Tako je govorio Đorđe Kadijević: Ko smo bili, šta ćemo biti i potreba za novim Dositejem

Đorđe Kadijević

Razgovor sa Đorđem Kadijevićem u emisiji “Klub 2” na Drugom programu Radio Beograda

Đorđe Kadijević rođen je 1933. godine u Šibeniku. Diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu, odsek istorije umetnosti. Autor je i reditelj filmova koji su obeležili srpsku kinematografiju, među kojima su: „Praznik“ (1967), „Čudo“ (1971), „Zakletva“ (1974), „Leptirica“ (1973), „Štićenik“ (1973), „Beogradska deca“ (1976) „Čovek koji je pojeo vuka“ (1981), „Karađorđeva smrt“ (1983), „Sveto mesto“ (1990)… Režirao je i televizijske serije „Vuk Karadžić“ (1987) i „Poslednja audijencija“ (2008). Dobitnik je najviših nacionalnih i brojnih inostranih nagrada i priznanja, pored ostalih Specijalne diplome za režiju za film „Praznik“ (Pula 1967), nagrade Uneska za film „Heksaptih“ (Venecija 1969), Gran-prija Evrope za TV seriju „Vuk Karadžić“ (Rim 1988). Serija „Vuk Karadžić“, po scenariju Milovana Vitezovića, u režiji Đorđa Kadijevića i u produkciji TV Beograd, jedina je jugoslovenska serija koju je Unesko uvrstio u riznicu svetske kulturne baštine.

Arijana Handan i Đorđe Kadijević ispred slika Miće Popovića

ARIJANA HANDAN: Gospodine Kadijeviću, hvala vam što govorite za Radio Beograd i čestitam na nagradi.

ĐORĐE KADIJEVIĆ: Hvala vama što ste me se setili.

Žiri Nagrade za životno delo koju dodeljuje Zadužbina „Dositej Obradović“ odluku da je dodeli vama doneo je jednoglasno, a u saopštenju, između ostalog, piše da je vaše delovanje svedočanstvo o jednoj izuzetnoj stvaralačkoj misiji i dokaz da su i danas moguće ličnosti čija se akcija rasprostire na gotovo sve oblasti kulture. Ova nagrada je povod za razgovor o vašem životu i delima… Za početak, koliko vam ova nagrada znači?

Mene sve nagrade iznenađuju, jer nikada nisam radio ni za nagrade, ni za priznanja, ni za novac. Ali ovoga puta uvideo sam jednu stvar: da bi nam jedan Dositej Obradović danas itekako koristio, baš u ovom vremenu u kome se nalazimo. Znate, ono što je naša klasična insuficijencija to je ono za što se Dositej borio, za prosvetiteljstvo i obrazovanje. Kultura! Kultura, za moga veka, nije bila na nižem nivou nego što je sada. A ako me pitate kada je kultura imala najviše uspeha i kada je značila najviše, to je bilo tridesetih godina prošlog veka – ipak vi razgovarate sa čovekom koji je u desetoj deceniji života i još uvek ima memoriju, koliko-toliko.

Kada poredim naš istorijski i iskonski napor da ostvarimo jednu duhovnu emancipaciju i da se uvrstimo u kategoriju evropskih kulturnih naroda, onda bi to vreme smatrao najuspešnijim. Posle toga smo doživeli Drugi svetski rat, promenu iz temelja čitavog društvenog sistema i svih kriterijuma… Svemu tome sam bio svedok.

I sve te okolnosti obeležile su vašu mladost… Bili ste svoji, buntovni, ali i odlučni u tome šta želite da radite. Kako pamtite taj period života?

Svaki čovek ima u životu trenutak kada odlučuje o tome čime će se baviti. Ja verovatno imam urođenu crtu, koju ne bih umeo da protumačim, da izbegnem jedan trivijalni i stereotipni način bitisanja, u kome bih bio osoba koja prelazi iz jedne kancelarije u drugu sa nekim papirima. Nikada nisam pristao da budem službenik i nikada i nisam bio u službi. Celog života sam radio isključivo na ugovor koji sam mogao da prekinem svakog trenutka.

