Ve­štač­ka pa­met i ljud­ska in­te­li­gen­ci­ja

Re­kla­mi­ra se jed­na fu­tu­ri­stič­ka igrač­ka. Auto­mat­ski pre­vo­di­lac za še­zde­set je­zi­ka ko­ji sta­je u ša­ku. Igrač­ka i ni­šta vi­še od to­ga. Mo­že­mo svo­jim kom­pju­te­rom bes­plat­no da pre­vo­di­mo bi­lo šta, ali sve ma­nje ima­mo šta da pre­ve­de­mo, jer nam je i na­ših re­či pre­vi­še.

Ta­ko­đe, već du­že vre­me po­ja­vlju­je se in­for­ma­ci­ja da je pro­seč­ni svet­ski ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je lju­di u po­sled­njih dva­de­set go­di­na opao za pet pro­ce­na­ta. Nig­de alar­ma, zvuč­nog sig­na­la, cr­ve­ne ro­ta­ci­je, ni­ko se ne uz­bu­đu­je. Ne­ka­ko se ovih dva­de­se­tak go­di­na po­du­da­ra s vre­me­nom prak­tič­no lan­ča­ne re­ak­ci­je eks­plo­zi­je in­for­ma­tič­kih teh­no­lo­gi­ja svih vr­sta i po bez­broj pa­ra­me­ta­ra. Taj pe­ri­od se po­du­da­ra i sa vre­me­nom u ko­jem se na­pro­sto iz­gu­bi­lo in­te­re­so­va­nje za kla­sič­no sli­kar­stvo, po­e­zi­ju, knji­žev­nost, ozbilj­nu mu­zi­ku, umet­nost uop­šte, osim ako je za­bav­na.

Ima li ne­ke taj­ne ve­ze iz­me­đu na­pre­do­va­nja ve­štač­ke pa­me­ti i uru­ša­va­nja ljud­ske pa­me­ti i mar­gi­na­li­za­ci­je umet­no­sti? Ve­ro­vat­no da ima, i to do­bro zna­ju oni ko­ji su ovaj re­zul­tat iš­če­ki­va­li kao na­gra­du za svoj de­ce­nij­ski trud. Dve de­ce­ni­je dva­de­se­tak ge­ne­ra­ci­ja be­so­muč­no po­me­ra džoj­sti­ke, lup­ka tip­ke ili ekra­ne, ši­re­ći ho­ri­zon­te me­ha­nič­kih stra­sti u po­lu­de­li­ri­ju­mu gde je sva­ki de­lić se­kun­de va­žan za sve in­for­ma­ci­je i gde vi­še ne­ma vre­me­na za opu­šte­nost pro­šlih vre­me­na, ka­da se sva­ka in­for­ma­ci­ja, osim po smi­slu i ko­du či­nje­ni­ca, auto­mat­ski za ne­ko­li­ko de­se­ti­na se­kun­di ob­ra­đu­je ono­li­ko ko­li­ko je po­treb­no he­mi­ji or­gan­skog kom­pju­te­ra čo­ve­ka da sve is­pi­ta i ogla­si se ili ću­ti. Ako se ogla­si, mo­žda re­a­gu­je na ne­što iz­ne­na­đu­ju­će, zbu­nju­ju­će, ne­što no­vo, ne­ku no­vu po­ja­vu, ne­ki kod ili or­gan­ski al­go­ri­tam. To je sloj umet­no­sti u ne­čem s či­me smo se sre­li. To­ga ne­ma pred ekra­nom.

Ne­ki po­da­ci po­ka­zu­ju da se u po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na pro­seč­ni svet­ski ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je la­ga­no po­ve­ća­vao. To su um­ni lju­di po­ve­zi­va­li s bo­ljom is­hra­nom, bo­ljim ži­vot­nim uslo­vi­ma, ali i iz­o­bi­ljem umet­no­sti svih vr­sta. Od­u­vek mi­ste­ri­o­zna po­ja­va umet­nič­ke da­ro­vi­to­sti, ne­ki stva­ra­lač­ki kod tog da­ra utka s ma­nje ili vi­še sre­će u ra­zna umet­nič­ka de­la, dok kod ne­da­ro­vi­tih ak­ti­vi­ra is­ku­stvo da­ro­vi­to­sti, ma­kar na­krat­ko. Prak­tič­no, da­ro­va­ni da­ru­je svoj dar ne­da­ro­vi­ti­ma.

Na­ša de­ca u osnov­noj ško­li uče dva, pa čak i tri je­zi­ka. Ve­ći­na spon­ta­no sa­vla­da en­gle­ski, dok je dru­gi je­zik deo svet­skih stan­dar­da. Na­rav­no, isto­vre­me­no či­ta­nje po­e­zi­je, slu­ša­nje ozbilj­ne mu­zi­ke i kon­takt s pra­vim li­kov­nim umet­no­sti­ma če­sto se po­sma­tra­ju kao spo­red­ni, pre­va­zi­đe­ni, i ta­da se do­ži­vlja­va­ju vi­še kao in­for­ma­ci­ja, a ne kao pra­vo is­ku­stvo umet­nič­ke kon­tem­pla­ci­je. A ako su­per­kom­pju­te­ri ko­ji se raz­vi­ja­ju ima­ju ne­do­sti­žne po­moć­ni­ke – kvant­ne kom­pju­te­re, po is­toj lo­gi­ci sle­di ana­lo­gi­ja: na­ša pa­met, naš um i sve na­še ana­li­tič­ke spo­sob­no­sti ima­ju svoj kvant­ni kom­pju­ter, a to su in­tu­i­ci­ja i is­ku­stvo umet­no­sti, ko­je na­u­ka do da­nas ni­je is­tra­ži­la i ob­ja­sni­la, ali smo to od­ba­ci­li. Kom­pju­te­ri će se raz­vi­ja­ti, ali naš pad mo­že za­u­sta­vi­ti je­di­no po­no­vo ot­kri­va­nje umet­no­sti u ge­ne­rič­koj for­mi.

To­mi­slav Su­hec­ki, sli­kar