Hoće li se graditi nuklearke u Srbiji: Vuče li ih sam đavo ili je to energija za večna vremena

Najveći evropski nuklearni reaktor Olkiluoto 3 u Finskoj

„U21. veku ne treba bežati i od nuklearne energije.“ Ovu rečenicu je nakon kolapsa u Termoelektrani „Nikola Tesla“, koji se dogodio u noći između 12. i 13. decembra 2021. godine, na vanrednoj sednici Vlade održanoj u Palati Srbija izgovorio niko drugi do tadašnji direktor EPS-a Milorad Grčić.

To što je stao TENT, srce srpskog elektroenergetskog sistema, bio je povod da se razmotri i sigurnost snabdevanja strujom tokom narednih decenija. Uvođenje nuklearne energije kao jedne od opcija je, naravno, legitimno pitanje, ali je tog dana na tom mestu Milorad Grčić verovatno bio poslednja osoba koja je to trebalo da predloži. Jer upravo na toj sednici Vlade, kojoj su prisustvovali i direktori elektroenergetskih preduzeća, postavljeno je i pitanje odgovornosti za kolaps u TENT-u.

„Nadam se da si svestan i svoje odgovornosti“, rekao je predsednik Aleksandar Vučić i pogledao ka drugoj strani velikog okruglog stola, tamo gde je sedeo Milorad Grčić. Tadašnji direktor EPS-a samo je potvrdno klimnuo glavom.

Za velikim okruglim stolom u nekadašnjoj zgradi SIV-a niko nije pitao šta bi bilo da smo u toj noći između 12. i 13. decembra 2021. u energetskom sistemu Srbije imali ono što je Grčić predložio – nuklearku?

Kontrolna soba u Pivdeukrajinskoj nuklearki, Ukrajina

Pitanje izgradnje nuklearki i uvođenje nuklearne energije kao opcije, naravno, nadilazi ovu scenu s kraja 2021. godine. Nuklearna dilema već decenijama se kreće između „ne“, koje nose rizici upravljanja ovom elektranom, i „da“, koje donosi čistu i stabilnu energiju.

Moratorijum na snazi

Pre otvaranja ekonomsko-energetsko-ekološke dileme vezane za nuklearnu energiju, važna je i ona pravna. Jer, u vreme održavanja te sednice vlade, decembra 2021. godine, na ideju o izgradnji nuklearki važio je pravni moratorijum. Taj moratorijum važi i danas.

A sve i da je tada ukinut, još dugo vremena bi moralo da prođe dok se u Srbiji ne izgradi prva nuklearna elektrana. Izgradnja nuklearki je i dug i skup proces. U proseku traje 14 godina i ima nekoliko faza u kojoj je tek poslednja – puštanje elektrane u rad. Prva prepreka na tom nuklearnom putu je pravne prirode.

Po Zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana iz 1995. godine nije moguće donositi investicione odluke, izrađivati investicione programe i tehničku dokumentaciju. Ova zabrana ne odnosi se na naučno-istraživači rad (član dva).

Protest aktivista Grinpisa protiv nuklearne energije u Berlinu, april 2023.

Prvo zakonsko „ne“ za nuklearne elektrane bilo je doneto osam godina pre ovog zakona – 1987. godine. S tim što je taj prvi pravni moratorijum bio i vremenski oročen. Dragan Jovanović, novinar nedeljnika NIN koji je u to vreme predvodio antinuklearnu kampanju, 28. novembra 1987. godine, u tekstu pod naslovom „Konačno – moratorijom“, slavodobitno je napisao:

„Mikulićeva vlada je, posle godinu dana ‘zavlačenja’, konačno u prošlu nedelju, u suton vikenda, nekom čudnom, kao iznuđenom brzinom, utvrdila Nacrt zakona o moratorijumu na izgradnju nuklearnih centrala u Jugoslaviji do 2000. godine.“

Cena progresa

Ovome je, uoči i nakon puštanja u rad nuklearne elektrane „Krško“ 1983 godine, prethodila javna rasprava o svrsishodnosti daljeg razvoja nuklearne energije u zemlji, i iznosili se argumenti za i protiv, uključujući pitanja isplativosti, bezbednosti, stručnosti, problema odlaganja nuklearnog otpada…

NIN, 30. marta 1986.