Međutim, zbog specifičnih okolnosti promene društvenog sistema, kao sin predratnog kraljevskog oficira koji je posle rata ostao u emigraciji i nije se vratio u zemlju, imao sam hendikep da zajedno s majkom i sestrom živim u vrlo teškim uslovima. Utoliko je teže bilo da postignem ono što je bila moja orijentacija… Tako da sam morao da radim više poslova istovremeno. A vi znate kakvi su honorari u kulturi, teško je od njih živeti…

TV lica: Đorđe Kadijević

Pričali ste mi da vaši roditelji nisu bili za to da se bavite umetnošću, da su oni želeli da budete – „ozbiljni“…

Da… To se naročito odnosilo na mog oca koji je bio čovek pomalo autoritaran. Doduše, on u to vreme nije bio sa mnom… Za vreme rata bio je u Nemačkoj, u vojnom logoru, a kad se rat završio nije pristao da se vrati u zemlju kojoj nije dao zakletvu. To je mene jako pogodilo jer sam na neki način u najaktuelnijem vremenu ostao bez oca. Ali sa druge strane, okolnost da se on nije vratio meni je pomogla da radim ono što želim. Jer da se on vratio, imao bih dosta težak dijalog s njim oko opredeljenja za doživotnu profesiju. On nije imao nikakvog smisla za umetnost.

Ali, iako je posle rata ostao u Nemačkoj, bio je revoltiran mojim izborom da se bavim filmom, što se vidi kroz prepisku koju smo imali: „Šta će ti to, pa to su ludosti, pa ti ćeš propasti, pa na šta to liči, tamo neki ljudi dolaze da gledaju neke filmove, koješta, to je neozbiljno. Ma budi bre čovek, studiraj nešto ozbiljno, neku tehniku, neku arhitekturu, nešto od čega može nešto da ispadne…“

E sad, lakše sam izlazio na kraj s njim zato što nije bio prisutan, a imao sam popustljivu majku koja je imala smisla za umetnost i razumevala moju pretenziju i naklonost.

Uz bavljenje filmom, bavio sam se istovremeno i publicistikom, pisao sam u NIN-u, predavao na fakultetu… Ali bavio sam se filmom pasionirano, iz dubine duše i s punim srcem. To je bila moja prava solucija za čitav život i osećao sam se srećnim samo kad sam radio filmove.

Na snimanju TV drame “Beogradska deca” (1974)

Ipak, u okolnostima u kojima ste stasavali i stremili ka svojoj najvećoj ljubavi, vi ste lako mogli postati mizantrop, ali su vaša sećanja iz tog vremena prerasla u vaš kapital.

Znate kako, postoji jedna gruba činjenica koju nijedan čovek ne može da izbegne… Ako upadnete u opasne i strašne prilike kao što je bio Drugi svetski rat, u kome sam izgubio i oca i sve drugo, sem najuže porodice koja je ostala u bednom stanju, onda sve te strahote, sve te nesreće, sva ta bombardovanja, sva ta streljanja, sva ta hapšenja, sve te zastrašujuće okolnosti koje život čine teškim i neizvesnim – ako se desi da ih preživite – one se onda pretvaraju u neki vaš budući kapital.

Vi ste to kanalisali kroz umetnost…

Bio sam ispunjen najdubljim doživljajem rata, i to sam ostalo celog svog veka. Jer rat se desio baš u vreme mog sazrevanja. Imao sam desetak godina, a to je doba kada čovek postaje svestan sebe, a preživeo sam ono što se nisi ni nadao da ćeš preživeti.

Kad sam ipak ostao živ i kad sam potom pokušao da radim nešto, onda je kod mene došla do izražaja jedna infantilna pobuda da pričam o tome šta sam doživeo. Ali ne rečima, nego filmskom kamerom. Snimio sam nekoliko ratnih filmova koji čine autentičnu sliku onoga što sam u ratu doživeo. Ti filmovi nisu autobiografski, ali dočaravaju jedan od najmračnijih perioda kroz koji smo prošli u XX veku.

