U oktobru 1918. godine nije moglo više da se sumnja da će Nemačka biti pobeđena. Dana 29. septembra 1918. Vrhovna komanda nemačke vojske obavestila je cara Viljema Drugog i kancelara Rajha, grofa fon Gertlinga, u njihovom štabu u gradu Spa (Belgija), da je nemačko vojno stanje beznadežno. General Erih Ludendorf, koji se očigledno plašio katastrofe, rekao je da ne garantuje da će front izdržati naredna 24 sata i zahtevao da se od savezničkih snaga zatraži hitan prekid vatre. Osim toga, savetovao je da se prihvate osnovni uslovi američkog predsednika Vilsona („Četrnaest tačaka” iz januara 1918) u nadi da će se postići bolji uslovi mira. Trećeg oktobra za novog kancelara umesto Gertlinga postavljen je Maksimilijan od Badena, koji je dobio instrukcije da započne pregovore o primirju. On se 4. oktobra, preko Švajcarske, obratio američkom predsedniku Vilsonu sa predlogom za mir i sa molbom da se bez oklevanja sklopi primirje. Sledećeg dana učinila je isto i Austro-Ugarska. Predsednik Sjedinjenih Država nije žurio s odgovorom.  Kao preduslov za pregovore, Vilson je tražio prekid rata, povlačenje nemačkih trupa sa svih okupiranih teritorija i abdikaciju Kajzera. „Sa Nemačkom ne možemo pregovarati o uslovima primirja, već se ona mora predati.”

U roku od nekoliko dana, revolucija koja je izbila u Kilu zahvatila je celu Nemačku. Kajzer Viljem Drugi je 9. novembra 1918. pod pritiskom Glavnog štaba bio primoran da abdicira. Ostavku je podneo i rajhs kancelar Maksimilijan, a zamenio ga je socijaldemokrata Fridrih Ebert. Nemačka je proglašena republikom.

Time je otklonjena glavna prepreka sklapanju mira, s jedne a sa druge strane, strane u ratu bile su prinuđene da ubrzaju pregovarački proces, strahujući da će događaji u Nemačkoj krenuti po ruskom scenariju.

Pregovori u maršalovom vagonu

Pregovori u vagonu maršala Foša kod Kompjenja (Foto Maurice Pillard Vemeul)

U četvrtak 7. novembra 1918. pola sata iza ponoći, maršal Foš, glavnokomandujući s, avezničkih snaga, primio je od nemačke vrhovne komande radiogram, koji je već bio očekivan a u kome je stajalo: „Nemački punomoćnici treba da se prijave predstražama na velikom putu Mobež – La Šapel – Giz. General Debenej komandant vojske koja drži taj sektor, izvešten je o tome još pre nekoliko dana.” Foš je istog dana u pola pet izjutra otputovao iz Senlina, njegovog glavnog štaba, u specijalnom vozu. To je bilo prvo kretanje vagona-kancelarije u kome će biti potpisano primirje. Oko 18.30 voz je stigao na malu stanicu Retond, na desetak kilometara od Kompijenja u jednoj šumi. Druga jedna pruga, sasvim blizu ove, rezervisana je za voz nemačke delegacije. Sa maršalom je bio i njegov šef đeneralštaba, general Maksim Vejgand, engleski admiral ser Roslin Vemis, šef delegacije, tumač Lapreš, industrijalac, i još nekoliko oficira. Dok su ručali, sekretari su na svojim mašinama imali otkucan definitivni tekst o primirju. Istoga dana, uveče, nemački komesari za primirje, predvođeni državnim sekretarom Matijasom Ercbergerom, sa zakašnjenjem od četiri sata zbog zakrčenosti, stigli su kolima iz okupirane Belgije na liniju fronta. Nakon kraćeg zaustavljanja, prebačeni su francuskim automobilima do železničke stanice Ternije, odakle su specijalnim vozom došli u Retond, odnosno do mesta okupljanja – do Kompijenjske šume. Nemačku delegaciju u kojoj su bili Ercberger, predsednik, grof Oberndorf, punomoćni ministar, general Fon Vinterfeld, bivši nemački vojni ataše u Parizu, još nekoliko oficira među kojima i kapetan Hendorf koji je određen kao tumač. Tek u devet časova Nemci su duž pruge dopešačili do maršalovog vagona. Tamo ih je primio Vejgand. „Kratki suv pozdrav; poklon glavom; nikakvo predstavljanje.” Nemci su prišli stolu, gde su njihova imena bila zapisana, i ostali su stojeći. „Vinterfeld je bio u uniformi divizijskog generala… izgledao je jako zbunjen i veoma uzbuđen, ali sačuvao je držanje svoje rase… diplomata Oberndorf, otmeno obučen, sa mekanim šeširom sa krznom oko vrata, elegantan, kao da je u nekom salonu ili na francuskoj rivijeri… Ercerberger, veliki ljubitelj piva i butera, veoma gojazan, pronicljivih očiju, inteligentne fizionomije koja odaje potpuno odsustvo skrupula; on nosi običan putnički ogrtač, bez ikakve otmenosti, nemaran i skoro aljkav, kao i većina političara”…

