči ,,prevari tu glad” i tu njegovu dobrotu ne mogu zaboraviti… Verujem da nije među živima, ali kad bi bilo moguće da ga danas sretnem polovinu bogatstva bih mu poklonio.

Poklonili ste Srbiji oko sedam miliona evra, ponajviše rodnom kraju i Kraljevu. Zašto?

Uvek sam hteo da radim za sebe ali i da imam za drugoga, da mogu ljudima, ovde u Kanadi i u Srbiji, da pomognem. Verujem da postoje neke sile, mislim da postoji neka zvezda vodilja koja me je usmeravala pravim putem ka nekom cilju koji želim da ostvarim. I, tako, sve što sam hteo u životu to sam dostigao. Eto, sada uživam u penziji, imam i za sebe i za decu, Mihaila i Jovanku, za unuke, ali i da drugima pomognem.

Koliko će to vaše donatorstvo i humanost potrajati?

Sve dok sam živ i dok imamo novca. Ja dobro znam šta su nevolje i siromaštvo pa ću na onaj svet otići kao većina ljudi na ovoj planeti. Zaista sam odlučio da život ne skončam kao bogat nego siromah. Više, dakle, volim da budem jedan od tih običnih smrtnika nego među nekolicinom onih koji imaju više od čitavog čovečanstva. To sam kazao i u svojoj pesmi, koja je snimljena, i u jednoj strofi je moja poruka i istina, iako mnogi misle da je šala. Ona kaže: ,,Siromah sam bio pa sam se malo obogatio i sve narodu svome dadoh i opet siromah ostadoh.” Eto, ja nekako smatram da sam božiji čovek, a po tim zakonima svako ko je stekao treba deo svog blaga da podeli s onima koji nemaju dovoljno. Ja se stalno i pitam kakav bih čovek bio kad bih mislio samo na sebe? Nažalost, mnogo je ljudi i tu u Srbiji koji se toga ne drže.

Da li se ljutite na svoje partnere u Srbiji, recimo kad nešto za narod gradite, kupujete…?

Dobro, tamošnja vlast, počev od vrha države do opština i gradova, raznih udruženja građana podarili su mi brojna, važna i zvučna priznanja. U Kraljevu imam i ulicu, most, vrtić za koji sam dao novac takođe se zove ,,Milomir”, grad Kraljevo ima važnu godišnju nagradu koja nosi moje ime… U Jošaničkoj Banji ceo kompleks, gde sam sagradio dom kulture, vrtić, biblioteku i obnovio školu zove se mojim imenom. Ali, ljuti me, primera radi, oštro reagujem kad se moj novac ne utroši namenski a bilo je toga. Bilo je, recimo, u vezi s obnovom pomenute školske zgrade u Jošaničkoj Banji. I nije meni važno zbog mog džepa, ja sam taj novac uostalom i dao, ali ako pojedinac tamo prigrabi što njemu ne pripada on uzima od naroda.

Onda, nedavno sam kupio sanitetsko vozilo za Dom zdravlja u Kraljevu. Hteo sam da kupim dva, ali sam na oba morao da platim porez. Znači, kupujem državnoj ustanovi i na taj poklon državi moram da platim još i porez državnoj blagajni. Takvi propisi su naopaki i ne podstiču donatorstvo, što bih ja voleo. Voleo bih da me u čovekoljublju neko i prestigne, posebno tamo u Srbiji.

Mnogi bi u Srbiji, u kojoj niste bili sedam decenija, želeli da vas vide, dočekaju. Imate li plan za tako dalek put?

Moram da priznam da je takav plan godinama postojao. Ranije sam čak imao nameru da se trajno preselim u Vrnjačku Banju. Ali, nekako se to odlagalo i sada moje godine, mojih 95 leta, upravljaju pa ne znam da li ću moći da podnesem taj put, tu gužvu… Znam da bi mnogi želeli da me vide, da me dočekaju i zagrle. Ali meni je sada najbolje ovde, kod moje kuće. No, možda se, ipak, rešim da s mojom Armelinom sednem u avion i dođem.

Na dar most, crkva, magnetna rezonanca…

Milomir Glavčić nam je još objasnio da je u rodnom kraju, u potkopaoničkom području oko Jošaničke Banje, sagradio dom kulture, dečije obdanište, biblioteku, podigao dve crkve, pomogao asfaltiranje nekoliko puteva, poklonio sanitet. Obnovio je tamo i zgradu škole, u koju je zbog siromaštva išao pocepane odeće, bez knjiga i školske torbe. Darovao je Kraljevu most preko Ibra, sagradio moderno i prostrano obdanište, a kraljevačkoj bolnici kupio novu magnetnu rezonancu, skener i nekoliko drugih aparata. Nedavno je i Domu zdravlja u Kraljevu kupio novo sanitetsko vozilo, a u Kanadi, u mestu u kome živi, izdvojio pozamašan novac za gradnju pravoslavne crkve.

Tako je, računajući i pomoć pojedincima koji su u nevolji, u Srbiju uputio oko sedam miliona evra.

Gaji cveće i povrće za sebe i komšije

Iako u poodmaklim godinama i u šetnji uvek žuri i zvižduće. Tako je kaže navikao, a voli muziku i lepo peva pa često kućni ,,koncert” priredi i za suprugu Armelinu i decu.

O sebi još dodaje da prezire namrštenost i lenjost. Ko pročita njegovu knjigu uveriće se da ima i dara i za lepo pripovedanje.

Ističe da iz Srbije dobija brojna pisma, a i sam ih piše, a čitanje i pisanje prekida kad ima posla u bašti, u kojoj uzgaja paradajz, luk, krastavac… Kad povrće sazri njime daruje i sve komšije. Ispred kuće, sa suprugom Armelinom, svakog proleća sadi oko tri stotine strukova raznog cveća, a u jesen sam proizvodi vino i često popije čašu, dve…