A onda se desilo da sam se tim filmovima zamerio dežurnoj ideološkoj svesti. Zajedno sa mojim prijateljima Dušanom Makavejevom, Sašom Petrovićem, Žikom Pavlovićem, Žilnikom i drugima, ubrajan sam u kategoriju predstavnika Crnog talasa, zato što mi nismo pravili klasičnu partizanštinu, taj apologetski i trijumfalistički pledoaje za novu stvarnost kakva se stvarala.

Naprotiv, mene nije interesovala pobednička strana u ratu, mene je interesovala kontrarevolucija. Da pokažem kako je bilo i sa te strane. Da li je tamo bilo ljudi? Da li je bilo antičke drame, da li su svi oni krivi? I da li su svi zaslužili da budu prikazivani na onaj stereotipan način koji je bio karakterističan za to vreme? Uvek budnoj i vrlo ažurnoj ideološkoj svesti nije se tada svideo način na koji sam snimio ratni film („Praznik“, 1967) u kome nije bilo nijedne petokrake zvezde, nego je pokazano da je i sa one strane bilo i ljudi, i drame, i tragedije, i dobra i zla.

Marko Nikolić i Đorđe Kadijević na snimanju TV filma „Karađorđeva smrt“

Čini se da vas je najviše bolela neminovna polarizacija društva koja, svedok ste, danas nije nova pojava, samo su učesnici različiti.

Znate kako, mi imamo jedno prokletstvo, valjda zato što se nalazimo na ukletom istorijskom prostoru, da su sva zla ovoga sveta u poslednjih 2.000 godina, otkako smo mi došli iz ruskih tajgi, prešla preko naših leđa. A mi se nikad nismo postavili onako kako smo mogli da se postavimo i postanemo jedna ujedinjena, samosvesna i duhovno dorasla evropska zemlja. Stalno smo bili rasparčavani, stalno osvajani, stalno u nekoj borbi za slobodu, stalno podeljeni među sobom. To je ono što me najteže pogađalo.

Jer mi smo samo Južni Sloveni, nismo Srbi, Hrvati i Slovenci. Ja mogu da razumem ljude koji imaju zavičajne osećaje za neki prostor, ali da imaju neku vrstu patriotizma u odnosu na društveno-političke celine koje se stvaraju u obliku država i tako dalje, nikako nemam razumevanja.

U svoje vreme sarađivao sam sa Miroslavom Krležom na pisanju Jugoslovenske enciklopedije… Tada je Lazar Trifunović, moj profesor i tadašnji direktor Narodnog muzeja, na skupu beogradske redakcije enciklopedije pitao Krležu posle izvesne količine vinjaka: „Pa dobro, druže Miroslave, recite najzad, dođavola, jesu li srpski i hrvatski jezik jedan jezik ili nisu?“ A Krleža, koji je bio neobično duhovit i bio sjajna ličnost u svakom pogledu, izvrstan pisac i sve što hoćete, odgovorio je na svoj način: „Znate Lazo, voditi ljubav sa devom ili djevom nije isto, a vi sami prosudite jesu li to dva jezika.“

Ja ne mogu da vam kažem šta sam. Moja majka je čista Hrvatica, a otac čisti Srbin. Šta sam ja? Ja sam Jugosloven. I ostaću to do kraja života.

