U telegramu kojim je označen početak Velikog rata stajalo je: „Budući da Vlada Kraljevine Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu od 23. jula 1914. godine, koju je uručio austrougarski poslanik u Beogradu, Carska i Kraljevska vlada je prinuđena da se sama pobrine za očuvanje svojih prava i interesa i da, u tom cilju, pribegne oružanoj sili. Prema tome, Austro-Ugarska smatra da se od sada nalazi u stanju rata sa Srbijom.”
Originalni dokument objave rata Austrougarske Srbiji nalazi se i čuva u Državnom arhivu Austrije, a Unesko je 2015. godine na predlog Arhiva Srbije doneo odluku o upisu Telegrama objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta”.
Kopiju originala telegrama i njegovu sadržinu „Politika” je prva objavila u Srbiji na 14. godišnjicu početka rata u broju 7.627 od ponedeljka 29. jula 1929. godine na petoj strani. Zanimljivo je da se u originalnom telegramu nalazio i deo rečenice koji je precrtan plavom olovkom, a koji glasi – „a naročito s obzirom na to da su srpske trupe već napale jedan odred Carske i Kraljevske vojske u blizini Kovina”. Ovaj deo rečenice stajao je u originalnom telegramu Austrougarske Srbiji odmah posle „za očuvanje svih prava i interesa…”, ali nije ostao u dokumentu.
Elem, telegram o objavi rata, poslat iz Beča preko Budimpešte u Beograd, odmah je prosleđen najpre Vrhovnoj komandi Srpske vojske u Kragujevcu, a potom predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću u Niš, koji je bio ratna prestonica Srbije. (Predsednik Kraljevske vlade Srbije Nikola Pašić je zajedno s ministrima, državnom kasom, arhivom, umetničkim zbirkama i drugim dragocenostima evakuisan iz Beograda u Niš 25. jula 1914. godine, a grad na Nišavi je do 16. oktobra 1915. godine bio ratna prestonica Srbije. Preseljenje je usledilo nakon odluke regenta Aleksandra Karađorđevića od 25. jula 1914. godine da se Vlada Kraljevine Srbije, kao i Dvor i Narodna skupština izmeste iz Beograda u Niš.)
Nikola Pašić
Kada mu je predat telegram, Pašić je bio na ručku u jednom niškom restoranu s porodicom i ruskim izaslanikom Vasilijem Nikolajevičem Štrandmanom. Predsednik Kraljevske vlade Srbije pročitao je sadržinu dokumenta, prekrstio se i istog trenutka prekinuo boravak u restoranu i s pratnjom i saradnicima otišao u zgradu Moravske banovine (u kojoj je sada Univerzitet u Nišu), na desnoj obali Nišave. Pola sata kasnije sa jednog balkona obratio se okupljenom narodu i saopštio da je Austrougarska objavila Srbiji rat.
Rat je počeo sutradan, 29. jula 1914. godine.
Pre objave rata, a posle atentata na prestolonaslednika princa Ferdinanda u Sarajevu (28. juna 1914. godine), vođena je velika diplomatska borba. Pošto je 23. jula baron Vladimir fon Gizl uručio srpskoj vladi notu Austrougarske, u međunarodnim evropskim krugovima odmah i bez mnogo dilema ocenjeno je da to nije obična diplomatska nota, već ultimatum koji Srbija neće moći da prihvati. Ipak, srpska diplomatija učinila je sve da se izbegne ratni sukob i, u odgovoru na notu, uslovno je prihvaćeno devet od ukupno deset zahteva. Nije prihvaćen samo zahtev iz tačke 5, u kojoj se zahtevalo mešanje austrougarskih organa u proces istrage (o atentatu) na teritoriji Srbije i učešće i vođenje sudskog postupka jer bi to predstavljalo kršenje Ustava i suvereniteta Srbije. Isto tako, srpska diplomatija je na kraju odgovora na austrougarsku notu predlagala mirovno rešenje tako što bi spor bio iznet ili pred „velike sile” ili pred međunarodni sud u Hagu… Baron Gizl je preuzeo odgovor Srbije 25. jula 1914. u 18 časova, pročitao ga i odmah saopštio „da su diplomatski odnosi između Austrougarske i Srbije prekinuti”, a tri dana kasnije objavljen je rat.
Najzanimljivije je da se i posle 107 godina, koliko je prošlo od leta 1914. godine, neke stvari ponavljaju i, sigurno nimalo slučajno, veoma liče jedna na drugu. U vreme kada Srbija ponovo trpi ogromne političke i svake druge vrste pritisaka, dogodilo se da je pre nekoliko dana visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovini austrijski diplomata Valentin Incko baš 23. jula ove godine (istog datuma kada je Austrougarska 1914. godine uručila notu Srbiji) izmenama zakona zabranio negiranje genocida u BiH.
Mnogi potezi Valentina Incka (rođenog u slovenačkoj porodici 1949. godine u Klagenfurtu), koji uskoro odlazi sa funkcije visokog predstavnika za Bosnu u Hercegovinu, na kojoj je od marta 2009. godine, pa i poslednje izmene zakona kojima se zabranjuje negiranje genocida, komentarisane su i komentarišu se njegovom mržnjom prema Srbiji i Republici Srpskoj. Već je rečeno „da je Incko zakucao poslednji ekser u mrtvački sanduk BiH” (Dodik), „da je reč o najvećem i katastrofalnom političkom potezu odlazećeg visokog predstavnika” (Borenović) ili „da je to najveća moguća katastrofa” (Stanivuković), odnosno „da doneti zakon vodi BiH u nestabilan period” (Šarović).
Pre više od jedne decenije posle postavljanja Valentina Incka na funkciju visokog predstavnika za BiH, iz svedočenja jednog ne baš malog broja odraslih Nišlija koji se sećaju perioda sredine i druge polovine pedesetih godina prošlog veka, moglo se čuti dosta priča da je Incko kao dečak često o boravio u Nišu, gde su njegovi roditelji imali veoma bliske rođake. Jer, u to vreme na području grada na Nišavi živelo je na desetine, a možda i stotine slovenačkih porodica.
Tada se govorilo da je skoro bez izuzetaka svakog leta i po nekoliko meseci Incko provodio u Nišu (zbog čega odlično govori srpski jezik) i da je u tom periodu među tada mladim Nišlijama, danas već sedamdesetogodišnjacima i nešto starijima, imao brojne poznanike i prijatelje iz detinjstva. „Politika” je posle tih navoda pokušala 2010. i 2011. godine da preko službenika Kancelarije visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu dobije potvrdu ili demanti tih priča, ali nikada i nikakav odgovor nije stigao… Ne zna se zato pouzdano ni danas da li je Incko pre šezdesetak i više godina zaista često boravio u Nišu, ili nije.
