Zimsko martovsko sunce stidljivo se probija kroz zamrznuti prozor kancelarije gde vredno radim. Polako se povlači još jedna kanadska zima preko mojih junačkih leđa. Da budem precizniji, dvadeset deveta kanadska zima. Moja leđa su inače veoma razvijena od redovnih sportskih aktivnosti ali i dvadeset devet zima ovde mora da je ostavilo traga i na njima. Zlobnici bi dodali i ne pozitivnog traga.
„Šta pričaš, obraćam se oronulom liku što me gleda namrgođeno iz ogledala svako jutro tokom seanse jutarnje higijene, iako sam izvio neke sijalice da lik bude manje definisan tj manje jasan. „Image editing” u realnim uslovima. Žena mi kaže da sam to ja i da treba to da prihvatim normalno, aludirajući na gubitak ljepote moje. Još jedan znak da ti žena stalno radi o glavi, sistematski i planski, svakodnevno i strpljivo.
Znači, ostarih u Kanadi.
Čuo sam i da ovi moji što su ostali u Srbiji nisu se podmladili puno, tešim se pomalo tuđom nevoljom. Viber aplikacija i kamera uživo već odavno nam nisu prijatelji. Prošlo je dosta godina otkada su mi poslednji put rekli: „Hajde uključi kameru da te malo vidimo”..
Trudim se da mi glas bude veseo i mladalački na audio vezama ako ništa drugo. Barem da mi audio veza ostane sa otadžbinom, a video je prošlost.
Sećam se kao juče, došao sam mlad, u cvetu izgubljene mladosti, direktno iz studentskog doma „Slobodan Bajić” iz Novog Sada. Čitao sam da je mladost divna, da treba uživati u svakom danu, putovati, čitati, družiti se, ljubiti zgodne studentkinje na dnevnoj bazi, jednom rečju živeti.
Da ne dužim, to nije bila moja mladost, ni blizu. Rat, izbeglice, zapaljena kuća, besparica, nevažeća dokumenata, studentkinje što se ljube sa drugima, manje tragičnim likovima. E ako od toga nisam riknuo, što bi rekli u jednom od naših genijalnih filmova, nikada neću.
Tu smo došli do razloga mog odlaska. A i bilo mi je dosadno realno govoreći. Valjda se zato i zove izgubljena mladost. Vreme mladosti prolazilo je u čekanju nečega, mnogo čekanja, a ništa se nije dočekalo.
Zašto sam manipulisao istinom da govorim francuski i engleski tečno na molbi za iseljenje, nikada to kraja nije razjašnjeno u kanadskoj ambasadi u Beogradu. Radnica na šalteru ambasade rekla mi je da je Kanada puna mladih žena, te da sam mlad i sretan da idem tamo. Možda i jezik savladam jednog dana. Ovo za jezik je bilo preambiciozno očekivanje.
Dođe i novi vek, milenijum, pet godina prođe u Kanadi. Gladan, žedan, opet bez posla, bez para. Iz očajanja opet idem na studije, daju kredit studentima, što je bio jedini način da preživi, do daljnjeg.
(Piksabej)
(Piksabej)Da li ću se ikada zaposliti, često se nametalo pitanje u dugim usamljenim i hladnim zimskim noćima.
Da ne govorim o vraćanje studentskog kredita od 15,000 dolara posle dve godine studiranja.
Zaista smo uspeli u Kanadi. Brat i ja smo posle pet godina truda i rada u obećanoj zemlji zajedno bili dužni 30.000 dolara studentskog kredita. Obojica smo, naravno, bili bez posla. Kanadska vlada je angažovala uterivače dugova da vratimo pare za avionsku kartu što su za nas platili pre pet godina. Ali to je već druga priča…
Zar nije Zapad mesto gde se pare zarađuju brzo i lako i u ogromnim količinama, gde ima posla preko glave. Neko bi rekao, ovo je lenčuga, ovca, rugoba, ali ja sam se zaista trudio svim snagama. Bilo je dosta energije, ali nam se nije dalo da se otrgnemo iz sirotinje tako lako.
Na kraju se izronilo. Udahnuo sam početak nekog novog života.
Edmonton, Kanada (Piksabej)
Edmonton, Kanada (Piksabej)Došle su i kuće, auto, stan, i dugo očekivani posao. Puno sam očekivao od tog posla, ali sam razočaran uvek tražio novi, bolji. Promenio sam 13 firmi za pet godina.
Upoznao sam dosta pogrešnih ljudi u tim firmama, što bi neko rekao. Mada, iskren da budem nisam nešto ni društven. Sudbina i Božija volja odvela me i vodila gde me odavno čekalo moje mesto. Nisam mogao stići ranije a ni kasnije od onoga meni suđenoga.
Dočekali su me i golf tereni u Kaliforniji, službena putovanja po SAD, Hjustonu, Atlanti i mnogim drugim gradovima. Mnogo laganiji rad u „middle management” što bi rekli, ali druže veća odgovornost i veći radni stres.
Ko voli zimu dabogda mu sneg padao u dvorištu svaki dan. Toliko o mome životu u snegu ovde. Postao sam i državljanin Srbije pre godinu dana, iako sam mislio da sam to bio i ranije.