Razgovor s Đorđem Kadijevićem

Diplomirali ste na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku istorije umetnosti, ali ste postali reditelj mnogih filmova koji su obeležili svoje vreme. Navešću samo neke: „Karađorđeva smrt“, „Sveto mesto“, redak primer umetničkog horor filma u našoj kinematografiji, zatim „Čovek koji je pojeo vuka“, „Čudo“, „Zakletva“, „Praznik“… Ali tu je i film „Leptirica“, uz koji se uvek dodaje „prvi srpski horor“. Tu odrednicu vi nikada niste prihvatili, već ste govorili da „Leptirica“ nije horor nego fantastika i duboka analiza iskonskog čovekovog straha. „Leptirica“ je jedno od tri vaša ostvarenja iz „Ciklusa strave i užasa“, emitovanih svojevremeno na prvom programu Televizije Beograd. Kako pamtite rad na ovom filmu?

Bio sam prinuđen da ga radim. Naime, kada sam etiketiran kao predstavnik Crnog talasa, zajedno sa pomenutim kolegama, mi smo se našli u teškoj situaciji potpune neizvesnosti kako da i dalje radimo na filmu. Dušan Makavejev je otišao u Evropu i tamo tražio priliku da radi. Saša Petrović je najuren sa položaja koji je imao u Akademiji za film, teatar i televiziju, Žilnik je čak bio u zatvoru zbog toga što je pravio parodiju na Marksov spis Rani radovi. Žilnik je mrko gledan zbog načina na koji je prikazivao onu istu stvarnost koju su, recimo, Žika Mitrović ili Veljko Bulajić prikazivali kao potpuno novu istoriju, novi početak našeg južnoslovenskog bitisanja.

Tada sam shvatio da ako mislim da i dalje radim filmove, što je bila moja najveća želja, da moram da promenim žanr. I onda sam sebi rekao ono što često ponavljam: ne daju ti da radiš realistički i da govoriš istinu, onda ćeš sada snimati bajke, ali od tih bajki će vam se tresti gaće.

Tako sam prešao u žanr koji meni inače nije bio stran, i tada su nastali moji takozvani horor filmovi, koji u stvari nisu horori. Znate šta je horor? Horor je jedan holivudski komercijalni filmski žanr koji ide na to da uvaženu američku publiku povremeno malo uznemiri nekim strašnim pričama, a la Hičkok. To mene nije zanimalo… Uz to, mi nismo bili sredina za komercijalnu produkciju takve vrste filmova, i ja sam zato pravio filmove čiste fantastike.

Inspiraciju sam ponekad nalazio u literaturi, s tim što tu literaturu nikada nisam ekranizovao, nego bih uzeo motiv koji mi se sviđa i onda na jedan anarhistički, bakunjinski način pravio ono što hoću. Priča o „Leptirici“ nema nikakve veze sa Savom Savanovićem i Milovanom Glišićem, piscem te legendarne priče.

Ali moram da priznam jednu stvar: s tim filmom sam doživeo i svojevrsni neuspeh, pošto sam imao nameru da napravim komediju, a umesto toga ispao je najstrašniji film svih vremena kod nas.

“Leptirica” (1973)

Kako to?

Najverovatnije iz razloga na koji ne mogu da vam dam odgovor, jer ma koliko verovali da vi sebe znate i da znate ko ste, šta ste i šta hoćete, vi u stvari to nikad ne možete znati. Ja nisam znao da imam to u sebi, tu crtu. A sada se taj film, baš ovih dana, daje u „Linkoln centru“ u Njujorku u okviru velike revije svetskog fantastičnog filma, i to kao jedan od deset najstrašnijih filmova svih vremena.

Kada je taj film emitovan kod nas 1973. godine, zavladala je prava nacionalna panika. Čitava javnost se podelila. Jedni su govorili kako taj film nije trebalo dozvoliti, jer mi zaboga nismo društvo koje treba da pravi filmove koji plaše decu i odrasle, nego da gradi jedno novo, svetlo i herojsko društvo… Drugi su tvrdili suprotno, da je baš potrebno proći kroz jednu katarzu takvog iskustva da bi se čovek oslobodio straha jer strah potire samog sebe.

U to vreme nisam imao automobil, išao sam peške na pijacu i vidim: cela pijaca priča o „Leptirici“. Onda uđem u autobus da se vratim kući – ceo autobus priča o „Leptirici“.