Akademik Pavle Savić, osnivač Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ i jedan od najvećih zagovornika nuklearne energije, suočen krajem sedamdesetih u razgovoru za NIN sa pitanjem o rizicima koje nuklearni reaktori sa sobom nose, odgovorio je:

„Eto, čovek se služi šibicom, a mogao bi njome i kuću da zapali. Bezbednijeg postrojenja od nuklearnog reaktora, odnosno, nuklearne centrale – nema. Naravno, ako se reaktorom stručno rukuje. I kod nas i u svetu bilo je akcidenata na nuklearnim reaktorima, ali su oni izbili ne samo zbog toga što progres uzima žrtve, već i zbog komotnog ponašanja“, rekao je profesor Pavle Savić dodavši da je „nuklearna energija jedino rešenje za večna vremena ovog sveta“.

Jula 1985. mediji su izvestili o odluci da se u Jugoslaviji izgrade još najmanje četiri nuklearke, od kojih bi dve trebalo da počnu sa radom do kraja veka. Najava međunarodne licitacije za izgradnju prve dve nuklearke najavljena je za početak naredne, 1986. godine, a izgradnja prve, „Prevlaka“, za početak 1987. godine.

“Borba”, 15. jula 1985.

Černobiljska katastrofa

A onda se 26. aprila 1986. godine dogodio akcident u Černobilju u Ukrajini, koji je, čini se, na sve to stavio tačku. Klatno je prešlo na stranu protivnika nuklearki i došlo se na ideju o moratorijumu.

Zakonskom „ne“ za nuklearke prethodile su i demonstracije ekologa širom Jugoslavije. Već u maju 1986. „Politika“ je pisala o štrajku ljubljanskih ekologa koji pozivaju Izvršno veće SR Slovenije da ustanovi komisiju koja će oceniti štetu i uložiti zahtev za odštetu kod vlade Sovjetskog Saveza, pošto posledice černobiljske katastrofe nisu bile samo nekoliko stotina hiljada ozračenih u Ukrajini, već se radioaktivni talas dalje širio Evropom, govorili su ne samo ljubljanski ekolozi.

Memorijalni kompleks u Černobilju

Nedeljnik NIN je otvorio debatu o nuklearkama, a u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka, održan je antinuklearni protest.

„Politika“ je 30. maja 1986. izvestila kako „mladi traže da se obustave sve aktivnosti usmerene ka gradnji nuklearnih elektrana i da se argumenti nuklearnih stručnjaka iznesu pred javnost“. Miting je održan u amfiteatru FPN-a, a profesor Radoš Smiljanić je otvorio skup rekavši kako „oni koji zagovaraju nuklearne tehnologije moraju da se pojave pred javnošću, ne zbog istorije već zbog opredeljivanja stanovnika ove zemlje“.

„Pod firmom stručnosti ne mogu da se zadužuju još nerođeni, a rođeni nemaju prava na tu odluku“, prenosi „Politika“ Smiljanićevu izjavu.

“Borba”, 9. juna 1986.

S druge strane, baš kao i danas, energetski stručnjaci su isticali kako će rast privrede i razvoj tehnologije koji se očekuje u budućnosti iziskivati sve više struje. Tako „Politika“ pre četiri decenije prenosi stav Miodraga Čeperkovića, predsednika Poslovne zajednice za energiju, kako valja ceniti naše hidropotencijale, baš kao i značajna nalazišta uglja, ali da treba imati na umu da je hidropotencijal ograničen i da se rezerve uglja ne obnavljaju, te da će im jednog dana doći kraj, a ukoliko ne želimo da upadnemo u krizu sa neslućenim posledicama, onda moramo da pripremo plan za korišćenje novih izvora energije, koji uključuje i izgradnju nuklearki.

Čeperković je još početkom osamdesetih za „Politiku“ izračunao kako bi povećanje nacionalnog dohotka tri do pet odsto do kraja 20. veka podrazumevalo i da se instalirani elektroenergetski kapaciteti udvostruče.

Protest protiv nuklearne energije u Seulu, mart 2023.

I danas može da se čuje isti argument kao i pre četiri decenije, pa i od predsednika Aleksandra Vučića, da Srbija za 10 godina neće imati struje ukoliko ne bude gradila nuklearke, jer je za rast privrede neophodan i stabilan i siguran izvor energije (Nacionalni energetski i klimatski plan zasniva se na procenama da BDP do 2050. bude veći od 105 milijardi evra).

