Najduža studija o sreći na svetu još uvek traje: Šta su naučnici otkrili posle 88 godina istraživanja

U početku istraživanje je obuhvatilo dve grupe mladih: Jednu privilegovanu, sastavljenu od studenata Harvarda (među kojima je bio i budući predsednik SAD Džon F. Kenedi) i drugu – tinejdžere iz siromašnih kvartova Bostona u vreme Velike depresije.

Kako su godine prolazile, studija je rasla – uključeni su novi učesnici, žene i deca, a istraživanje je nastavilo da prati više generacija. Tokom više od 80 godina, kroz stotine naučnih radova, medicinskih pregleda, anketa i intervjua, istraživači su pokušali da odgovore na pitanje: Šta zapravo čini dobar život?

Ispostavilo se da odgovor nije tamo gde bismo ga očekivali. Bogatstvo, slava, naporan rad, inteligencija, pa čak ni “dobri” geni nisu bili presudni faktori. Umesto toga, već pre tri decenije počela je da se izdvaja jedna, pomalo iznenađujuća veza – kvalitet odnosa koje gradimo sa drugim ljudima.

Iako studija ne može nedvosmisleno da dokaže da međuljudski odnosi direktno izazivaju sreću, obrasci su bili dovoljno jasni da privuku pažnju. Kada su analizirani podaci učesnika u pedesetim godinama, pokazalo se da nivo holesterola ili opšte fizičko zdravlje nisu najbolji pokazatelji dugovečnosti – već stepen zadovoljstva sopstvenim odnosima.

Oni koji su u srednjim godinama bili najzadovoljniji porodicom i prijateljima, kasnije su u osamdesetim godinama bili zdraviji, ređe oboljevali i lakše se oporavljali. Kako je priznao psihijatar Robert Valdinger, sadašnji direktor studije, u početku ni sami istraživači nisu bili sigurni u te rezultate. Bilo im je teško da prihvate da nešto tako “neopipljivo” može toliko snažno uticati na telo i zdravlje.

Ipak, vremenom su dokazi postajali sve jači. Povezanost sa ljudima – porodicom, prijateljima, zajednicom – dosledno se pokazivala kao faktor koji doprinosi dužem, zdravijem i ispunjenijem životu. Druga istraživanja su počela da potvrđuju slične nalaze, ukazujući da kvalitetni odnosi mogu pomoći da telo ostane otpornije, a um oštriji tokom starenja.

S druge strane, usamljenost se izdvojila kao ozbiljan rizik. Procene pokazuju da društvena izolacija može povećati rizik od prerane smrti za više od 25 odsto, a postoje i dokazi da utiče na samu strukturu i funkciju mozga. Ipak, rešenje nije u tome da budete okruženi ljudima po svaku cenu – ključ je u kvalitetu odnosa, a ne u njihovom broju.

To potvrđuje i studija iz 2010. godine, u kojoj su Valdinger i psiholozi analizirali bračne parove u osamdesetim godinama. Pokazalo se da su oni koji su bili zadovoljni svojim brakom bolje podnosili zdravstvene probleme i manje osećali njihov uticaj na sreću. Nasuprot tome, nezadovoljstvo u braku pojačavalo je osećaj nesreće kada bi se pojavili zdravstveni problemi.

Drugim rečima, dobri odnosi deluju kao neka vrsta “amortizera” za stres i izazove koje život donosi, prenosi “Sajens alert”.

Ipak, neki naučnici smatraju da su zaključci studije previše pojednostavljeni i da se odnose samo na ograničenu grupu učesnika. Pored toga, samo merenje “dobrih odnosa” nije jednostavno – emocije, bliskost i zadovoljstvo teško je precizno izračunati, a još teže direktno povezati sa zdravstvenim ishodima.

Ipak, jedno je sigurno: Ne postoji jedna univerzalna formula za sreću, ali ovakva istraživanja, koja decenijama prate stvarne živote ljudi, daju dragocen uvid u to šta nam zaista znači u životu.

Kako je Valdinger rekao 2024. godine, čak ni osnivači studije verovatno nisu mogli da zamisle da će ona i dalje trajati toliko dugo. Za sada, Harvardska studija i dalje nastavlja da prikuplja podatke i širi svoju riznicu znanja, sa ciljem da pomogne ljudima da žive zdravije i smislenije.