Tek što su se Nemci rasporedili oko stola Vejgand je otišao kod Foša koji je bio u svom zasebnom vagonu. „Posle nekoliko trenutaka, staklena vrata se otvoriše maršal uđe prvi u svojoj običnoj uniformi, sa dva reda odlikovanja na grudima, pronicljivog pogleda… zastade jedan trenutak na pragu, pređe kružnim pogledom sve prisutne i pozdravi ih po vojnički. Prišao je sredini stola, ostao je stojeći, činio je lak pokret glavom i skinuo kapu”… „Rasta ispod srednjeg, ali gordog držanja… Oči, čeličnoplave, podsmešljive i žive. Pokreti odmereni. Reči odsečne”…

Prvi pregovori počeli su u petak ujutro. Za pravougaonim stolom, koji je zauzimao skoro svu širinu vagona jedna naspram druge zauzele su mesta pregovaračke delegacije. Savremenici opisuju tok početka pregovora:

 „Maršal Foš svojim vrlo jasnim glasom:
– Kome imam čast da se obratim?
Ercberger, na nemačkom:
– Punomoćni izaslanici nemačke vlade. (On pruži maršalu akreditivna pisma. Maršal ih uze i reče:
– Pregledaću ih.
Minuti dugi kao vekovi

Posle toga, Foš sa admiralom Cimisom napusti salu i vrati se u svoj zasebni vagon. Ta akreditivna pisma bila su u duploj ekspediciji. Prvi nemački radiogram, doista, bio je javio, da je šef vojne delegacije pešadijski general Fon Gundel, komandant jednog sektora u Elzasu. Ali general Fon Gundel nije se hteo primiti te misije, pa je na njegovo mesto određen Vinterfeld.
Proteklo je nekoliko minuta, koji su izgledali dugi kao vekovi. Svi su stajali u tome malo mučnom čekanju. Foš se vrati; on ponovo zauze svoje mesto i, ne sednuvši obrati se Nemcima:
– Šta je predmet vaše posete?
Ercberger: Mi smo primili predloge Saveznih sila, da dođe do primirja na zemlji, na moru, u vazduhu, na svim frontovima i u kolonijama.
Tumač Lapreš preveo je njegov odgovor.

Foš: – Ja nemam da činim nikakve predloge.
Oberndorf, diplomata, intervenisao je: – Ako g. maršal više voli, mi možemo reći, mi smo došli da tražimo uslove, pod kojima bi saveznici pristali na primirje.
Foš: – Ja nemam uslove.
Ercberger, izvadivši iz džepa jednu hartiju, pročita tekst predsednika Vilsona, u kome se kaže da je maršal Foš ovlašćen da upozna nemačke delegate sa uslovima primirja.
Foš se obrati Ercbergeru:
– Tražite li vi primirje? Ako tražite primirje, ja vam mogu reći, pod kojim ga uslovima možete dobiti.
Oberdorf i Ercberger izjaviše da traže primirje.
Foš: – Sad će vam se pročitati uslovi, koje su sastavile savezničke vlade.
On je zatim seo, što su učinili i svi ostali.
Vejgand uzima reč i čita glavne uslove. To čitanje je trajalo dugo otprilike jedan sat jer je trebalo prevoditi na nemački”…