Čuvari formule

Još u to vreme, dakle pre katastrofe u Černobilju, jugoslovenska i beogradska štampa otvarala je pitanje bezbednog upravljanja nuklearkama. Jedan od povoda za preispitivanje jugoslovenskog nuklearnog plana i rizika koji on sa sobom nosi bio je i akcident u Vinči, o kome je Dragan Bjelogrlić snimio film „Čuvari formule“, a koji se dogodio 15. oktobra 1958. godine.

Akcident se desio samo pet meseci pošto je 17. maja 1958. godine, u 09.05 časova ujutru, predsednik Josip Broz Tito zvanično pustio u rad nulti reaktor. „Politika“ je tada izvestila da je među stručnjacima koji su tada sačekali Tita u „Vinči“ bila i Rosanda Dangubić. Ironijom sudbine, i ona je bila jedna od šestoro ozračenih koji su se zatekli pored reaktora kada se dogodio akcident, izazvan, po svemu sudeći, „ljudskim faktorom“.

Dva dana posle akcidenta u Vinči, ime Rosande Dangubić i imena još petoro njenih ozračenih kolega u „Politici“ nije objavljeno. Tek je u uglu na 5. strani ovog beogradskog lista objavljena kratka Tanjugova vest pod naslovom „Povređeni neki radnici pri radu sa nultim reaktorom“:

„Pri radu sa nultim reaktorom u Institutu za nuklearne nauke ‘Boris Kidrič’ u Vinči juče je šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima, koji su bili izloženi velikom zračenju, ukazana je lekarska pomoć i preduzete su mere za njihovo lečenje.“

„Politika“, 15. oktobra 1958.

Ozračeni su zahvaljujući vezama Pavla Savića sa Institutom „Kiri“ ubrzo poslati u Pariz na lečenje.

Od šestoro ozračenih, petoro se vratilo kući nakon što je prvi put u istoriji medicine na njima primenjena eksperimentalna metoda presađivanja koštane srži. Mladi naučnik Života Vranić preminuo je u Parizu.

Jugoslovenska štampa je potom opširno pisala o ozračenima i njihovom tretmanu u Parizu, ali i o francuskim donorima. „Borba“ je tako 2. decembra 1959. izvestila da je na Dan republike 29. novembra u Pančevu sklopljen brak između Rosande Dangubić i Milorada Ristića: „Ništa neobično u tome ne bi bilo da supruga Rosanda nije pod retkim okolnostima izbegla smrt i, zahvaljujući nauci i francuskim građanima, stvorila bračnu zajednicu. A kumovi na svadbi bili su francuski donori: Odet Dragi, majka četvoro dece i Rajmon Kastanije, mehaničar iz predgrađa Pariza.“

„Borba“ je objavila i sliku nasmejanih mladenaca i njihovih kumova iz Pariza.

„Borba“ 2. decembra 1959.

Modernizacija i strahovi

O bezbednosnom kontekstu nuklearne energije dve decenije kasnije je u spomenutom intervjuu za NIN govorio akademik Pavle Savić, braneći plan prema kome je do kraja 2000. godine u Jugoslaviji trebalo izgraditi čak 12 nuklearki.

Zanimljivo je da je Pavle Savić tada povlačio paralelu između izgradnju nuklearki sa izgradnjom prve železnice u Srbiji, koju danas kao ilustraciju otpora modernizaciji često spominje i predsednik Aleksandar Vučić:

„Mislim da se događaju iste stvari kao u vreme prve železnice. Kada je prva železnica trebalo da krene, govorilo se i u ozbiljnim naučnim krugovima o tome kako će železnica doneti velike rizike, kako je sam đavo vuče, kako pri velikoj brzini (a išla je 15 kilometara na sat), mora stradati ljudski organizam, kako će žene pobacivati, pa su dizane i ograde uz železničku prugu da ljudi ne bi kvarili oči od ‘jureće’ železnice. Tako je, otprilike, i sa rizicima od nuklearnih centrala“, rekao je tada Pavle Savić.