To je najviše puta repriziran film u istoriji RTS-a.

Iz filma “Leptirica”

Kada govorimo o antologijskim delima srpske i jugoslovenske kinematografije, televizijska serija „Vuk Karadžić“, koju ste režirali po scenariju Milovana Vitezovića, snimana četiri godine sa ekipom od preko stotinu ljudi iz svih delova Jugoslavije na autentičnim mestima i u evropskim državama kroz koje je Vuk prolazio, jedina je jugoslovenska televizijska tvorevina uvrštena u Uneskovu riznicu svetske kulturne baštine. Zanimljivo je da u seriji nije postojala ni jedna kuća ili kostim ili predmet koji su snimani a da nisu iz Vukovog perioda. Vama je tada poveren zadatak koji je mogao da vas uplaši, jer se radilo i o velikom novcu uloženom u produkciju, ali i o velikom izazovu, jer je u pitanju važan istorijski period. Kako ste doživeli to tada?

Tema Vuka Karadžića meni je ležala i ja sam se osećao na izvestan način srećnim što mi se pružila prilika da napravim jednu televizijsku fresku koja, zahvaljujući dosta dugom Vukovom životu, odražava gotovo čitav naš XIX vek u svom njegovom kulturno-istorijskom profilu.

Istina je da kod mene nije mogla da promakne ni najmanja sitnica koja podseća na XX vek, nijedna reč koju govore glumci nije iz rečnika XX veka. Trebalo je to izdržati, ali bio sam u idealnim godinama i već sam iza sebe imao nekoliko filmova koji su tretirali istorijske teme. Uz to, imao sam i potrebnu edukaciju jer sam bio profesor istorijskih nauka. Celo vreme snimao sam tu seriju kao da je ona savremena, kao da nije prošlost.

Divio sam se Vukovom podvigu, zajedno sa Svetim Savom, recimo, zajedno sa Voždom Karađorđem, zajedno sa Milošem Obrenovićem, sa Nikolom Pašićem, i ako hoćete i sa Maršalom Titom. Pokušao sam da prikažem ljude koji su imali istinsku duhovnu, kulturnu, istorijsku i političku genijalnost.

Ali jedan od najmrskijih trenutaka koji moram da pomenem u ovom razgovoru jeste činjenica da se „Baba koja se češlja“ reprizirala 11 puta, a „Vuk Karadžić“ nikada! A znate zašto?

Sad malo profesorske priče… Zato što smo mi u jednom digresivnom periodu duha i kulture, u znaku globalističke tendencije da se svet menja tako što ćemo navodno u ime ljudskih prava otresti svoja sećanja na prošlost i izgraditi potpuno novi i drukčiji svet – koji izgleda upravo ovako kao što vidite, u Ukrajini, u Izraelu, a biće i na još ponekom mestu. „Vuk“ se ne sviđa za reprizu ni današnjem RTS-u, zato što kroz njega provejava jugoslovenska ideja koju je Vuk umeo da izrazi.

Miljenko Brlečić kao Ivan Mažuranić i Miki Manojlović kao Vuk Karadžić u TV seriji “Vuk Karadžić”

Kad već govorimo o RTS-u, volela bih da pomenemo i period od pola veka koliko ste proveli u saradnji sa našom kućom. Jednom ste rekli da su vas u Takovskoj 10 dočekali drugačiji ljudi, umetnici koji su vas cenili. Po čemu je tada Televizija Beograd bila drugačija?

Kada sam došao na televiziju bio sam dobro dočekan, jer su tamo voleli moje bioskopske filmove. Za razliku od ljudi druge kategorije, na televiziji su u to vreme radili vrlo obrazovani i kulturni ljudi, veliki poznavaoci i istorije, i kulture, i umetnosti, i svega… Tako da sam ja tu dobio jednu neočekivanu slobodu, ali pod jednim uslovom, koji sam već spomenuo, a to je da promenim žanr, kako ne bih doveo televiziju u isti položaj u koji sam ja zapao zajedno s kolegama u trenutku promocije Crnog talasa.

