U mesto sa 100.000 stanovnika, na istočnoj obali reke Gang, turisti dolaze zbog joge, oslobađanja od stresa, raftinga, ali i najlepšeg pogleda na izlazak sunca podno Himalaja.
Jedan poziv, tri mejla i već sam u potrazi za avio-kartom. Cilj putovanja – Rišikeš u Indiji. Najbliži aerodrom je Deradun (Dehra Dun). Mesto gde želim da idem je poznato, za drugo gde treba da sletim nikad čula. Uz pomoć karte pronalazim destinaciju na severu Indije, između Kašmira i Delhija, u blizini Himalaja.
Rišikeš, po indijskim merilima, sa skromnih 100.000 stanovnika zahvaljujući legendarnim Bitlsima postao je poznat u svetu. U gradu hramova, okružen šumom, ili kako se u bedekerima naziva „svetska prestonica joge”, popularne „bube” iz Liverpula tražile su inspiraciju za svoje pesme. U jednom od hramova gde su boravili pre pola veka – 1968, pohađali su transcendentalnu meditaciju i tragali za prosvetljenjem. Čak 8.000 kilometara daleko od srednje Evrope, u kontinentalnom delu Indije, napisali su oko 40 legendarnih kompozicija. Danas taj hram nije aktivan za vernike, posećuju ga turisti, pre dve godine je renoviran i postao je muzej na otvorenom; ulaz je oko 10 evra.
Dug let do odredišta
Rišikeš se nalazi na istočnoj obali reke Gang i popularan je u ovoj mnogoljudnoj zemlji: najveći je duhovni i joga centar Indije. U delu Rišikeša gde smo bili smešteni sveta reka proticala je na 300 metara od nas i to nestvarno čista. Do Deraduna leti se iz Beograda preko Abu Dabija i Delhija ili Bombaja. Poleće se u podne, sleće sutradan u podne; polovina vremena, međutim, provodi se u čekanju, a druga polovina je sam let. Vremenska razlika je plus pet i po sati.
Iako je bio kraj marta, u Deradunu temperatura je bila 34 stepena Celzijusa. Umorna od leta i uzbuđenja jedva podnosim. Lišće vegetacije je žuto iako je i tamo proleće. Vazduh je za nas, Evropljane, težak, jedva se diše. Prva dva dana nisam izlazila na otvoreno. Pluća se napinju, što od vrućine, što od nečistog vazduha.
Do smeštaja u Rišikešu vozi se pola sata taksijem, za šta plaćam 800 rupija, oko 10 evra, i što je za indijske prilike pozamašna suma (jedan evro je 77 rupija). Kako lokalni taksista specijalno poručen za mene slabo govori engleski ostadoh uskraćena za dodatne informacije.
Sama vožnja je iskustvo za sebe: volan je s desne strane, vozi se levom trakom, a pretiče desnom. Kao što kod nas mogu da se vide psi lutalice uz put, tamo promiču majmuni. Pretrčavaju ulicu, iskaču sa mladuncima, klate se na granama. Tu su , naravno, nezaobilazne svete krave koje usred saobraćajnog haosa ležerno hodaju sredinom puta, leže nasred raskrsnice.
Sirene se čuju sa svih strana. Sve me malo podsetilo na Beograd pa šoferska nervoza počinje da raste iako sam turista. Setim se da sam pročitala da je jedan američki ambasador situaciju u saobraćaju opisao kao „funkcionalna anarhija”. Bolje nije mogao, jer u najstrašnijoj vrevi od automobila, pešaka, krava, rikši, motora – niko ne stoji. Svi se kreću i sviraju.
Na jednoj strani pogled mi privlači nešto nalik garaži bez vrata. Unutra se vidi porodica sa decom. Okupljeni su oko velikog lonca, pored njih je i krava. Slika nekako tužna, a istovremeno lepa. Krava im je život, ona ih hrani i oni je poštuju. Sa druge, mlada devojka, sportski obučena, vozi motor i mogla bi da bude slika iz bilo koje svetske, evropske metropole. Suprotnosti su u Indiji na svakom koraku.
Joga i turistički obilazak
Smeštaj je skroman i čist. Dok saopštavaju da imamo neograničene količine filtrirane vode za tuširanje i piće razmišljam o činjenici da u najmnogoljudnijoj demokratiji na svetu sa 1,3 milijarde stanovnika, trećina stanovništva nema dostupan toalet. U smeštaju su Rusi, Amerikanka, Egipćani, Indijci i mi, Srbi. Većina je došla zbog ajurvedskog tretmana čišćenja tela – panča karma. Neki su planinari sa ciljem osvajanja Himalaja, pa su ovde došli da se odmore i zbog masaža.
Iako najveći broj namernika iz celog sveta dolazi zbog joge, meditacije i raftinga, u Rišikešu se može se videti i raditi mnogo toga drugog. Posebna atrakcija je izlazak sunca kod hrama Kunđa Puri na 1.200 metara nadmorske visine odakle se pruža nezaboravan pogled na Himalaje. Da bi se to doživelo kreće se taksijem u pet ujutru krivudavim putem do vidikovca. U šest sati je već gužva. Neki turisti meditiraju, drugi hrane majmune, slikaju se u joga-pozama, ali svi u iščekivanju „najlepšeg izlaska sunca”.
