Stradalnika u Velikom ratu bilo je iz svake familije sela Kremna. Iz pojedinih se u ratne sukobe uputilo i po deset muških glava, a tek poneka bi se vratila, mnogo ih je ostalo na bojištima. Sećanja preživelih solunaca beležio je dr Ilija Misailović, pa ih uvrstio u svoju knjigu „Kremna’”, najobimniju monografiju nekog sela (sa 1.070 strana). Za one iz familije Nešović koristio je zapise potpukovnika JNA Žarka Nešovića o ratnim doživljajima njegovih srodnika.
Kremanac Ljubomir Ljube Nešović, rođen 1872, odrastao je kao siroče: otac Gavrilo stradao je kao tobdžija u Javorskom ratu, ubrzo zatim umrla mu je i majka. U školu nije išao, kažiprstom se potpisivao, ali je u kadru bio poznat kao najbolji nišandžija. Imao je oštro oko i jako srce. U Prvi balkanski rat otišao je 1912., iz ratnih okršaja vratio se 1919. godine. Ratovao je u Četvrtom pešadijskom užičkom puku „Stevan Nemanja”.
Prošao je Nešović albansku golgotu i na Krfu se našao sa sinovcem Neđom. Jedva su jedan drugog poznali koliko su bili propali. Izgrliše se i sedoše ispod jedne masline da se ispričaju.
– Kakvo je stanje kod kuće, da li su živi? – upita sinovac strica.
– Ne znam, ja sam otišao u Turski rat, a na odsustvo nisam odlazio. Čuo sam da su Miladin i Ivanka odvedeni u zarobljeništvo, većina iz našeg sela ih je mobilisano. Ja nekim čudom dođoh ovde živ, a kako sam stigao to samo Bog sveti zna. Pogledaj, na nogama mi opanci iz Nešovića, a prođosmo peške onolika brda i planine – reče Ljube i krenu da prepričava doživljaje.
Božić u obnovljenom župnom domu
S vojskom je ratovao, pa se na jug povlačio. Kad su odstupali s Kosova, prošavši Vezirov most, na nogama mu bile neke cokule. „Bile su mi male, napraviše žuljeve na nogama. Prskoše noge, cokule pune krvi. Onda sam opet morao obuti moje poderane opanke. Umotam ih dobro sargijom od džakova, pa uvežem lancima. Ali počeh da izostajem od svoje jedinice, uplaših se jednog dana kada sam video da ih više ne mogu stići.„
Naišao, srećom, na neke iz Moravske divizije, i oni izostali od jedinice. Jedan mu kazivao da su hteli da se vrate u Srbiju i da im to niko nije branio, krenuli istim putem nazad, ali ih Arnauti vrebali iza svakog kamena, jedno jutro i kurjaci ih napali: „A gavranovi lete iznad naših glava, ne mogu da sačekaju da pomremo. Tako ti se mi predomislimo i ponovo pođemo za našom vojskom.„
S njima je Nešović nastavio put preko Albanije. Smrti se nagledao, jedva glavu izvukao. Kad su bili kod Skadra prolazili su kroz neko groblje. „Na konju komandantov ordonans, reče nam: ‘Vi morate zanoćiti na ovom groblju, napred nema mesta’. Šta ću, mrtav umoran biram mesto gde da se spustim. Legoh između dva velika groba. Mislio sam malo da se odmorim, pa da sedeći prenoćim. Kad evo ti belaja: u’vati me san i ja se tek ujutro probudim. Tresem se k’o prut, vatra počela da me ‘vata po celom telu. E tu sam ti, moj Neđo, nastrad’o, nisam još ozdravio.„
Posle na Krfu Ljube se odmorio i najeo, ali ponešto mu i smetalo. „Pojaviše se na ostrvu šakali, do samih šatora dolaze, okolo kriču sovuljage i uktače. Rat svašta donosi.” Tu priču strica i sinovca ovde na ostrvu prekinula je kiša. Ubrzo je Ljube otišao u Solun na front, a Neđo još ostao na Krfu. Na rastanku se dogovorili da priču nastave u Kremnima kad rat prođe, ako prežive.
I zaista, u rodnom selu posle rata stric je pripovedanje nastavio, a sinovac pažljivo slušao. Pre toga Ljube je dve godine sa saborcima bio u rovovima Solunskog fronta, pa kad krenu u juriš na bugarske položaje sve se trese od siline udara. Ali čim borbe zaćute, začas se desi kakva dogodovština.
U Srbiji blizu 700 novih slučajeva korone, preminulo osam osoba
„Dođemo u prvo selo. Narednik uđe u neki salaš i uhvati mačku. Dade je meni u ruke i reče da je dobro čuvam. Ja se čudim, šta li će s mačkom? Kad oko podneva počeše vojnici pričati: naš kapetan bio toliko umoran da je prethodne noći k’o mrtvac spavao, te dođe miš i pojede mu pola uveta. Nakotilo ih se k’o pleve, samo cijuču po celu noć. Zato je kapetan naredio naredniku: hitno mi nabavi mačku”, kazivao je Ljubomir Nešović sinovcu u Kremnima tek što se rat svršio, a ta i druga sećanja u ovo doba knjigom je sačuvao Ilija Misailović.