Najveći grad na zapadnoj obali Kanade star je nešto više od 150 godina, a duže od pola veka dom je iseljenicima iz nekadašnje Jugoslavije. Prvi imigranti u Vankuver su stigli nakon Prvog svetskog rata. Drugi svetski rat i, potom, devedesete donosili su nove talase onih koji su, iz političkih i ekonomskih razloga, tražili kanadsku iseljeničku vizu.
Vankuver nije glavni grad provincije Britanska Kolumbija, ali nezvanično jeste njena prestonica. Sa najvećim brojem stanovnika i infrastrukturom metropole, to je destinacija za koju su mnogi imigranti iz Srbije, u poslednjih nekoliko decenija, kupili kartu u jednom smeru. Video pogledajte ovde.
“Nemamo tačne podatke, pretpostavlja se da nas ima oko osam hiljada”, kaže Predrag Vladiković, počasni konzul RS za Britansku Kolumbiju.
To nije velika zajednica, pa uprkos tome, okuplja se u dve crkve, na dva kraja grada. Starija, crkveno-školska opština “Sveti Arhangel Mihailo”, osnovana je pedesetih godina prošlog veka.
Crkveno-školska opština “Sveti Sava” sa radom počinje sedamdesetih godina. I obe imaju iste ciljeve – održanje vere, tradicije i srpskog jezika.
“Primetićete da na službama koristimo i engleski jezik, ali je srpski i dalje aktuelan i dosta naše omladine priča na srpskom”, kaže jerej Marko Radmanović, CŠO “Sveti Sava”.
Za to se može zahvaliti trudu nastavnika volontera u obe crkve, u kojima se nedeljom održavaju časovi srpskog jezika, muzičkog vaspitanja i veronauke.
Dragana Kuzmanović Lekić, koordinatorka u Crkveno-školskoj opštini “Sveti Sava” kaže da je izazov, i za njih i za decu, da se jezik sačuva.
Najveći je izazov svima koji dođu, ipak, prilagođavanje na nova pravila igre u društvu u kome se život počinje od nule.
Najveće iznenađenje – ljudi nasmejani
Za Predraga Blagojevića i dalje je najveće iznenađenje, kako kaže, to što su ljudi nasmejani.
Dok se navikavate na drugačiji mentalitet, u međuvremenu tražite posao, stan i za njega sve – od kašike do kreveta, jer u kofere iz Srbije ne staje sve ono što čini svakodnevni život. Oni koji imaju više sreće i poznanstava, malo se lakše skuće u tuđini.
Novoj, “digitalnoj” generaciji, imigranata, u svemu je neuporedivo lakše nego onima koji su došli pre tridesetak godina.
“Taj osećaj samoće, to je neopisivo, pogotovo u ono vreme, nije bilo interneta, medija, telefona, jedino je bilo telefona koji je bio preskup”, kaže Vesna Vidić.
“Bilo je teško bez familije, rodbine, one naše kulutre, nekih stvari koje mi u Srbiji uzimamo za gotovo, dok ovde moramo da se prilagođavamo, tamo kod nas gunđamo a ovde se prilagođavmo”, kaže Dragica Kovačević.
Crkve i danas imaju ulogu organizatora društvenog života
Devedesetih se u Vankuver dolazilo masovno. Bio je to novi talas imigracije posle dugog zatišja i ljudi su se, kaže Vidićeva, prepoznavali na ulici po “maternjem jeziku”, razmenjivali brojeve telefona i odmah započinjali druženje. Ali i obe crkve su tada organizovale dobrodošlice za pridošlice.
“Mi smo došli kao ateisti, to je generacija koja je tek pred Kanadu počela da se krsti masovno, jer smo mi deca komunističke generacije. Kad smo došli, ja sam išla u crkvu i bilo nam je drago da se bar nešto organizuje, ali bilo je ljudi koji nisu hteli da idu u crkvu”, kaže Vesna Vidić.
Obe crkve i danas imaju ulogu organizatora društvenog života zajednice. Tu su treninzi folklora i fudbala, hor i nedeljni ručak.
Protojerej Mališa Milovanović napominje da veliki gradovi kao što je Vankuver imaju veliku prednost jer imaju dosta naših prodavnica, pozorišnih predstava, restorana, književnih večeri, drugih kulturnih sadržaja, koji pomognu ljudima da savladaju nostalgiju.
Dom na novoj adresi
Društvene mreže su danas mesto susreta, i čine podnošljivom udaljenost od porodice i prijatelja, a to je ono što nedostaje svima, uprkos predrasudi da je domaća hrana prva na spisku želja iz domovine.
“Putovao sam nekoliko puta pa me ljudi pitaju, pa čak i rođaci da mi spakuju nešto jer nemamo, a imamo sve”, kaže Predrag Blagojević.
I uprkos tihoj nostalgiji koju osećaju gotovo svi, malo njih bi potvrdno odgovorilo na pitanje da li planiraju da se vrate u Srbiju.
“Kanada je mlada zemlja i svi smo mi došli od nekud i vrlo vas lepo prime, društvo vas lepo primi i lepo se osećate”, kaže Predrag Vladiković, počasni konzul.
I shvatite da je dom na novoj adresi, kada u kalendaru imate planirane obaveze i druženja po nekoliko meseci unapred.
IZVOR:RTS.RS