S druge strane, televizija je doživela jednu metamorfozu koja je kod nas karakteristična. Znate, mi smo stalno u nekim metamorfozama i nikako da se stabilizujemo kao istorijska i društvena zajednica. Televizija je nekada imala ljude koji su imali mnogo više razumevanja za to. Tu je bio Sloba Stojanović, tu je bio Pavle Ugrinov, tu je bila Zora Korać, bili su neki istaknuti književnici i ostali koji su imali razumevanje za ono što ja radim.

I onda sam, promenivši žanr iz razloga koje sam vam objasnio, osećao veliku slobodu i išao iz filma u film. Ali televizija se promenila od mog vremena. Danas o njoj ne mislim ono što sam nekad mislio.

Zašto ćutati o epopeji Vuka Karadžića? Zašto dozvoliti da ima ljudi koji stanuju u Ulici Prote Mateje, a ne znaju ko je bio Prota Mateja? Jedno gledanje serije „Vuk Karadžić“ bi to objasnilo.

Mi moramo znati ko smo bili, a ne samo ko smo sada ili ko ćemo biti. Ta za mene pomalo artificijelna i virtuelna misao o globalizmu i brisanju granica, a sve u ime ljudskih prava itd, u kojoj se više ne zna ni ko je muško ni ko je žensko, ona je na određen provincijski način delovala na nas, jer smo na nju imali provincijsku reakciju. I sada se kolebamo. Vi sami vidite u kakvom društvu živimo, duboko i sramno podeljenom. Šta smo mi mislili kad smo razbili Jugoslaviju? Da ćemo biti srećni u svojim malim enklavicama koja se ni ne vide na globusu?

10. epizoda TV serije “Vuk Karadžić” (1987)

Serija „Vuk Karadžić“ je 1987, na predlog književnika Umberta Eka, dobila nagradu „Gran-pri Evrope“ na festivalu u Rimu. To je bio, i danas je, ogroman uspeh za domaću kinematografiju i za našu kuću… Mogli bismo satima da govorimo o televizijskim ostvarenjima koja su obeležila vašu karijeru, ali bih volela da se dotaknemo i likovne umetnosti. Vi ste likovno-kritičke i estetičko-teorijske oglede objavljivali u dnevnom listu „Politika“ i za nedeljnik NIN. Ima li danas u medijima, kada uporedite ovaj sa tim periodom, mesta za kulturu?

To što sam pisao za novine bilo je iz velike nužde. Naime, moja majka je po školskoj naobrazbi bila profesor srpskog jezika i književnosti, ali zbog emigracije mog oca nije mogla da dobije profesorsku službu i radila je fizički posao kao peračica sudova u jednoj kafani u Nušićevoj ulici. Meni je i danas teško da tuda prođem.

Zato, kada sam stasao, morao sam nešto da radim. Imao sam završene istorijske nauke, interesovao sam se za umetnost i počeo sam da se bavim publicistikom pišući po svim mogućim časopisima koji su se bavili kulturom, i to za vrlo skromne honorare.

A onda se iznenada desila promena. Pozvan sam da dođem na najprivilegovanije mesto u ovoj oblasti, a to je bio nedeljnik NIN, najautoritativniji medij na jugoslovenskom prostoru kada je reč o kulturi. To je bio istinski kulturno-umetnički nedeljnik. Za NIN sam pisao punih 50 godina, sve dok se u sadašnjim prilikama, koje ne želim ni da prozivam, nisam osvedočio da je NIN postao jedan političko-ekonomski nedeljnik u čijim rubrikama više nema mesta za kulturu. I ja nisam imao više šta da tražim u takvom društvu. A likovnom kritikom sam se bavio toliko da sam napisao valjda više nego Tolstoj. Punih 50 godina imao sam obavezu da jedanput nedeljno napišem tekst za kolumnu. Sačuvao sam ih sve, imam ih u jednoj kutiji, ali ne znam ni čemu mi više služe.

