Nekome je jednostavno zapisano u zvezdama. Trud se naravno ne dovodi u pitanje, silna vas odricanja čekaju na putu do vrha, ali Laminu Jamalu on kao da je bio uklesan u sudbinu.
Sa 16 godina i 362 dana postao je najmlađi strelac u istoriji evropskih prvenstava – a to kako ga je dao priča je za sebe – najmlađi je asistent na kontinentalnim smotrama, najmlađi učesnik, bio je i najmlađi debitant u El Klasiku, najmlađi strelac u Primeri, najmlađi asistent uz Barseloni, najmlađi igrač sa 50 utakmica u dresu katalonskog giganta, najmlađi igrač u nokaut utakmici Lige šampiona…
… i bio je u naručju Lionela Mesija.
Još kao beba. Dok je Argentinac čije će visine tek pokušati da dosegne tek stasavao u verovatno najvećeg fudbalera 21. veka. Otkud? Zašto? I kako se ta fotografija tek sada pojavila?
Odgovor na poslednje pitanje je prost: na Instagram ju je okačio Laminov otac Munir Nasraui, za vas nešto starije jedan zanimljiv podatak – rođen je 1989. godine. A fotografija? Ona je nastala još decembra 2007. I punih 17 godina čekala da obiđe ceo svet.
“Bilo je zaista teško uslikati je. Morao sam da je preznojim”, smeje se Đoan Monfort u izjavi za Atletik pre no što je objasnio.
“Mesi je i dan danas stidljiv. A tada je bio mnogo stidljiviji. I onda se nađe u prostoriji sa malenom bebom i lavorom punim vode. I bebinom majkom. Isprva nije bilo mnogo interakcije. Nikome nije bilo lako. Ali malo po malo, počelo je da se dešava i na kraju je ispala baš dobro”.
Monfort, sada fotograf madridskog Asa, te 2007. je angažovan da fotografiše kolendar Barselonine fondacije i katalonskog dnevnika Diario Sport. Sav prihod od prodaje kalendara išao bi u dobrotvorne svrhe, Unicefu i različitim nevladinim organizacijama u region.
Barselonini fudbaleri su se fotografisali sa decom. Tokom godina, na stotine porodica je učestvovalo. Uglavnom naravno one zaluđene fudbalom. I većina fotografija je nestala, izuzev u kućama srećnih roditelja. Tako bi završila i ova u kojoj Mesi kupa Jamala, da Lamin u međuvremenu nije izrastao u najblistaviji fudbalski dijamant Evrope.
Monfort naravno nije ni znao da je slikao Lamina Jamala. I kad ga je zvao bivši kolega iz Diario Sporta…
“Pitao me je: ‘Da li je ovo tvoja fotografija?’ Kažem da jeste. Pitam ga: ‘Ko je beba?’ On počne da se smeje i da viče: ‘Lamin, Lamin’. On mi je rekao da je otac okačio fotografiju. U Diario Sportu nisu mogli da veruju. Ni oni nisu znali šta su imali. Sve nas je iznenadilo”.
Nije ni čudo. Lamin je imao svega šest meseci. Majka Šejla Ebana je morala da bude tu da bi se beba opustila. Mesi je već imao dve titulee La Lige u džepu, ali još je bio “pomoćno osobolje”, u senci Ronaldinja, Samjuela Etoa, Ćavija, Andresa Inijeste…
“Niko nije mogao tada ni da zamisli gde će danas biti ova beba, a ni šta će Mesi postati. Sudbina je to”.
Nazad na sliku, Mesi tada jedva da je znao kako se drži dete.
“Daju ti listu od 12 igrača, po jedan za svaki mesec. Igračima se žuri, brzaju, a ti moraš da budeš strpljiv. Ume da bude hladnjikavo. Slikaš dve osobe koje se ne poznaju. Jedno ima šest meseci, drugo je u dvadesetim. Nije lako. Majka je mnogo pomogla. Njeno prisustvo je bilo nužno, da bebi sve to ne bi bilo previše čudno. Na kraju je bilo slatko”.
Inače, baš je Monfort na svoju ruku uvek slao fotografije porodicama. Pa i mladom marokanskom-gvinejskom paru iz gradića Mataro, severo-istočno od Barselone.
“Igračima je to možda dosadno, ali roditelji dece su zaista uzbuđeni. Ovi su došli iz Matara, to je 40 kilometara od Barselone. Ne bi to svi radili, ne sa malom bebm. Putuješ, pa čekaš da se sve postavi, pa čekaš igrača…”
Šest i po godina kasnije taj put od Matara do Barselone i akademije La Masija postao je svakodnevan za Lamina Jamala. Sad je već jasno – bilo je suđeno.