Po završenom čitanju ustao je Vinterfeld i pročitao u ime nemačke delegacije izjavu, u kojoj se uglavnom kaže, da će nemačka vlada što je moguće brže prostudirati te uslove, ali za to će očigledno biti potreban duži rok. Da bi se izbeglo dalje prolivanje krvi, dok nemačka vlada ne donese svoju odluku, predlagao je da bi se još od danas trebalo obustaviti neprijateljstvo.
Foš je odgovorio, da je on samo mandator savezničkih vlada. Te vlade su sastavile uslove primirja i odredile rok od sedamdeset i dva sata. Prema tome, on nema ovlašćenja da mimo savezničkih vlada donosi odluku o prekidanju neprijateljstva.
Ercberger pita da li će članovi nemačke delegacije moći da imaju zaseban sastanak sa savezničkom delegacijom.
Foš i Vemis izjavili su da su general Vejgan i admiral Hope ovlašćeni da vode detaljnu diskusiju sa nemačkim delegatima.
Po utvrđenom roku od tri dana, u ponedeljak 11. novembra, u 11 časova pre podne, Nemci su morali dati svoj odgovor.
Ercbergeru je dozvoljeno da svojoj vladi pošalje jedan radiogram u kome je javio da je Foš odbio njihovo traženje da se privremeno prekine neprijateljstvo. Određen je rok za odgovor od 72 časa. Moli da se kapetanu Heldorfu, koji je sa uslovima primirja otputovao u Spa, olakša put do Berlina.
Sednica je završena. Foš se prvi povukao. Poslednji je ostao Vinterfeld da reguliše slanje radiograma.

Pucnjava nije prestajala

Srpski oficir nad grobom sina jedinca na Kajmakčalanu (Foto Risto Šuković/Narodna biblioteka Srbije)

Heldorf je u dva sata otputovao automobilom u Spa. Na njegovom putu dogodila se čitava serija incidenata, koji za malo nisu onemogućili zaključenje primirja.
Kada se Heldorf pojavio na ugovorenom mestu sa belom zastavom i uobičajenim formalnostima, nemačke predstraže dočekale su ga puščanom paljbom. Uzalud je činio nove pokušaje, mahao belom zastavom, davao uobičajene znake trubom i t. d. pucanje pušaka nije prestajalo. To se produžilo i u toku noći i izjutra. Tek pred podne nemački parlamentar uspeo je da pređe nemačke položaje. U Fošovom štabu, koji je izvešten o ovome incidentu, tražili su načina da jednog nemačkog oficira pošalju avionom i avion je već bio spremljen.
Pre podne 8. novembra, Vinterfeld je vodio zasebne razgovore sa Vejganom i admiralom Hopeom. Vinterfeld je predstavio stanje nemačke vojske i zemlje u najcrnjim bojama. Ti pregovori su trajali od osam pre podne, do devet izjutra.

Posle podne 9. novembra Nemci su pismeno saopštili svoje primedbe na uslove primirja. Foš ih je pregledao uveče. Sutradan izjutra, on je poslao svoj odgovor u kome je stajalo da su skoro sve primedbe nemačkih delegata odbijene.

Za ta dva dana u Nemačkoj su se desile velike promene i krupni događaji. Badenski knez je demisionirao, a saveznici su za zabrinutošću postavljali pitanje hoće li Nemačka imati vladu i kakvu će moralnu i materijalnu snagu predstavljati ta vlada?

U nedelju, 10. novembra, u 18.30, Foš je upozorio nemačku delegaciju da vreme predviđeno za pripreme ističe. Iste večeri, nekoliko sati kasnije, stigla su dva telegrama iz Berlina u kojima se potvrđuje da nemačka vlada prihvata uslove primirja.

