Ko su bile delije: Srpski samuraji i zaboravljeni vitezovi
Tu se skupi svako ko za sebe misli da nešto vredi, a čak i oni koji nemaju bogzna šta pohitaju kako ne bi propustili događaj. Zaista, i velmože i kmetovi nikada nisu propuštali da vide dobru bitku, a turniri su bili najbolje mesto za to. Samo, radnja ove priče nije smeštena, u Englesku ili Francusku. Ovaj turnir odigravao se u Srbiji.
Zatočnici – srpski samuraji
O svakodnevnom životu u srednjem veku na ovim prostorima se veoma malo zna. Dok su turniri u zemljama Zapadne Evrope ušli u legende, a megdandžije koje su na njima osvajale slavu postali sastavni deo pesama i mitova, kod nas skoro da i nema pisanih tragova.Zato i ne čudi što su u zaborav otišli i zatočnici – srpski vitezovi.”Zatočnici su bili posebni vitezovi koji su se borili za slavu. Njih nije zanimalo ni bogatstvo, ni politički ciljevi, ni za koga, a ni zbog čega se bore. Oni su želeli samo da dokažu da su najbolji”, priča Aleksandar Tešić, književnik i jedan od prvih koji su progovorili o ovom delu srpske tradicije.
Iako mnogima termin može zvučati potpuno novo, reč je o tradiciji staroj najmanje šest vekova, prenosi Istorijski zabavnik.
Najkraće, zatočnici su bili srpski samuraji. Ne samo da su delili isti istorijski period, već ih je bilo širom sveta. U Nemačkoj su se zvali riteri, u Engleskoj čempioni (odatle izraz “šampion”), u Francuskoj ševalije blan – beli vitez, u Španiji kampeador…
Ipak, naziv koji su ovi srpski zatočnici dobili u Turskoj mnogima je i danas poznat. “Kada su naši zatočnici otišli u službu kod Turaka, oni su im dali naziv delije i taj termin se zadržao do današnjih dana. Bili su veliki ratnici i proslavili su nas van granica Srbije, a mi smo im se odužili tako što smo ih zaboravili”, priča Tešić čija se jedna knjiga upravo zove “Vitez zatočnik”.
Problem leži u tome, naglašava naš sagovornik, što se srpski srednjovekovni izvori uglavnom svode na crkvene spise u kojima nema pomena o zatočnicima. Neki konkretniji tragovi nalaze se u epskim narodnim pesmama.
Najpoznatiji opis zatočnika dao je francuski putopisac iz 16. veka Nikola de Nikol, koga je istoričar Radovan Samardžić preveo na srpski jezik. Na oko dve strane on je opisao ove neobične srpske ratnike.”Zatočnici su nastali od klasničnih megdandžija, koji su borbu shvatili kao profesiju. Njih je karakterisalo to da su bili vrsni borci koji su se kitili orlovim perjem. Međutim, da bi to mogli da urade, morali su u dvoboju da pobede 10 drugih, da budu najbolji”, objašnjava Tešić.
Šta je bilo sa zatočnicima?
Kada se srpska država raspala krajem 15. veka padom Smedereva, većina zatočnika je prešla u ilegalu i postali su drumski razbojnici, pa su dobili naziv gusari. Oni su se tako raširili i stigli do Ugarske, čak i Poljske.
“U Poljskoj su bili inspiracija za njihovu laku konjicu – legendarne husare. Ovo će vam reći svaki ozbiljniji istoričar u toj zemlji. Gde god da odete na strane sajtove na kojima se raspravlja o Delijama i Husarima videćete da svi priznaju da oni vode poreklo sa naših prostora, da smo im mi bili uzor”, kaže Tešić.
Kao i njihovo zanimanje, i imena ovih hrabrih srpskih boraca izgubljena su u istoriji. Ima indicija da je legendarni Miloš Obilić bio jedan od njih.