Ukupno uzev, vi me zatičete u jednom depresivnom stanju. Sticajem okolnosti još sam živ, valjda zato što nisam bio dovoljno dobar da me Bog želi, a nedovoljno rđav da me Đavo hoće. I onda su me ostavili na ovom svetu da se ovako vučem, više ne znajući šta je moj cilj.

Da pravim filmove u situaciji kao što je ova, ne želim. Zar vi ovo što sada imamo zovete filmom? Gde je nama kultura? Gde je nama televizija? Gde je nama teatar? Gde je muzika? Gde je sve ono što smo imali jedno vreme, u srećnim šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama… Sve to je prošlo i nije se vratilo.

Bata Živojinović kao Jakov Nenadović i Đorđe Kadijević na snimanju TV serije “Vuk Karadžić” 1986.

Tih sedamdesetih godina, 1973, bili ste jedan ste od osnivača „Galerije 73“, dugo ste bili njen upravnik i još uvek dajete značajan doprinos njenom radu. Galerija na Banovom brdu postala je biser ovog kraja Beograda.

U vreme Drugog svetskog rata bežao sam od bombardovanja na Banovo brdo, tu je tada bio kukuruz i detelina. Posle rata je Banovo brdo izgrađeno i postalo grad sa preko sto hiljada stanovnika… Zajedno sa prijateljima i intelektualcima koji su ovde dobili stanove od Grada, uvideo sam da bi i Banovo brdo trebalo da ima svoju galeriju. kada smo se obratili Gradu, tamo su mislili su da ćemo mi napraviti neku izložbicu i gotovo. Nisu se nadali da će „Galerija 73“ postati reprezentativna i da će opstati do danas.

A znate kada je bila ta 1973?! Ovde, u ovoj galeriji, izlagali su svi jugoslovenski umetnici i mnogi stranci. Bio sam njen rukovodilac do skoro, a onda sam smatrao da je to što sam učinio dovoljno. Voleo sam tu galeriju, imali smo kasnije podršku i od opštine i od Grada. To je možda najkompaktniji galerijski prostor koji Beograd ima. Bio je otvoren za sve trendove u domenu likovne umetnosti koji su postojali, sviđali se oni meni ili ne. Jer ja nisam imao kriterijum koji bi definitorno nešto odsekao i rekao: ovo valja, ovo ne valja.

Moje iskustvo pokazuje da ljudi koji su sigurni kako znaju ko su i šta su promovišu neke stvari za koje se posle pokaže da su često suprotno od onoga što su oni mislili, ali toga nisu bili svesni. Ja sam bio otvoren za sve…

Koncipirali ste više stotina izložbi, pokrenuli nekoliko likovnih kolonije, objavili ste i knjige Prva i druga umetnost i Sto kritika u kojima ste dali svoj pogled na tokove likovne umetnosti kod Srba. Ali ono što je zanimljivo, pred kraj 2019. izloženi su vaši kolaži i tada je prvi put javnost saznala za još jedan vaš talenat. Umetnost ste živeli iz svih njenih uglova, a od jednog vašeg starog prijatelja čula sam da ste fantastično svirali i gitaru.

Po želji moje majke ja sam uz Filozofski fakultet u Beogradu studirao i muziku, ali prestao sam s muziciranjem. Naravno, to je bila klasična muzika. To nije bio ni Bajaga, ni Električni orgazam i takve stvari. To je bila klasična muzika. Zato meni na filmu nikad nije bio potreban muzički saradnik, pošto sam imao završenu kategoriju tog muzičkog obrazovanja.