Pavle Savić

Godine 1983. godine puštena je u rad nuklearna elektrana „Krško“, na granici Slovenije i Hrvatske. Ostalih 11 nuklearki o kojima se govorilo nikada nije izgrađeno.

Sredstva za izgradnju elektrane u Krškom obezbeđena su od nemačke odštete za Drugi svetski rat, prema Brionskom sporazumu koji su sklopili predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito i nemački kancelar Vili Brant. Pripreme za njenu izgradnju su trajale 20 godina, a za izvođača radova na konkursu 1972. je izabrana američka kompanija „Vestinghaus“. Uranijum za rad centrale je dopreman brodom preko Rijeke, a delimično obezbeđen i iz rudnika Žirovski vrh kod Ljubljane, pre nego što je 1990. uvedena zabrana na njegovo kopanje. Planirano je da elektrana ima radni vek do 2023. godine, ali je nakon remonta dobijena dozvola za produženje na 20 godina.

Nuklearna elektrana u Krškom, Slovenija

Raspojasana štampa

Ipak, posle katastrofe u Černobilju sve su tiši bili glasovi „za“ nuklearnu energiju, a sve jači glasovi „protiv“. U novinskoj arhivi može se pronaći kako je Pavle Savić ostao na istom stanovištu i neposredno nakon černobiljske katastrofe, rekavši da ni nakon ove nesreće Jugoslavija ne treba da odustaje od izgradnje nuklearki.

Posle Černobilja, novinar NIN-a Dragan Jovanović vodio je oštru polemiku sa članovima Saveznog izvršnog veća, kako se tada zvala federalna vlada.

U jednom od tekstova iz 1987. godine, on vladu saveznog premijera Branka Mikulića opisuje kao „pronuklearnu“, ali, kako objašnjava, „štampa i javnost su se toliko raspojasale“ da krajnje sumnjiv nuklearni program više nije mogao da se brani.

“Galaksija”, jul 1986.

U Jovanovićevim tekstovima u NIN-u nalazi se i trag o tome ko je i kada prvi put pomenuo reč „moratorijum“ u vezi sa nuklearkama. Bio je to Dejan Dimov, savetnik Privredne komore Jugoslavije i član štaba beogradskih „Zelenih“.

„I tog časa, sećam se, zavladao je tajac i šok u onoj velikoj sali Palate Federacije koja je predviđena samo za prvorazredne političke skupove i odluke“, napisao je tada Jovanović.

Francuski partneri

Palata Federacije danas nosi naziv Palata Srbija, i u istoj sali gde je prvi put pre četiri decenije spomenuto uvođenje moratorijuma pre nekoliko dana potpisan je dokument koji bi mogao da dovede do njegovog ukidanja.

Naime, 29. avgusta ove godine, prilikom posete predsednika Francuske Emanuela Makrona, ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović potpisala je Pismo o angažovanju za procenu potencijala za razvoj civilnog nuklearnog programa u Srbiji, u okviru Memoranduma o razumevanju Francuske elektroprivrede (EDF) i Vlade Srbije.

Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović i izvršni direktor EDF grupe Gzavije Irsa na potpisivanju Memoranduma o razumevanju između EDF-a i Vlade Srbije, 29. avgusta 2024.

Istovremeno, Ministarstvo energetike pripremilo je nacrt zakona, koji je trenutno na javnoj raspravi, a koji predviđa i suspendovanje moratorijuma na izgradnju nuklearki. Nacrtom Zakona o energetici, koji je pripremilo Ministarstvo energetike, u članu 103. predlaže i program razvoja nuklearne energije.

A prvi korak ka izgradnji nuklearke zapravo se dogodio u aprilu ove godine u Jelisejskoj palati. Prilikom posete predsednika Aleksandra Vučića Francuskoj potpisan je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i EDF-a o uspostavljanju saradnje u energetskoj tranziciji.

Nacionalni energetski i klimatski plan

U međuvremenu, u tom pravcu „razvoja civilnog nuklearnog programa“ bilo je još nekoliko međukoraka. Jedan od njih je Nacionalni energetski i klimatski plan, koji je Vlada Srbije usvojila u julu ove godine, a kojim se nuklearna energija uvodi kao jedan od scenarija za razmatranje. Kako se navodi u ovom strateškom planskom dokumentu, razmatra se „uvođenje nuklearnih elektrana kapaciteta do 1.000 MW u elektroenergetski sistem Srbije nakon 2040. godine, kako bi se podržao put dekarbonizacije do 2050. godine“.