Na horizontu pred našim očima Himalaji – „stene rođene pod suncem, dolina Ganga zadire u njih…” U trenutku kada se pomalja sunce odjekuje grupno „ooommm”. Da se naježiš. Gledam oko sebe – ni jedan turista nije „klasičan”, svi su u nekom hipi stilu, u svom svetu, ali puni svetlosti, prijatni, otvoreni, zagrljeni.
Dok idemo nizbrdo sa vidikovca Kunđa Puri u jednom trenutku ostajemo nas dve, putnice iz Srbije, same na strmoj kaldrmi i nedaleko od nas se pojavljuje majmun. Znamo da su životinje navikle na turiste, ali mi nismo sigurne kako da se ponašamo. Šta ako nas napadne? Ohrabrujemo i zapitkujemo jedna drugu šta da radimo – da li da ga ignorišemo, vičemo, šta ako se pojavi njegova „ekipa”. Sada se smejemo kada se toga prisetimo. Inače, majmun je prvi odjurio u šumu kad je video da ne nudimo hranu.
Mostovi preko Ganga
Atrakcija su i dva prelepa viseća mosta na reci Gang: Ram Džula i Lakšman Džula. Između njih se nalaze tržnica, butici, prodavnice, pijaca. Krave i u toj zoni prolaze zajedno sa pešacima. Kako je velika vrućina, za razdaljinu od dva kilometra između mostova zaustavljamo rikšu. Cena je 10 rupija, više nego povoljna jer je spas od hodanja po vrućini. Savet je da se u Rišikešu ne izlazi na ulicu bez kačketa i vode!
Ponuda suvenira nije velika. Kupuju se ajurvedski preparati, ešarpe, figurine slona za sreću, mirisni štapići. Neki su kupovali lekove jer kažu da su u Indiji duplo jeftiniji nego kod nas. Među turistima se prenosi informacija da je zlato povoljno, ali se niko ne usuđuje da pazari jer navodno ima falsifikata.
Od maserki saznajem kakva je svakodnevica u ovom delu Indije. Mlada Dipti (24) živi sa majkom, ocem i dvojicom braće, u za tamošnje prilike solidnoj (ozidanoj) kući. Zarađuju samo ona i otac. Njena plata je oko 60 dolara mesečno, dok otac u kuću donosi oko 100 dolara. Maserke rade bez slobodnog dana, bez odmora. Samo u slučaju bolesti ili bolesti nekog od članova porodice mogu da izostanu. Stariji brat, kaže Dipti, ne radi, mlađi brat je na koledžu. Majka je domaćica ima malu baštu gde gaji povrće. Skromni su, ali imaju veliko srce. Za uspomenu dobih od Dipti sari – tradicionalnu indijsku nošnju.
Neke osobine Indijaca podsetile su me na naše ljude. Srdačni su, osetljivi, ali i snalažljivi u svakoj situaciji, nestrpljivi u saobraćaju. Koga prihvate taj je dobrodošao u njihovu kuću. Veoma su pobožni. Pred svaki rad se pomole da bude uspešan i za dobrobit svih. Posle ovog iskustva mogu bez zadrške da kažem da ću se u „zemlju bogova” sigurno vratiti. Namaste!
Jednostavno do vize
Zahtev za dobijanje vize može da se podnese elektronskim putem na veb-strani Indijske ambasade u Beogradu. Potrebno je uplatiti taksu od 80 dolara i sve se završava jednostavnom procedurom.
Tri odgovora za krave
Pitala sam lokalce čije su sve te krave koje šetaju nesputano gradom. Odgovor je bio neodređen kao da ni oni nisu znali. U jednom vodiču kasnije čitam da se prema jednoj studiji na temu „Šta će krave na ulici” došlo do tri moguća obrazloženja. Prvo, gust saobraćaj razgoni muve koje su po vrućinama za krave prava napast pa papkari idu tamo gde je frekvencija najveća. Drugo je da izduvni gasovi omamljuju krave i to stanje njima prija i treće da su „krivci” vlasnici krava. Naime, životinje se drže samo dok daju mleko. Kada prestanu domaćin ih pušta jer mu više nije od koristi, a u slučaju da ugine morao bi da obiđe sva sveta mesta u Indiji da bi okajao taj greh.
Skupa čokolada
Hrana je u Indiji vegetarijanska. Jedna Indijka mi pojašnjava da kod nje u kući samo suprug ponekad spremi piletinu. Jede se sve osim mesa: sir, mleko, jaja, povrće, čorbe. U Indiji ima više od 200 vrsta sočiva. Dal-supa od sočiva je obavezna za ručak ili večeru. Hleb se jede malo u vidu tankog testa „ćapati”. Slatkiše koje sam iz Beograda ponela poklonila sam novostečenim poznanicama – dragim Indijkama i njihovoj deci. Komadiće čokolade su štedljivo delili jer iako ima da se kupi, za njih je skupa.
