Konstrakta će 19. septembra održati koncert u novootvorenom Sava Centru.
U samo nekoliko meseci, Ana Đurić Konstrakta je od umetnice koje ima jedinstven muzički izraz koji dolazi nažalost do malog broja ljudi, postala nacionalna popularna i prihvaćena. Nastup na Evroviziji sa pesmom „In Corpore Sano“ je zaveo sve od 7 do 77, a da pritom ona nije menjala svoj način pesvanja i komponovanja. Srbija je prišla njoj, a ne ona većinskom javnom mnjenju.
Nakon „In corpore sano“, stigao je i ceo „Triptih“, pa onda „Evo, obećavam“, pa novi nastup na Pesmi za Evorviziju, a sad slušamo njenu novu pesmu „Kosa leti na vetru“, koja je cela AI generisana, a koja najavljuje nastup u Sava Centru 19. septembra.
Pečat humora i kreativnosti je i dalje tu, ali tu su i novi alati, koji pomažu ali i brinu umetnike, kako kod nas tako i širom sveta. Veštačka inteligencija, njen koncert, ali i generalno njena popularnost u srpskom društvu su bile neke od tema zbog kojih smo rešili da popričamo sa Anom, odnosno Konstraktom, odnosno sa obe.
Za početak, šta možeš da nam kažeš o predstojećem koncertu, kako će on izgledati?
Iskreno, nemam pojma kako će to da izgleda (smeh). Sve je to za sada u mojoj glavi, a u mojoj glavi to izgleda lepo. Ono što znam i ono što smo pripremili jeste da koncert ima „nadtemu“ a to je susret jedne obične žene, kakva je Konstrakta, sa veštačkom inteligencijom. To je neki početak te priče, i to ćemo provući kroz ceo koncert. Što se gostiju tiče, biće ih, ali to još ne otkrivam. Takođe smo uzimali u obzir da je ovo sala sa sedećim mestima, pa smo u tom smislu hteli da iskoristimo pozorišnu atmosferu koju nam Sava Centar omogućava. Tako da će biti i toga.
A koji je tvoj lični odnos prema veštačkoj inteligeniciji? Mnogi umetnici danas se brinu šta sve ona može da donese u budućnosti. Dobri sluga, veliki neprijatelj?
Šta ona tačno donosi, to će pokazati vreme. Da li će AI dovesti do kraja čovečanstva, tj. da li ćemo sami sebi presuditi sa veštačkom inteligencijom…ko zna? Pritom, tu ne mislim samo na preuzimanja poslova i tako dalje, već na odnose koji postoje i koji su osnovna ljudska potreba, kao i na komunikaciju sa ostalim ljudima. Takva komunikacija se sve više prenosi u digitalno polje i čovek sve više može da bude zadovoljen komunikacijom samo sa veštačkom inteligencijom, a drugi ljudi postaju možda i suvišni.
Takođe, postoji i taj moment učitavanja svih naših iskustava, sećanja itd. Mi to sada već prepisujemo veštačkoj inteligenciji i tu dolazi do određenog prostora, gde više ne znamo gde prestajem ja, gde počinješ ti, a gde počinje veštačka inteligencija. Dakle, videćemo kako će se razvijati. Postoje neke predpostavke da će veštačka inteligencija, baš naprotiv, da nam oslobodi vreme i da nam omogući da se okrenemo jedni drugima. Nisam sigurna baš u taj scenario, možda se iznenadimo.
U ovom trenutku što se nas tiče, i što se mene tiče i mog posla i stvaranja, veštačka inteligencija me izuzetno i zabavlja i inspiriše. Već osećam sada taj neki novi jezik koje ona počinje da stvara. Dakle, mi smo njoj dali naš input, a sada imam utisak već da kreće polako obrnuti proces gde mi usvajamo logiku govora veštačke inteligencije. Što se tiče pesama koje ja generišem pomoću tih aplikacija, tu je prisutan i neki specifičan akcenat kog nema nigde u Srbiji. To je vrlo zabavno, ali ja mogu čak da zamislim i situaciju gde ta vrsta akcenta počinje da utiče na naš govor.
To sam hteo da te pitam, kako je nastala ova nova pesma, u smislu šta ste ukucavali u aplikacije, kakvu vrstu inputa ste davali?
