Ludvigov muzej u Kelnu: Dobro došli u svet Jajoi Kusame
Duga karijera japanske umetnice Jajoi Kusame prolazila je kroz uspone i padove, da bi u dvadeset i prvom veku dostigla kultni status. Kusama je danas najskuplja živa autorka globalne umetničke scene. U Kelnu je upravo otvorena velika retrospektivna izložba koja spaja sedam decenija Kusaminog delovanja, od američkih godina iz vremena antiratnog i hipi-pokreta, do novijih imerzivnih instalacija koje asociraju beskrajni svemir iznad nesigurne ljudske egzistencije. Ludvigov muzej pokazuje više od 300 radova, do početka avgusta, kad se izložba seli u Muzej Stedelijk u Amsterdamu.
Kusama stvara „halucinatorne prostore koji izgledaju kao pogled kroz mikroskop na strukturu beskonačnosti“, rekao je kustos Stefan Diderih na konferenciji za novinare uoči otvaranju izložbe u Ludvigovom muzeju u Kelnu.
Kusamina centralna instalacija na izložbi u Kelnu
Sve postoji da se jednom rasprši i utone u beskraj. Tako savremena umetnička teorija tumači Kusamino obimno i raznovrsno delo, danas prepoznatljivo kroz beskrajne sobe s ogledalima, monumentalne skulpture meke na dodir i ikoničke figure veselih pegavih bundeva.
Od 1989. i retrospektive u Njujorku (CICA, Centar za međunarodnu savremenu umetnost), preko 1993. kada je predstavljala Japan na Bijenalu u Veneciji, globalna umetnička scena je Kusamu prihvatila kao zvezdu bez premca.
Izložba u Kelnu sledi hronološku strukturu, ali i jasno stavlja do znanja da se Kusamina umetnost kreće u krugu, uvek između istih motiva, koje proširuje u valerima emocija i boja.
„Pogled na kosmos sa nebeskih stepenica”, Kusamina imerzivna umetnost
Diderih: „Botanički i ćelijski organizmi njenih ranijih radova pojavljuju se danas umnoženi kroz principe beskrajne repeticije. Boje su dobile psihodeličan karakter. Ranjivost i nestajanje su deo tog iskustva, jednako kao i ponovno spajanje u velikoj kosmičkoj celini.“
Umetnost kao lek, strah kao umetnost
Jajoi Kusama je rođena 1929. u Macumotu, u dobrostojećoj porodici. Vrlo rano je počela da se slama pod pritiscima koji često prate odrastanja u patrijarhalnoj japanskoj kulturi.
Za terapiju, savetovano joj je da se odvoji od porodice i promeni zemlju, što je i učinila sredinom pedesetih godina prošlog veka.
Instalacija: „Tu sam, ali to je ništa”
Došla je u Njujork i uključila se u njegovu vibrantnu umetničku scenu tog doba. Privlačila je pažnju medija nizom provokativnih hepeninga, kada je naga ljudska tela pokrivala jarkim tačkastim ornamentima i štofanim falusima. Zvali su je „kraljicom skandala“.
Živela je sa Donaldom Džadom, utemeljiteljem minimalne umetnosti. Klas Oldenburg joj je ukrao ideju za takozvane soft scultures/meke skulpture.
Džozef Kornel je bio Kusamina poslednja ljubav. Tu se uvek doda, njena platonska ljubav, jer su oboje bili umetnici dečjih duša beskrajno uplašeni stvarnim životom.
Posle Kornelove smrti i prvog pokušaj samoubistva, Kusama se vratila u Japan, a 1977. sama otišla na lečenje u psihijatrijsku ustanovu otvorenog tipa. U njoj živi i danas, skoro stogodišnjakinja. Danju radi u svom velikom tokijskom ateljeu, uveče se vraća u svoju sobu u klinici.
Kočije od bundeve
Ludvigov muzej je izložbu postavio kao spektakl boje i beskonačnosti.
Kusama: Infinity Mirrored Rooms/Sobe beskrajnih ogledala
Najveća soba je rezervisana za senzorni košmar koji stvaraju pipci izduženih žutih formi. Prepoznaje se analogon ranih Kusaminih radova, pegava bundeva koja se penje po nebeskim stepenicama kao psihodelična verzija Alise u zemlji čuda.
Centralna poruka Kusamine umetnosti je sposobnost svega živog da propadne, a da se ipak održi; da se kreće u talasima između nestajanja i ponovnog buđenja. Pesimizam i radost dva su odsjaja u istom ogledalu.
Kusamine instalacije ispod tornjeva kelnske katedrale
U vizualni kod postavke je integrisana i kelnska katedrala. Njeni tornjevi se uzdižu iznad muzejske terase ukrašene džinovskim Kusaminim cvetovima.
Dva monumentalna osećaja, jedan gotički, drugi moderni, dopunjuju se u otkucavanju protoka vremena.