U ranim jutarnjim satima 11. novembra Ercberger i Foš su se sastali na završnim pregovorima. Nemački emisar je dao sve od sebe da ubedi Foša da sporazum bude manje strog. Foš je napravio nekoliko malih izmena, uključujući i prepuštanje Nemcima da zadrže nešto od svog oružja. Konačno, pred zoru, u noći na ponedeljak, 11. novembra, u 2.15, u vagonu su otvoreni završni pregovori. Na sastanku je pročitan konačni tekst primirja. U 5.10 minuta ujutru je potpisan.

U sedam izjutra maršal Foš, nakon što je fotografisan ispred vagona za primirje, otputovao je za Pariz. U 9.30 časova posetio je premijera i ministra vojnog Žorža Klemansoa, „oca pobede”, i predao mu dokument. Foš je u 10.30 časova posetio predsednika Rejmona Poenkarea sa istim izveštajem.

Neprijateljstva su okončana stupanjem primirja na snagu u jedanaest časova jedanaestog dana jedanaestog meseca 1918. godine. Tačno u zakazanom času, jedan kaplar 171. pešadijskog puka francuske armije trubom je signalizirao dugo očekivani znak za prekid vatre.

Vest o primirju preneta je širom Evrope u roku od sat vremena. Prvobitno primirje je bilo na period od 36 dana, nakon čega je moralo biti obnovljeno. To je učinjeno četiri puta pre nego što je potpisan Versajski ugovor. Rat je okončan primirjem, sporazumom u kome se obe strane slažu da prestanu da se bore, a ne da se predaju.

Obeležavanje Dana primirja u našoj zemlji

Rat se za nas završio u etapama, rekao je kralj Aleksandar u uvodniku francuskog lista „Maten” 11. novembra 1921. „Već 27. septembra Bugarska je tražila primirje, Austrijanci su se još nekoliko dana borili, a Nemci do poslednjeg časa… I tako i mimo naše velike radosti mi smo imali uverenje da sve dotle dok se Nemačka drži, poslednja reč nije rečena…„Bio sam u Beogradu već nekoliko dana kad nam je došla vest o velikom i definitivnom primirju. Mi smo sa maršalom Franše d’Eperom izradili čitav plan o nastupanju. Mi smo trebali svi zajedno da marširamo preko Mađarske i Čehoslovačke čak do Bavarske. Ja i danas verujem da su pogledi maršalovi bili mudri i da bi se mnoge posleratne teškoće izbegle da nam Vrhovni savet nije apsolutno zabranio da naš projekat o nastupanju ne stavimo u izvršenje”, rekao je kralj Aleksandar.

Proboj Solunskog fronta, oslobođenje Beograda, a posebno ujedinjenje 1. decembra 1918. su datumi koji su u Kraljevini vidnije obeležavani od Dana primirja 11. novembra. Pa ipak na taj dan priređivane su brojne manifestacije, polagani venci na groblja saveznika i drugih koja se nalaze u Beogradu. Tog dana 1930.  otkriven je spomenik zahvalnosti Francuskoj u prisustvu kralja i kraljice, francuske zvanične delegacije, predsednika i članova vlade i mnogobrojnog građanstva. Svečanost je bila izraz francusko-jugoslovenskog prijateljstva. „Naš narod smatra Francusku po onome što je ona za nas učinila u minulim ratovima i uopšte, za najvećeg prijatelja, naš narod Francuze u istini voli !” Sledeće 1931. svečano su osvećeni ratnička kosturnica i Spomenik palim braniocima Beograda u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci pet hiljada branilaca Beograda palih u svetskom ratu. Tim povodom odlučeno je „da Opština beogradska, u znak trajnoga sećanja i uspomene na hrabre branioce Beograda, koji su pali u borbama 1914, 1915 i 1918. godine, priređuje pomen svake godine na dan 11. novembra, na njihovoj Kosturnici”.

Kao državni praznik Dan primirja u Srbiji ozakonjen je 2012. Narod Srbije je u drami Prvog svetskog rata imao jednu od najtežih uloga i platio visoku cenu. Saveznici su to priznavali i cenili. Današnja Srbija treba da obeležava ovaj praznik i da odaje poštu stradalima ne samo u Prvom nego u svim ratovima. Poštovanje mrtvih heroja nije potrebno mrtvima nego živima.