Nuklearna elektrana “Golfech”, južna Francuska

U studiji se meri i uticaj različitih scenarija na bruto domaći proizvod (BDP), odnosno sve ono što građani i privreda stvore za godinu dana. Tako se navodi da će scenario koji podrazumeva veći udeo obnovljive energije dovesti do većeg povećanja BDP-a u odnosu na scenario koji predviđa manji udeo obnovljive energije. Pozitivne promene na privredni rast uočavaju se do 2030, „nakon toga, pozitivna promena postaje agresivnija do 2045. godine (malo oscilira između 1,7 i 2,2%) i pokazuje neznatni pad između 2045. i 2050. godine“.

U ovom scenariju, tokom celog vremenskog horizonta BDP raste za više od 1,2% u odnosu na scenario u kome je udeo obnovljive energije manji. Međutim kad se u taj scenario (veći udeo obnovljivih izvora energije) nakon 2040. godine uvede i nuklearna opcija, to će dovesti do „konstantnog umerenog usporavanja zbog novonastalih troškova korišćenja nuklearne energije“, navodi se u ovom strateškom dokumentu. Dakle, ukoliko Srbija 2040. godine bude imala nuklearku, BDP će ići silaznom putanjom.

„Uopšte posmatrano, korišćenje nuklearne energije jeste skuplje (uključujući operativne troškove i troškove izgradnje), pa uvođenje ove skuplje tehnologije, zajedno sa ambicioznim ciljevima ublažavanja, u određenoj meri ograničava rast BDP-a“, navodi se u nacionalnom energetskom i klimatskom planu.

Pronuklearni aktivisti u Berlinu, aprila 2023.

Dodaje se i to da scenario uvođenja nuklearki dovodi i do blagog porasta nezaposlenosti na srednjeročnom i dugoročnom nivou do 2045. godine. Ipak, ukupan uticaj na smanjenje zaposlenosti je relativno mali (0,4%).

„Nuklearna opcija predstavlja skupu alternativu, uglavnom zbog troškova izgradnje, operativnih troškova i troškova održavanja“, navodi se u ovom dokumentu.

Cena nuklearki

A koliko izgradnja nuklearke košta moglo je da se vidi na stručnoj raspravi „Nuklearne elektrane u energetici Srbije“ koja je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) održana u novembru 2022. godine.

Kako je tada izneo Miodrag Mesarović, redovni član SANU, u Mađarskoj je to investicija od 12,5 milijardi dolara za instalisanu snagu od 2.400 megavata. U Belorusiji za isti kapacitet cena je tada procenjena na 11 milijardi dolara, dok je za dvostruko veću instalisanu snagu u Turskoj dvostruko veća i cena – 22 milijarde dolara. Nuklearna elektrana „Hinkley Point“ u Velikoj Britaniji, snage 3.200 megavata, koju grade Kinezi, košta oko 28 milijardi dolara, rečeno je tada.

Nuklearne elektrane u svetu

Predsednik Aleksandar Vučić rekao je nedavno da bi izgradnja četiri modularne nuklearne elektrane Srbiju koštala oko 7,5 milijardi evra. O kolikim parama je reč svedoči i podatak da to čini više od 10% BDP-a.

Ako su nuklearke tako skupe, i u početku negativno utiču na BDP, zašto se, onda, grade? Šta su argumenti „za“ nuklearke? Oni su danas isti kao krajem sedamdesetih godina.

Argumenti „za“

One, kao i proizvodnja struje iz uglja, na primer, predstavljaju baznu energiju koja je stabilna, za razliku od obnovljivih izvora energije (sunce, vetar, voda) koji su nestabilni. Odnosno, sunca i vetra nema uvek, zato i stabilno snabdevanje strujom iz zelenih kilovata teško da je moguće bez nuklearne jednačine, kao baze. Pogotovo ako se zna da se do 2050. godine u Evropi ukida proizvodnja struje iz uglja. Taj plan deo je i srpskih elektroenergetskih strateških dokumenata, poput Nacionalnog energetskog i klimatskog plana.

