Molekul iz krvi pitona mogao bi da postane novi lek protiv gojaznosti, kažu naučnici

Pitoni se pridržavaju najstrože dijete. Kada za jedan obrok progutaju antilopu, posle toga mesecima ne jedu. Naučnici su sada otkrili molekul koji izgleda da je ključan za ovaj metabolički podvig i za koji kažu da bi mogao da otvori put novoj klasi lekova protiv gojaznosti.

Kada je metabolit pitona, čija koncentracija u krvi raste nakon jela, dat gojaznim miševima, oni su izbegavali hranu i brzo gubili na težini. Naučnici su rekli da bi molekul mogao imati sličan efekat kao lekovi poput vegovija.

„Očigledno je da mi nismo zmije“, napominje dr Džonatan Long, vanredni profesor patologije na Univerzitetu Stanford i koautor istraživanja. „Ali možda proučavanjem ovih životinja možemo da identifikujemo molekule ili metaboličke puteve koji takođe utiču na ljudski metabolizam.“

Jedinstven metabolizam pitona

Burmanski pitoni mogu narasti do više od pet metara dužine i blizu 100 kilograma težine. U divljini, zmije konzumiraju plen koji može dostići 100 odsto njihove telesne težine.

U narednim satima pošto piton proguta plen, njegovo srce se širi za 25 odsto, a metabolizam se ubrzava 4.000 puta kako bi mu pomoglo da svari obrok. Zatim mogu da izdrže 12 do 18 meseci bez jela, naizgled, sa malo negativnih posledica.

Najpre, naučnici su krenuli u otkrivanje metabolita uključenih u nagli rast srca pitona nakon hranjenja. Ispitali su krv mladih burmanskih pitona, težine oko jedan i po do dva i po kilograma, pre i posle obroka koji je činio oko 25 odsto njihove telesne težine. Laboratorijske zmije su postile 28 dana pre hranjenja.

Naučnici su ustanovili više od 200 molekula koji su se značajno povećali u krvi pitona u roku od nekoliko sati nakon jela, i jedan koji se povećao više od hiljadu puta. Ovaj molekul, nazvan pTOS, proizvode crevne bakterije zmije, a poznato je da je prisutan u niskim nivoima i u ljudskom urinu.

Dobra reakcija kod laboratorijskih miševa

Međutim, kada je pTOS primenjen na laboratorijske miševe, nije bilo očiglednih efekata na potrošnju energije ili veličinu organa. „Ono što jeste regulisao jeste apetit i ponašanje miševa u vezi sa hranom“, napominje Long.

Gojazni miševi su izgubili apetit, ali nisu primećeni neželjeni efekti

Gojazni miševi kojima je dat pTOS jeli su znatno manje od miševa u kontrolnoj grupi i, nakon 28 dana, izgubili su devet odsto telesne težine.

Čini se da molekul deluje drugačije od lekova GLP-1 kao što je vegovi, koji delimično deluju usporavajući pražnjenje želuca, što zauzvrat čini da se ljudi duže osećaju sitima, ali je takođe povezano sa mučninom, zatvorom i bolovima u stomaku.

Potrebna su dodatna istraživanja

Umesto toga, pTOS izgleda deluje na region mozga, hipotalamus, za koji se zna da reguliše apetit.

Profesor Lesli Lajnvand, biolog sa Univerziteta Kolorado u Boulderu, koja se dve decenije bavi proučavanjem pitona i bila je koautor istraživanja, navodi da: „U osnovi smo otkrili supresor apetita koji deluje kod miševa bez nekih neželjenih efekata koje imaju lekovi GLP-1.“

Prof. Lajnvand napominje da će biti potrebna dalja istraživanja pre nego što se nalazi mogu klinički primeniti, ali da se, pošto se pTOS prirodno javlja i kod ljudi, očekuje da bude bezbedan.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Metabolism.