Jedino nemam, kao oni, slušalice na ušima, ni mobilni telefon u ruci…
(Пиксабеј)
Mirno jutro, jesen je zakačila u tek koji dan. Senke su ispred mene i prepoznajem svoju. To je ona sa šeširom, malo pognuta napred, ne baš toliko da izgleda kao da će pasti na nos, ali nagnuta je i ima šanse da joj se to desi.
Okrećem se prema suncu. Okrećem leđa svojoj senci. Kažem joj da se ispravi. Da malo opustu ramena. I podigne to levo rame, da ne gleda u noge. Tako, bradu gore, baš tako, kažem. Poprilično glasno, ali niko ne obraća pažnju na mene. Nisam jedini koji priča sam sa sobom. Jedino nemam, kao oni, slušalice na ušima. Ni mobilni telefon u ruci. I, kažem joj da zakorači odvažnije. Da ubaci još energije u korak -più mosso življe, brže, brže.
Mislim, moglo bi još energičnije,sigurnije. I još, kako to kažu giocoso (đokozo) veselo i razdragano. Mislim da sada moja senka odaje sasvim drugu osobu. Samo da i ja doteram u red i tu drugu osobu.
Pogledam u sunce. Tek izašlo iz vode jezera. Sa njega još cedi poneka srebrnasta kap jezerske vode. Čini mi se da mi je blinkalo tri puta. Baš onako kao što i ja uradim kada auto ispred mene zaboravi da satima krene na zeleno svetlo na semaforu, na onoj raskrsnici na kojoj je do devet sati zabrana skretanja i levo i desno.
Žena sa psom je na sredini čekaonice. Pokazuje medicinskoj sestri neke papire. Ona zuri u psa, papiri je ne interesuju. Vidi joj se na licu grimasa onakva kakvu obično prave medicinske sestre kada nešto krene naopako. I svi u čekaonici su poprimili grimasu kakvu imaju medicinske sestre kada nešto krene naopako. Psu ovde nije mesto, pa čak i kad bi žarko želeo da i njemu urade analizu krvi.
Žena ima popriličnu količinu holesterola koji nije mogao da se sakrije ispod haljine dva broja veće. Češe se po raznim delovima haljine zbunjena razvojem događaja.
Ni pas nije znao kako da se ponaša u ovom slučaju. Očigledno nije navikao da ljudi zure u njega sa takvom vrstom minusa u pozitivnim emocijama. Kao da se upravo pokakio ispred recepcije. Kao da je neovlašćeno upao na neki kongres stomatologa.
Ipak, žena je zajedno sa psom ušla u boks. Kada su joj izvadili krv, krenuli su odmah ka izlazu. Pas gledao u ženino lice. Nije obraćao pažnju na one koji su sedeli u čekaonici. Na njegovim leđima je pojas na kome je pisalo: Psychiatric Assistance Dog.
Ujeo me je pas. Domaći, sa pedigreom. Veoma mali pas, ali je sa zavidnom akrobatskom veštinom uspeo da dohvati onaj deo ispod kolena i ugrize me. Ne znam koji su mu bili motivi. A psi, inače, nemaju običaj da pravdaju svoje postupke.
Držao sam se veoma uljudno. Čak mu nisam uzvratio istom merom. Ne zato što nisam imao iskustva sa ujedima, već se takvo ponašanje ne očekuje od osobe koja se predstavlja kao neko ko se razlikuje od pasjeg roda. Mislim da bih ga time dotukao. To bi uticalo bi na njegov mentali razvoj. Ipak je to pas u osetljivim godinama. Za razliku od mene.
Moj deka
Moj deka kada dođe iz zemlje Skoro dvanaest vremenskih zona, pozdravi nas sa — rođeni moji!
Deka nije deka samo zbog toga što je na jednoj grani porodičnog stabla tako zapisano. Deka je zato što me je, dok smo još živeli u zemlji Izmišljenih sanjanja, uvek branio od noćnih mora. I što je kao Vitez jutarnjeg sunca, sunčanim leptirićima zasipao moj krevet.
Što je samo za mene crtao loptaste oblake na kojima me je kotrljao niz tobogan ulice Silver Birch u vodu jezera među penaste princeze na vrhovima talasa. Onda bi me tamo pravio nevidljivom, sipajući na moju kosu sok od narandže, dok me je mama tražila po plaži.