Prestao sam da sviram kad je umrla moja ćerka, u 26. godini. Nisam više mogao da sviram. Kasnije je umrla i moja žena, umrla je moja sestra… Davno pre umrli su moji roditelji. Ostao je samo moj sin koji je kolega, doktor nauka, profesor univerziteta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali mi ne živimo zajedno. Vi ste me ovde, u mom stanu, zatekli u jednom pomalo avetinjskom prostoru, u kojem je nekada živela porodica. To je uzrok nečega što je dublje od svake depresije. Čovek nije stvoren da živi sam. Meni televizor služi ne zato što me zanima program, nego zato da čujem ljudski glas.

Jedina moja veza sa svetom danas, to je javna delatnost. Ako ste filmski reditelj, možete misliti koliko puta su mene snimali. Ja to nisam želeo i tome nisam težio, nisam bio od onih ekspanzivnih eksploatatora prodornih medija. A doterao sam dotle da sam kao predstavnik Jugoslavije, kasnije Srbije, bio na svim svetskim festivalima.

Ovde, u vašem domu gde razgovaramo, okružuju nas mnogi trofeji.

Pomenuću vam neke. Ja imam trofej i nagradu Srpske pravoslavne crkve „Beli anđeo“ za časno prikazivanje uloge Srpske pravoslavne crkve u revoluciji 1804-1817. Imam Orden zasluge za narod, koji sam dobio od predsednika Vučića. Imam nagradu „Dejvid Brits“, koja se dodeljuje na Venecijanskom festivalu za najlepši film…

Najlepše glumice i najlepši glumci su kod mene igrali Satanu. To da je Đavo biće sa svinjskom njuškom, repom, maljavošću, iscerenim licem i sa zlim očima, to je imaginacija srednjeg veka, gnev na demonsku silu koja je posredovala u mučenju Hrista i njegovoj žrtvi. Ali to nije istina, nije takav đavo. Kao što ni mi nismo ono što o sebi mislimo ili kao što izgledamo. Mi nikad nećemo znati ko smo i šta smo. Tako nikada nećemo znati ni ko je anđeo, ni ko je satana.

Da li je insistiranje na strogosti i ozbiljnosti bilo na neki način vaš štit tokom života?

Strogosti ne, ali ozbiljnosti – da. Ozbiljnosti u tom smislu što nju smatram ljudskom obavezom. Najveća beda postojećeg, o kojoj je Žan-Pol Sartr toliko ogorčeno pisao, potiče upravo zbog nedostatka kvaliteta ozbiljnosti. Da su ljudi ozbiljniji nego što jesu ne bi bilo ni Maratonske bitke, ni Staljingradske tragedije, ni bombardovanja Beograda, ni NATO rata. Sve zavisi od ozbiljnosti…

Ne verujem u neko blagotvorno dejstvo umetnosti koja može da menja svet. Znate zašto služi umetnost? Da možemo podneti sebe. Da možemo podneti svet koji nam nije dom. Svet nije naš dom.

Razgovor sa Đorđem Kadijevićem

U jednom intervjuu za naš program rekli ste da je ljubav za vas početak i kraj. Je li osećanje ljubavi bilo ono što vas je pokretalo za sve ovo o čemu smo danas govorili?

To je istina. Jedina vrednost za koju znam jeste ljubav. Znate, vi imate u budizmu ideju o nirvani. Buda je težio onome čemu su težili toliki, od najdaljih vremena, od Sokrata naovamo. Buda je, tražeći izlaz iz bezizglednog ćorsokaka u kome se našao čovek, definisao nirvanu kao potpuno oslobođenje od svake zavisnosti, od svake pohlepe, želje za moći, za novcem, za vladanjem, za svim onim za čim se ljudi jagme, i kao postizanje života u potpunom miru. To je lepa teorija, ali ona je ipak pomalo egoistična i svodi se na subjekt.

Znači, ko je rekao najveću reč? Isus iz Nazareta. Voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Samo ljubav nema granica, za one koje volimo dajemo život. Ja sam se samo zato i rodio, da osetim tu blagodet. Ljubav vredi više od svega, a onda sve drugo. I sve što sam radio, radio sam iz ljubavi.

Mnogo vam hvala na ovom razgovoru.

Hvala vama što ste me se setili…