Pozdravila je me učtivo, odmah primetih da nema naglasak, da nije imigrant. Bila je vidno nervozna, a ja pomislih da bih ja, koji sam ovde manje od godinu dana, trebalo da budem nervozan, a ne ona koja je ovde rođena. Rekla je da živi sama, iako je to nisam pitao a bonovi bi joj pomogli da kupi unuci poklon za Božić.

Polovinom decembra u Edmontonu, glavnom gradu kanadske provincije Alberte, obično napada mnogo snega, a uvek i bez izuzetka, jako je hladno. Temperature padnu do minus 30 a kada duva vetar hladnoća dostigne i 40 stepeni ispod nule. To su temperature koje nisu namenjene ljudskom rodu i na koje ne mogu da se naviknu čak ni oni rođeni i odrasli ovde, a kamoli mi koji smo ovde došli silom prilika, uglavnom kao zreli ljudi.

Jednog takvog hladno i snegom zatrpanog decembarskog dana, malo pre kraja radnog vremena, u kancelariju koju sam delio sa kolegom iz Kambodže, ušla je šefica. Nije bilo uobičajno da ona tek tako, bez najave, bane u kancelarije nas nižih službenika. Zato sam se malo trgao, kao u vojsci, umalo da ustanem od stola i po propisu da je pozdravim.

Reče nam da sutra počinje „Krismas biro” i da bi bilo dobro da sutra ili prekosutra, zavisno od rasporeda, jedan dan pomognem. Naravno, odgovorio sam a ona mi je dala adresu na koju treba da odem. Okrenula se i uz učtiv pozdrav otišla iz moje kancelarije.

Bilo je prošlo malo više od četiri meseca od kad me je ta ista šefica intervjuisala i ponudila mi ovaj posao koji nije bio nešto posebno plaćen, ali meni je tada mnogo značio jer sam dobio priliku da imam kakvu-takvu stalnu platu i da započnem neku karijeru u poslu za koji mi se činilo da znam raditi i u firmi u kojoj možda mogu i napredovati.

Kolega iz Kambodže je video moj zbunjen pogled dok sam čitao cedulju sa adresom, malo se nasmejao i objasnio mi: „Krismas biro” je mlađa sestra naše organizacije koja svake godine dva meseca pre 25. decembra, katoličkog Božića, deli pomoć u vidu bonova za hranu u iznosu koji zavisi od brojnosti porodice.

To je tradicija već nekoliko decenija u ovom gradu, kaže kolega Kambodžanac. Razumeo sam. One koje ovde zovu „manje srećni” mi smo zvali sirotinja i socijalni slučajevi, a pomoć koju „Krismas biro” deli kod nas se obično zvala milostinja. Muslimani na Balkanu nešto slično rade u vreme Kurbam Bajrama.

Rano ujutru očistim sneg sa auto koji je tokom noći prilično napadao, i zaputim se na adresu koju mi je dala šefica. Vidim da je adresa u centru grada pored luksuznog hotela “Vestin”. Jedva nađoh parking koji sam papreno platio, a ispred kancelarije koja još nije bila otvorena vidim red od pedesetak promrzlih ljudi koji su stajali u redu u nadi da će dobiti pomoć za hranu.

Dok prolazim pored tih ljudi vidim da su uglavnom belci i Indijanci. Uđem unutra, pozdravim se sa čovekom koga sam znao iz viđenja i on mi ukratko objasni šta se očekuje od mene da radim.

Imam svoj sto, stranka iz onog reda uđe, sedne preko puta mene i da mi neku legitimaciju, obično vozaču dozvolu, a ja kopiram ime, prezime, adresu u formular, postavim još neka pitanja navedena u istom formularu (broj članova porodice i mesečna primanja). Potpišem ispunjen formular predam ga stranki i uputim je za drugi sto gde od kolege dobija bonove za hranu shodno broju članova porodice.

Jednostavno je, niko se ne odbija, nema potrebe za dokazom kolika su primanja, veruje se na reč. Malo sam bio nervozan da nešto ne zabrljam. Dođe prvi, ja obavim sve po uputstvu, on uze ispunjen i potpisan formular i bez pozdrava pređe za drugi sto da dobije bonove.

Trajalo je pet-šest minuta a sve prođe isto i sa narednih pet stranaka. Uglavnom su svi bili promrzli od čekanja napolju, smrknuti i kratko odgovarali na postavljena pitanja. Sve je bilo brzo i efikasno.

Kad sam već počeo rutinski da sve radim preko puta mene sede žena u ranim pedesetim godinama i dade mi legitimaciju. Pozdravila je me učtivo i odmah primetih da nema naglasak, da je ovdašnje, da nije imigrant.

Bila je vidno nervozna, odgovarala na kratka pitanja sa nervoznim osmehom. U jednom trenutku ja pomislih da bi ja, koji sam ovde manje od godinu dana, trebalo da budem nervozan, a ne ona koja je ovde rođena.

Iako je odeća na njoj bila stara izgledala je prilično uredno. Rekla je da živi sama, iako je to nisam pitao. Bonovi za hranu pomogli bi joj da kupi unuci poklon za Božić.

Klimnem glavom, dam joj potpisani formular i kažem joj da ide za drugi sto gde će dobiti bonove za hranu u vrednosti od 25 dolara. Izraz lica joj je bio kao da nije bila sigurna da me je dobro razumela pa zatraži da ponovim. Ponovo joj kažem da samo uzme formular i da će za drugim stolom dobiti 25 dolara.

Pružam joj formular, ona ga uze, gleda me kao da još nije sigurna da će dobiti te pare. Kad je napokon uzela formular iznenada zgrabi moju šaku i poljubi je. Ne sećam se da me je iko tako iznenadio. Toliko sam bio nespreman da bilo kakvu njenu reakciju da me je komotno mogla tako i ošamariti.

Trgnuo sam ruku tako jako da umalo nisam pao unazad sa stolice. Ona poče da se zahvaljuje, a ja, onako iznenađen i preneražen, pokušavam da joj objasnim da joj ne dajem ja te pare nego „Biro”. Nije vredelo, ona nastavlja da se zahvaljuje stalno ponavljajući da zbog moje dobrote sad može da kupi unuci poklon.

Napokon je ustala i nastavljajući da se zahvaljuje otišla do drugog stola da uzme svoj vaučer za hranu. Sledeća stranka je već spremna a ja u sebi pomislim da bi mi prijala pauza, zgrabim jaknu i izađem napolje da nađem tihi ugao zaklonjen od vetra i pušeći provedem na miru pet minuta.

U to vreme svi mediji bili su prepuni priča o ratu, bedi i stradanju i svemu drugom što je snašlo moju napaćenu i rasparčanu zemlju, o mojim sluđenim, zbunjenim, potlačenim i poniženim zemljacima.

Nigde u tim istim vestima i novinama nisam mogao da pročitam koliko milostinja od 25 dolara znači jednoj ženi koja je zaposlena i to u zemlji koja je već nekoliko godina proglašavana kao jedna od tri najbolje zemlje za život običnih ljudi.

Luka B. Barakoz, Edmonton, Alberta, Kanada