Identitetski i religijski „izlasci iz ormara”

San Sebastijan – Šokantne poduže uvodne scene nagih i mladih i starih muških tela u eksplicitnim scenama međusobnog seksa, naterale su me da trljam oči i pitam se jesam li u kakvom gej porno-bioskopu ili na projekciji baskijskog filma koji se takmiči za „Zlatnu školjku”? I onda, pošto se na celom platnu protegao njegov naslov – „Maspalomas”, događa se obrt, ovaj film se pretvara u veliko emotivno putovanje koje nikog u gledalištu ne ostavlja ravnodušnim, i u film do sada najdraži među svim drugim viđenim u prvim danima 73. San Sebastijan festivala.

Njegov rediteljsko-scenaristički tandem nagrađivanih autora – Hoze Mari Goenaga i Aitor Aregi („Marko”, „Beskonačni rov” i „Loreak”) na neočekivani način osvaja intimnom pričom koja se bavi temom homoseksualnosti u starijoj dobi, i to kroz lik Vićentea, sedamdesetšestogodišnjeg muškarca koji se suočava sa strahovima i dilemama, sa svojom prošlošću i sadašnjošću. Sam naslov filma potiče od imena kultnog grada na južnom delu prelepog ostrva Gran Kanarija i njegovih plaža, gde se i dešava prvi deo filma o Vićenteu, koji je tu proveo 25 godina sa svojim partnerom, s kojim je nedavno raskinuo. Ovaj „nestašni” starina, koji je svojevremeno „izašao iz ormara” kada je imao 50 godina napustivši tada ženu i ćerku, menja partnere sve do trenutka dok ne doživi moždani udar, pada u komu i budi se u rodnom San Sebastijanu, u staračkom domu, u koji ga je smestila davno napuštena kćerka. I tu gledalac biva uhvaćen u Goneaginu i Aregijevu mrežu promišljenog istraživanja univerzalnih tema porodice, identiteta i seksualnosti. A autori to čine duboko, sa izuzetnom iskrenošću i osetljivošću. I sa velikim dozama humora, koji proističe i iz onih nemilih događaja iz svakodnevice staračkog doma u mesecima tik pred dolazak zloglasnog virusa korona. I taman kada je Vićente smogao hrabrosti da se pomiri i sa sobom i sa drugima, uz čvrstu rešenost da konačno glasno svima kaže da je homoseksualac, stvarnost će ga na duhovit, iako sasvim realan način, vratiti ponovo u taj „ormar” iz kojeg se čak i u ovom modernom „prajd” dobu teško izlazi. Ono što je baskijski glumac Hose Ramon Soroiz podario u liku Vićentea je za duboki naklon.

Gotovo pa eksplicitne scene seksa postoje i u francusko-američkom filmu „Šivenje” („Couture”) pariske autorke Alise Vinokur, i to ne bi bilo ni toliko značajno, ni po ovaj film važno, da nije reč o nagoj glumačkoj izvedbi planetarne zvezde Andželine Džoli i njenog glumačkog partnera u liku i telu francuskog glumca i reditelja Luja Garela. Njih dvoje su se našli u priči Vinokurove, smeštenoj u ludilu pariske Nedelje mode, tokom koje se tri žene ukrštaju boreći se sa svetskim tragedijama i pitanjima svojih života. Jedna je Maksin (Andželina), američka filmska rediteljka u četrdesetim godinama, koja otkriva da ima rak dojki koji hitno mora da se operiše (u stvarnom životu Džolijeva je preventivno odstranila dojke zbog genetske predispozicije). Druga je Ada, mlada južnosudanska manekenka koja beži od unapred određene sudbine da bude gurnuta u varljivi univerzum, a treća je francuska šminkerka Anđela, koja radi u senci modnih pisti i pisanjem knjige sanja o bekstvu iz svog života. Luj Garel je ovde u ulozi reditelja revije i filma, čiji je inicijator njegova američka koleginica. Svet visoke mode, svet filma i svet žena meša se (iako površno) u ovom filmu Vinokurove sa svim onim što i inače „boji” ovaj naš današnji svet – od rata u Ukrajini, južnosudanskih tragedija, rata u Gazi. Film se sasvim lepo gleda, i Džolijeva je i dalje lepa i zna da glumi, a najveći pečat daje mlada „crna gazela” Anijer Anei u ulozi Ade.

Iz filma „Nedeljom” (Foto 73.SSIFF)

Još jedan baskijski film osvaja i publiku i kritičare, pre svega zbog sjajno napisanog scenarija i vrlo dobrog izbora upečatljivih mladih i starijih lokalnih glumaca. Reč je o filmu „Nedeljom” scenaristkinje i rediteljke Alaude Ruiz de Azua, priči o Ajinari, idealističkoj i briljantnoj sedamnaestogodišnjakinji, pred kojom je odluka o upisu na univerzitet, što porodica od nje očekuje, ili posvećenje bogu i monaškom životu, o čemu je (iznenada) počela intenzivno da razmišlja. Ajinarina želja da ode u manastir iznenađuje celu porodicu, stvarajući ponor i stavljajući sve na probu. Autorku intrigira pitanje zašto bi neko u tim mladim godinama želeo da se zamonaši u zatvorenom manastiru i otkud želja za povlačenjem iz sveta kada ste pred pragom njegovog otkrivanja i odrastanja. Neki veruju u boga, drugi u svoje partnere, a neki u porodicu kao nešto neraskidivo. Film nosi naziv „Nedeljom” jer je za katolike nedelja gospodnji dan, i za mnoge porodice to je dan ponovnog i često obaveznog okupljanja za zajedničkim stolom.

Tu negde se i kreće ova lepo sročena priča koja govori o tome koliko je teško odvojiti se od porodice jer, iako nisu prisutne, porodične veze nisu zamenljive ni sa jednom drugom. Religiozno i duhovno su veoma prisutni u filmu. Rituali, procesi zapošljavanja, manastirska rutina, čak i vrsta intimnog razgovora koji sveštenik može voditi sa maloletnicom tokom duhovnog vođenja. Ono što likovi ne govore jedni drugima podjednako je važno, baš kao što je važna i stalna upotreba horske muzike, jer prema zamisli autorke odvlači svakodnevicu u druge dubine, uz osećaj poezije i ranjivosti. I sve to je Alaude Ruiz de Azua obojila humorom, nežnošću i zavodljivom iskrenošću.

Andželina na mokrom crvenom tepihu

(Foto 73.SSIFF/Pablo Gomez)

Slučajnost ili ne, holivudske zvezde kao da su se ovog septembra pretplatile na kišu uoči svetskih premijera svojih novih filmova. Prvo su kišom „obojile” prvih sedam dana Venecijanskog festivala, tokom kojih su bile masovno prisutne, a i sad u San Sebastijanu je provala oblaka obezbedila da se i Andželina Džoli prošeta po mokrom crvenom tepihu ispred zdanja Kursal, a pred premijeru filma „Šivenje”, koji se takmiči za „Zlatnu školjku”