Od Šumadije do Harvarda – put srpske slikarke do jednog od najprestižnijih svetskih univerziteta

Nekadašnja učenica Šeste beogradske gimnazije, Marija Draškić Brankacio, napustila je arhitekturu kako bi se posvetila slikarstvu i umetnosti snova. U razgovoru za Prvi program Radio Beograda, u emisiji Magazin na Prvom, otkriva kako je “sahranila” svoju inženjersku karijeru da bi pronašla slobodu u Sent Luisu.

“Shvatila sam da je ta sredina mnogo sličnija Srbiji na razne načine i da ja mogu otprilike negde u svetu da nađem još neki dom”, objašnjava Draškić Brankacio svoje početke u Sent Luisu, gde je zahvaljujući stipendiji i podršci jedne američke porodice završila arhitekturu.

Nakon završenog fakulteta, Marija je počela da radi u struci, ali je ubrzo osetila da je arhitektura profesija koja ne ostavlja prostora za druge ljubavi.

Univerzitet Harvard u Kembridžu

“Postoji izreka da je arhitektura kao ljubomorna žena – ne da ti da imaš nikakve ljubavnice. A ja sam neko ko ima mnogo ljubavi. Volela sam da slikam, da pevam, a arhitektura mi nije davala dovoljno prostora. Shvatila sam da nemam vremena ni za svog supruga”, iskrena je umetnica.

Iako joj nedostaje rad u kolektivu i timska energija koju nose veliki arhitektonski projekti, Marija ističe da je najveća dobit ovog prelaska saznanje da je promena smera legitiman životni izbor.

“Dugo sam verovala da je guranje jedne iste priče do kraja pravi način života. Moja velika lekcija je da je, ako nešto ne ide ili postoji otpor, u redu uzeti korak nazad i predomisliti se. Shvatila sam da je odustajanje sasvim jedna pobednička mogućnost”, objašnjava sagovornica.

Danas je njena glavna profesija slikarstvo, a proces stvaranja usko je povezan sa dnevnikom snova koji vodi. Njena slika “Susret u šumi” direktan je prenos vizije iz sna na platno, ali taj proces nije trenutan. Njen umetnički izraz specifičan je po upotrebi fluorescentnih boja i tehnici koja omogućava postojanje “dve slike u jednoj”.

“Slika u šumi”

“Postoji jedna slika koja se vidi na dnevnoj svetlosti, a onda potpuno druga ili skrivena slika kada se uključi posebno osvetljenje. Tim metodom mogu da prikažem magiju života, jer je za mene to glavna tema. Sve što vidimo je samo jedan način gledanja na svet, a on nosi toliko skrivenih poruka i mitskih slika”, objašnjava umetnica.

Pored likovne umetnosti, Marija je duboko posvećena muzici. Sa suprugom Nikolasom, koga je upoznala na svirci, osnovala je bend “Sapatnik”. Njihova muzika je neobičan spoj balkanskog folklora, ritma i bluza, fanka i džeza.

Marija Draškić Brankacio i njen suprug Nikolas

“Naš put je počeo tako što sam ja donela srpsku muziku svojim prijateljima Amerikancima. Oni su to interpretirali na svoj način, donoseći prizvuk fanka i džeza. Naučila sam da sviram gitaru i sintesajzer, i počela da pišem svoje pesme na srpskom jeziku”, kaže Draškić Brankacio.

Njena akademska radoznalost odvela ju je na Harvard, gde je upisala master studije iz proučavanja religije. Uprkos uspesima u Americi, Draškić Brankacio naglašava da je sva magija koju stvara potekla sa porodične dedovine u Šumadiji.

Na pitanje ko je Marija, kaže: “Ja sam i taj arhitekta koji je napustio arhitekturu, i slikar koji je to kasno otkrio, i muzičar, i dete Srbije, iz sela i grada – sve to zajedno. Nadam se da sam neko ko doprinosi većoj ljubavi u ovom svetu”, zaključuje Marija Draškić Brankacio u razgovoru za Magazin na Prvom.