Zavisi sve od aplikacije koju imaš i koju koristiš, a naravno i koliko platiš. Ovo moje je konkretno na basic nivou, a ja samo zadajem tekst i žanr. Posluša me i kad kažem kakav je vokal, da li je ženski, da li je muški, da li je barok ili da je pop 80-ih. To nekako usvoji, čak mislim da prepoznaje i Yu rok. Kada ukucaš podatke, tu vidiš koliko se brzo ona uči na bazi koja joj je dostupna. Kada sam ukucala tekst pesme koja je ovde popularna, jedna poznata stara pesma, bez zadavanja žanra, on mi je izbacio žanr koji je vrlo sličan originalu. Mislim, to jeste malo zastrašujuće. Ta brzina kojom generiše podatke.
Da li osećaš neku vrstu specijalne prhvaćenosti od strane ovdašnjeg naroda? Gotovo, kao da si postala neka vrsta nacionalne umetnice, gde svi znaju za tebe, malo ko razume, ali svi kažu – „A da, to je Konstrakta, ona ima svoj koncept“. Pojavljivali su se i ranije ljudi sa svojim konceptom, ali nije bilo ovoliko široko prihvaćeno kao kod tebe.
Pa jeste, ima toga (smeh). Osećam pomalo tu vrstu prihvaćenosti i prija mi, iako u stvari deluje kao da sam imala sreće, jer ja sam ipak samoprozvana umetnica. Ali to mi je izgleda baš lepo upalilo. Zato mi sad to dozvoljava određenu slobodu, da ja teram to svoje, a da ipak imam neku pažnju. Naravno, ne ulazim u tumačenja kako kome šta deluje to što ja radim. Takođe, nekima sam verovatno i iritantna ali dobro, to sad i nije tema. Meni to sa neke strane dozvoljava slobodu da radim budalaštine koje mene zabavljaju.
Sa druge strane, postala si neko ko se i pita za razne stvari. Tvoja umetnost je angažovana, u tvojim pesmama ljudi pronalaze i neke poruke, ali i neke stvari kojih možda i nema. Pre neki dan si na primer na Instagramu podelila svoje mišljenje o celom slučaju vezanom za Severinu i to su odmah objavili svi. Je li to tebi okej?
Ja sam se opredelila da se kroz Konstraktu bavim onim čime se Konstrakta bavi. Znači obrađuje teme koje nju interesuju i gledam da ne ulazim u dnevnu politiku. Time pristupam iz pozicije Ane Đurić. I to je teško razdvojiti, ali Konstrakta treba da nastavi da priča to što priča. Ako bih ulazila u sve teme koje su nam na tapetu, intenzivno svaki dan, mislim da bih izgubila kredibilitet.
Naravno, nekad ne možeš da ćutiš, ne možeš to izbeći, i moraš da izneseš svoj stav. Pa opet, mislim da ja svoje stavove izražavam kroz ono što radim i da je to možda i dovoljno. Dakle, ima nas puno, svi imamo mišljenja, svi govorimo, ne moram ja da doprinosim još toj kakofoniji. To je neko moje opredeljenje. Da, nekad bih volela da učestvujem u nekim stvarima kao Ana Đurić, ali Konstrakta sa sobom nosi i medijsku pažnju koja ume da bude jako opterećujuća.
Da se vratimo na muziku, zašto tako sporo izbacuješ pesme?
Iz raznoraznih razloga. Prvo, svaka tema koje se dotaknem, potrebno je malo da je promislim, da mi odleži, da mi postane glupa, pa da mi ponovo postane ipak ok. To je ceo jedan proces, tako da u tom smislu ne žurim. Isto tako ne radim sama, radim sa drugim ljudima, što opet zahteva neko vreme. Sa treće strane, postoji malo i moje insistiranje na tome da ne popustim tom zahtevu „tržišta“, koje traži da ti stalno nešto daješ i daješ.
Jako je bitno da budem u tom svom tempu. Sad, možda je to na štetu što se tiče biznisa, ali mislim da drugačije te stvari ne mogu da se rade. Pritom ja ne učestvujem samo u pisanju pesme ili komponovanju. Učestvujem i u radu na dizajnu, učestvujem u smišljanju videa. Ne može to da ide tako brzo. Možda neko i može, ali za to je ipak potrebna malo ozbiljnija podrška.
I za kraj, u eri svih novotarijia, i veštačke interlgencije, da li ima mesta i prostora za album ili je to zastareo koncept?
Ja sam stalno između nečega, jer ne napravim album, iako bih volela, nego nađem jednu temu, pa je malo proširim na više pesama. Tako je bio taj „Triptih“, ili „Evo, obećavam“ koji je praktično jedna pesma, ili sad ono što radimo to su četiri pesme u okviru jedne teme. Dakle pesma mi je malo, a album mi je mnogo. I onda pravimo nešto između svega toga. Možda bih mogla da izgenerišem album, mislim, mogla bih za jedno veče da izgenerišem i dva albuma, ali možda za tim nema potrebe.
