U Železnecu, ucrtanom u mape još u doba kralja Milutina, vreme kao da stoji, stare kuće od kamena i blata, napuštene su već decenijama
Suton se spušta u dolinu Crne reke, dok krivudavim putem promičemo putem kroz jugozapadni deo Severne Makedonije. Raskošna priroda ovde još čuva tragove prošlih vremena, starih naselja nekada bogatog rudarskog kraja, poznatog još iz srednjeg veka. Jer, u selima oko Demir Hisara, varošice na putu Bitolj–Kičevo sve je manje stanovnika.
Vreme kao da je stalo u selu Železnec, u kome izvire Crna reka. Ovo selo bilo je ucrtano u mape još u doba kralja Milutina, a kao grad Železnec je bio poznat i kod naslednika dinastije Nemanjić, kao i kasnije u državi Mrnjavčevića.
Kao kulise za film, o istoriji ovog grada, ostale su da svedoče stare kuće od kamena i blata, napuštene već decenijama. Saobraćajni znak upozorava nas na ograničenje brzine u naseljenom mestu. Ali Železnec je više grad duhova nego naseljeno mesto. Mrak pada na ovo zaboravljeno selo, ali se svetla u kućama ne pale. I tako već decenijama.
Skrećemo desno sa glavnog puta i zatim nastavljamo pešice preko mosta, u pravcu domova ljudi koji su odavno otišli odavde. Prizor je sablasan. Stare kuće zarasle su u visoku travu. Na vetru se ljuljaju razvaljene ograde. Škripe klimave žaluzine, a vetar fijuče preko napuklih crepova. Na nekim prozorima stakla su polomljena, ali spušteni šaloni još čuvaju kao tajnu unutrašnjost ovih kuća.
Ipak, više od sto godina stara zdanja izgledaju kao da je neko ne baš tako davno odavde pobegao. Na jednom čardaku, još iz turskog doba, stoje zarđale satelitske antene, kao trag savremenog života u ovom selu, zaglavljenom u prošlosti. Sve gušća tama, roj insekata i jedna zmija pored puta upozoravaju nas da nije vreme za šetnju kroz Železnec. Tada se svetlo upalilo u jednom dvorištu, a šum reke nadjačali su veseli glasovi.
Jedna porodica okupila se u dvorištu kuće pored izvora Crne reke oko ognjišta na kome su pripremali pečurke lisičarke. Iako začuđeni iznenadnom večernjom posetom, ljubazno nas pozivaju da im se pridružimo. Nude nam svoju večeru, kafu, rakiju.
„Nema ovde nikoga osim mene. Tamo malo dalje živi još pet, šest žena”, kaže baka Izvorinka, rođena u kući pored izvora, pre 81 godinu. Tu, pored vode, provela je ceo svoj vek.
Njen sin Boris, sa svojom porodicom, došao joj je u posetu. Zajedno su nabrali pečurke za večeru. On, kao i većina stanovnika Železneca, davno se odselio. Sada sa suprugom i sinom živi u Bitolju i radi kao vozač.
„Nikada nismo bili na moru, ali kupamo se u Crnoj reci”, kaže Boris kada mu kažemo da smo u njihovo selo svratili u povratku iz Grčke.
Mnogi su se, pričaju nam naši domaćini, odavde odselili u Srbiju.
„Posebno u Novom Sadu ima dosta naših zemljaka. Ja sam skoro išao baš tamo na službeni put i dobro sam se proveo”, priča nam naš domaćin.
Boris je, po svemu sudeći, izuzetak, jer mlađe generacije uglavnom nisu imale želju da posete kuće svojih predaka. Stanovništvo ovog kraja uglavnom se bavilo rudarstvom, a kasnije i stočarstvom. Stada ovaca, koza i krava nekada su pasla po okolnim brdima. Posle Drugog svetskog rata, iz Železneca se uglavnom samo odlazilo.
Sada tamo više nema ni ljudi, ni stoke, ali prazni domovi stotinak porodica, koje su nekada nastanjivale selo, još odolevaju vremenu. Kao muzej na otvorenom, Železnec svojim nestvarnim izgledom privlači radoznale poglede i time čuva od zaborava deo istorije i nasleđa ovog dela Severne Makedonije.
