Mumija na recept: Zašto su Evropljani jeli “lekovite mumije” u prošlosti

Neobična “velnes” praksa konzumiranja mumija zapravo je nastala iz potpunog nesporazuma. Još u 11. veku, u medicinskim tekstovima iz islamskog sveta pominjala se “mumija”, supstanca nalik asfaltu koja se prirodno pojavljivala u jednom planinskom regionu Persije. U tim krajevima, ova gusta, tamna smesa, nazvana po lokalnoj reči za vosak, smatrana je izuzetno lekovitom i korišćena u razne terapeutske svrhe.

Međutim, kada su evropski prevodioci u 11. i 12. veku počeli da obrađuju arapske medicinske tekstove, došlo je do ključne greške. Reč “mumija” je pogrešno protumačena kao nešto što se dobija od sačuvanih tela pronađenih u egipatskim grobnicama. U tom periodu, bilo je poznato da su neke drevne egipatske mumije balsamovane smolama i asfaltom, pa umesto da mumiju povežu sa prirodnom supstancom, Evropljani su počeli da veruju da je pravi lek zapravo u samim telima. Tačnije, u telima koja su dugo stajala u egipatskim grobnicama i prošla proces balsamovanja. Tako je pojam “mumija” prestao da znači lekoviti asfalt i počeo da se odnosi na same leševe.

Medicinski kanibalizam u praksi

Ovaj pogrešni prevod se spojio s već postojećim uverenjem da ljudsko telo ili njegovi delovi mogu imati isceliteljsku moć. U srednjovekovnoj Evropi to nije bilo ništa novo – u to vreme je bilo uobičajeno verovati da konzumiranje određenih ljudskih ostataka može biti lekovito. Krv gladijatora se, na primer, koristila kao lek za epilepsiju, a ljudska mast se stavljala u domaće meleme i preparate. Pojava mumije u toj pogrešnoj interpretaciji samo je postala nova vrsta medicinskog kanibalizma.

Ljudski ostaci su počeli da se tretiraju kao vredni farmaceutski proizvod. Tinkture od lobanja, prašci od kostiju, razne smese napravljene od tela koja su stara vekovima – sve to je ulazilo u apotekarske recepte tog vremena. Mumija je postala univerzalni lek, a potražnja je naglo skočila.

Trgovina mrtvima

Kako je interesovanje raslo, ljudi su istraživali egipatske grobnice ne radi blaga ili istorijskih predmeta, već zbog samih tela. Prodavci su prepoznali mogućnost lake zarade i počeli da “nabavljaju” mumije za izvoz širom Evrope.

Ponuda nije mogla da isprati potražnju, a to je otvorilo vrata jednoj bizarnoj i morbidnoj industriji: Proizvodnji lažnih mumija. Kradljivci tela, trgovci i apotekari počeli su da koriste sveže leševe, posebno one pogubljenih kriminalaca ili porobljenih ljudi. Tela bi balsamovali solju i primitivnim medicinskim sredstvima, sušili u rernama i zatim mleli u prah. Taj prah se zatim prodavao kao vredan sastojak u medicinskim preparatima.

Mumije kao zabava i mistični Egipat kao dobar marketing

Iako su ljudi počeli da sumnjaju u lekovita svojstva mumije, interesovanje za njih je nastavilo da raste. U 19. veku, u eri Egiptomanije koja je zahvatila viktorijansku Englesku, mumije su postale predmet ne samo znatiželje, već i zabave. Otvaranje sarkofaga i “raspakivanje” mumija postalo je popularno u učionicama, bolnicama, pa čak i u dnevnim sobama britanskih domova. Ljudi koji su se vraćali iz Egipta, bilo kao arheolozi, vojnici ili turisti, često su sa sobom donosili ljudske ostatke kao “suvenire”.

Uprkos pokušajima da se zabrani izvoz antikviteta, trgovina i interesovanje za mumije nastavili su se sve do kraja 19. veka. Tek tada je praksa njihove upotrebe u medicini zaista iščezla, prenosi “Nešnal džiografik”.

Iako danas više ne konzumiramo mumije u medicinske svrhe, mistika drevnog Egipta i dalje opstaje, samo je dobila novi oblik. Brojne reklame za kreme, serume i preparate koriste egipatske simbole, hijeroglife i priče o “drevnim tajnama lepote”. Iako više ne jedemo mumije, drevni Egipat je i dalje sjajan marketinški trik.