Takođe, nuklearke su manje osetljive na promene cena goriva. Uz to, neophodna je manja količina svežeg goriva, a faktor iskorišćenja snage veći je nego u elektranama na promenljive obnovljive izvore. Uz to, prilikom izgradnje nuklearki, na primer, zahvata se mnogo manje zemljišta nego što je potrebno za izgradnju termo ili solarne elektrane.

Vetro turbine i nuklearka u Antverpenu

Takođe, nuklearke su jedini bazni energetski izvor koji ne proizvodi CO₂, ne emituje gasove staklene bašte i može efikasno da zameni termoelektrane na ugalj, koje bi trebalo da prestanu da postoje 2050. godine.

Ipak, u troškove proizvodnje spadaju i troškovi zbrinjavanja radioaktivnog otpada i razgradnje nuklearne elektrane nakon isteka radnog veka nuklearke. I to je jedan od rizika koji takođe mora biti razmatran pre nego što se Srbija upusti u realizaciju takvog energetskog poduhvata. Pre toga moraće da se urade detaljne analize.

U tom pravcu, Ministarstvo energetike je 18. juna raspisalo tender za Izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Prema tenderskoj dokumentaciji, resorno ministarstvo insistira na tome da ova studija obezbedi temeljnu komparativnu i kredibilnu opcionu analizu dostupnih tehnologija na tržištu, uključujući male modularne reaktore (SMR) kao i reaktore konvencionalnog tipa, i razmotri najbolje raspoložive nuklearne tehnološke opcije za Republiku Srbiju.

Zaposleni u reaktorskoj hali na utovaru goriva tokom remonta u nuklearnoj elektrani Dukovani, Češka

Vrednost ovog posla je 14,16 miliona dinara. Navodi se i da nuklearna energija može da obezbedi stabilno snabdevanje električnom energijom sa niskim sadržajem ugljenika.

Rizici

Ipak, u komentarima sa javne rasprave (a izveštaj je javno dostupan na sajtu resornog ministarstva) navodi se da će „za nuklearnu centralu biti potrebno iškolovati nekoliko hiljada stručnjaka, ali isto tako će i kompletna privreda biti dramatično napregnuta i usmerena na pokušaj uključivanja u projekat nuklearne centrale čime će sasvim izvesno biti ozbiljno onemogućeno da se ista ta privredna društva usmere ka novim tehnologijama drugog tipa“.

U drugom komentaru se napominje da je „za eventualno razmatranje izgradnje nuklearnih elektrana prepreka postojeći zakon o zabrani njihove izgradnje koji je nužno ukinuti, prvenstveno zbog potrebe ponovnog školovanja kadrova za ovu oblast zbog potreba zaštite od zračenja, koje postoje nezavisno od izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji“

Kao jedan od rizika u komentarima sa javne rasprave navodi se i to da će ova mera „sasvim izvesno istisnuti aktivnosti mnogih malih i srednjih preduzeća u oblasti novih obnovljivih izvora energije, iscrpiće ogroman deo budžetskih sredstava i onemogućiti ozbiljne zahvate u oblastima energetske efikasnosti“. Dodaje se i to da će ova mera dramatično povećati uvoz „jer je sve povezano sa nuklearnom energijom direktno i nedvosmisleno uvoz“.

Nuklearna elektrana Dukovani u Češkoj sa crkvom izgrađenom pored nje

U jugoslovenskom nuklearnom planu, kao jedna od mogućih lokacija za izgradnju nuklearke spominjala se lokacija između Smedereva i Kovina na Dunavu. Ista lokacija na stručnim skupovima spominje se i danas.

Tokom skoro četiri decenije promenile su se i nauka i zemlja i privreda i vlast, ali su, čini se, argumenti za i protiv u načelu ostali isti. Ali su se promenili i mediji, pa je gotovo nemoguće i jedne i druge argumente naći na jednom mestu.

U medijskoj fisiji nejasno je treba li nam struja  zasnovana na cepanju atoma. Nejasno je „vuče li nuklearke sam đavo“, što bi rekli protivnici nuklearki krajem sedamdesetih, ili je to „energija za večna vremena“, što bi rekao Pavle Savić? Jasno je jedino, rečnikom fizike, pre svih strateških planskih dokumenata i zakona koji su u proceduri: neophodna je fuzija argumenata „za“ i „protiv“.