Za kršenje mera izriče se kazna u visini od 5.000 dinara, u slučaju da je „krivac” plati u roku od osam dana, iznos je upola manji.
„Devojče, šta ono beše staje na Slaviji? Daj mi pomozi! Žuri deda”, raspitivao se vremešni sugrađanin na autobuskom stajalištu na Terazijama. Mlada žena uzdiše duboko i pokušava da pomogne zbunjenom čoveku, a ljudi koji su stajali na stanici odjednom su se uskomešali.
„Pusti, čiča, sad to… Evo, dolaze ’komunalci’. Još samo i kontrola da naiđe i biću ’na konju’, pošto se švercujem… Gde mi je maska?”, nervozno mrmlja mladić i vadi iz džepa zgužvanu masku od platna sa amblemom poznatog sportskog kluba. Za tili čas svi putnici na stajalištu bili su propisno „maskirani” i spremni kao zapete puške da se ukrcaju u vozila javnog gradskog prevoza. Ljubazni komunalni milicioneri, Milan Krndija i Milan Divović, poveli su naše reportere u kontrolu nošenja maski u javnom prevozu, a kako kažu, brza reakcija putnika na stajalištu nije ih iznenadila.
„Sugrađani prepoznaju naše uniforme. Čim nas vide, oni koji ne nose, odmah stave maske”, objašnjavaju momci u plavom. Pozivaju nas da se zajedno sa njima ukrcamo u trolejbus na liniji 29. Pozdravljaju vozača, ulazimo u vozilo, a malobrojni putnici koje smo zatekli unutra nisu obraćali pažnju na nas. Što i ne čudi, zato što su svi do jednog nosili maske. Pitamo naše vodiče da li je ovo uobičajena slika sa terena ili puka slučajnost.
„Stariji i sredovečni putnici poštuju mere”, kaže milicioner Krndija i dodaje da među mlađim putnicima ima onih koji ne nose maske u prevozu. Za ovaj prekršaj, kako naglašavaju, izriče se kazna u visini od 5.000 dinara. U slučaju da je „krivac” plati u roku od osam dana, onda je iznos upola manji, odnosno 2.500 dinara. Ovo pravilo, međutim, ne važi u slučaju maloletnih putnika koji često „hvataju krivine”.
„Ako putuju bez roditelja ili staratelja, ne možemo da im pišemo kazne zato što ne nose maske”, navode Krndija i Divović i dodaju da nije poenta u novčanoj kazni, koliko u tome da putnici shvate ozbiljnost epidemiološke situacije i da bi zbog toga trebalo da poštuju mere. U toku kontrole, kako smo uočili, vozilo stoji, a pošto su komunalni milicioneri obavili svoj posao, oni su izašli a trolejbus je nastavio put. Naša sledeća „stanica” bio je autobus na liniji 31. Otvaraju se vrata kod vozača, ulazimo, pozdravljamo „majstora” i mimoilazimo se sa putnicima u vozilu.
„Šta li se ovde desilo? A pa to su komunalci….”, kaže starija sugrađanka. Putnici znatiželjno gledaju u momke u plavim uniformama, ali čini se da nisu bili iznenađeni, niti uplašeni. Svi su nosili zaštitu preko nosa i usta, a neki su blagim klimanjem glave pozdravili posetioce u plavim uniformama, koji su im uzvratili pozdrav. Ponovo smo se zatekli na autobuskom stajalištu, zanimalo nas je da li komunalni milicioneri i u civilu kontrolišu nošenje maski i da li tada susreću više onih koji krše mere. Momci se smeše i potvrdno klimaju glavom.
„Pljušte izgovori i objašnjenja… Neki putnici tvrde da ne smeju da nose masku iz zdravstvenih razloga, neki da su preležali virus korona, neki se pravdaju kompletnom vakcinacijom…”, priča Krndija i napominje da nije teško saslušati šta putnici imaju da kažu u svoju odbranu.
„Ako ne pokažu neki papir koji potvrđuje njihove reči, ne možemo da prihvatimo opravdanje”, objašnjavaju Krndija i Divović, pozdravljaju nas i ulaze u službeni belo-crveni automobil na kome plavim slovima piše „komunalna milicija”. Beograđani i Beograđanke koji su stajali na autobuskom stajalištu mrmljaju sebi u bradu da ovi komunalci izlaze niotkuda, da ih ima ko žutih mrava, da će uskoro početi da izlaze i iz frižidera… Maske, koje su neki stavili čim su ih ugledali, međutim, nisu skinuli ni onda kada se milicionersko vozilo izgubilo iz vidokruga.
