Piše: Uroš Nedeljković,
Dok čekam red u domu zdravlja, na redovnom dečjem sistematskom pregledu, čujem bebu staru jedva mesec dana kako glasno plače nakon prve vakcine. Zbunjeni mladi roditelji nisu bili baš sigurni kako da je smire i rade ono što im je najlogičnije: uzimaju telefon iz džepa, puštaju dečju pesmicu i prinose na desetak centimetara od lica bebe. Prestaje da plače i postaje „zavisnik” od pokretnih šarenih slika.
Vrlo često dobijam od roditelja argumente da deca ne žele da ručaju dok im se ne pusti crtani film na telefonu. Nedavno me je ćerka, koja ima šest godina, pitala kada će ona dobiti svoj telefon, jer je njen drugar iz vrtića već dobio kao poklon od roditelja za rođendan – novi mobilni telefon. Da li smo sami krivi jer nam deca postaju zavisnici od malih ekrana? Linijom manjeg otpora rešavamo kratkoročni problem, dok dugoročno činimo „medveđu uslugu” i deci i sebi.
Sve više pričamo o pojavi ADHD sindroma kod dece – poremećaj pažnje uz pojačanu hiperaktivnost. Po zvaničnim podacima, oko pet odsto dece boluje i leči se od ovog poremećaja, ali po nezvaničnim podacima, svako treće dete ima neki od simptoma ADHD-a. U situacijama kada deca ne obraćaju pažnju na detalje, nemaju fokus, ne mogu da slušaju druge, nestrpljiva su, glasno pričaju – pripisujemo to dečjim igrama i skloni smo izjavama: „Ma, i mi smo bili takvi!” Međutim, ova bolest novog doba ima snažne posledice i tokom odrastanja, adolescentnih godina i, kasnije, tokom radnog veka. Naučnici se još uvek trude da dokažu vezu između upotrebe digitalnih gedžeta i povećanja simptoma ADHD-a. U jednoj studiji Američkog medicinskog udruženja pratili su konzumaciju digitalnih medija od strane tinejdžera i pojavu simptoma ADHD-a, kao što su kontrola impulsa, nemogućnost fokusiranja i nedostatak strpljenja. Međutim, nisu uspeli da dokažu da li je upotreba digitalnih medija prouzrokovala simptome ili je generacijski nasleđen ADHD doprineo povećanoj upotrebi gedžeta. Šta je starije – koka ili jaje?
Decu rođenu nakon 2010. godine nazivaju i „klik generacija”, jer im je sve omogućeno „na klik”. U proseku, roditelji ove dece imaju od 35 do 45 godina i to su oni prvi milenijalci o kojima smo godinama pričali i koji su nam jedna od omiljenih ciljnih grupa. Oni se trenutno brinu o svojoj maloletnoj deci, o sebi, ali i o svojim roditeljima, koji već ulaze u pozne godine. Pre desetak godina, sadašnjim roditeljima, a tada već radno aktivnom stanovništvu, sve je, takođe, bilo novo – Instagram, jutjuberi, influenseri, e-commerce, Tiktok, četbotovi – sve to su oni istraživali, dok su ih deca krišom posmatrala. A znamo da „majmun radi to što majmun vidi”. Nije ni čudno što u istraživanjima ova deca u Srbiji navode kao svoje idole narodne heroje, estradne pevače, dos su jedini svetli primeri sportisti Nole i Jokić. Nedavno su doskorašnji osmaci proslavljali završetak prvog dela školovanja. Ispred jedne škole zapazio sam dečake od 14 godina – dakle, rođene 2010. godine – kako ponosno vijore zastavom „Kosovo je Srbija – nema predaje!”.
Ekranizacija i digitalizacija, pored velikog broja mana, poseduju i dosta benefita za odrastanje dece, kao što je protok informacija koji se značajno ubrzao. Ljutimo se na decu jer se ne viđaju i ne druže sa vršnjacima, ali za razliku od nas, oni onlajn završe mnogo brže sve što im je potrebno. Mi smo se okupljali da učimo zajedno, oni provode mnogo više vremena virtuelno, čak i duže nego mi nekada. Tražili smo po knjigama, pravili skripta i učili napamet formulu za izračunavanje zapremine valjka, danas imamo lako dostupne aplikacije za izračunavanje svih formula. Da li će to olenjiti decu ili im dati prostora da se specijalizuju u nekim novim veštinama? Naš mozak nema ograničenje kapaciteta, ali ima upotrebnu elastičnost.
Nedostatak radne snage goruća je tema poslednjih godina. Jedan deo populacije odlučio je da napusti državu, drugi je ostario, a za treći smatramo da je poprilično nezainteresovan. Da li zaista mlade ne možemo motivisati da daju „extra effort”? Da li su ekrani, klikovi, aplikacije i AI olenjili društvo ili su ih, ipak, mnogo ranije naučili da smo svi zamenljivi? Pre mnogo godina upitao sam menadžere u sladolednoj industriji zašto ne zapošljavaju mlade ljude na uličnim prodajnim mestima. Zar to ne bi osvežilo i podmladilo brend, pružilo lakšu i jednostavnu komunikaciju, dalo mogućnost omladini da tokom raspusta zaradi džeparac i stekne radne navike? Ispostavilo se da su još tada predvideli trenutni problem – mladi ljudi nisu motivisani da sede na sunčanom danu od jutra do mraka i prodaju sladoled. Radije bi bili sa društvom na bazenu ili sedeli pod klimom i igrali igrice ili skrolovali telefon. Bake i deke za pultom zamrznutih slatkiša vode računa o tom prodajnom mestu kao da su ga nasledili od svojih roditelja i nemanju nikakav problem sa vremenskim (ne)prilikama.
Verujem da je većina današnjih uspešnih menadžera sticala svoje radne navike već tokom letnjih raspusta u srednjoj školi. Mnogi nama poznati izvršni direktori prevashodno su prali prozore, konobarisali, prodavali fotografije na svadbama i pakovali robu po magacinima. Možda zvuči kao kliše američke priče da su svi uspešni biznisi krenuli iz garaže, ali kada tinejdžeri prvi put osetite frustraciju i nemogućnost da im se priušte letovanje ili najnovije patike, impakt na njihovu ambiciju i želju za sticanjem džeparca mnogo je veći od celokupnog školovanja. Nedavno, kao mladi roditelj, prvi put sam doživeo tugu svog deteta jer mu nisam ispunio jednu od želja. Iako sam se dugo lomio da popustim, da moje dete ne doživi frustraciju nemaštine kao mi 90-ih, shvatio sam da je za njega mnogo važnije da stvori želju i ambiciju od trenutnih suza.
Ne možemo samo kriviti neambicioznu decu, sistem obrazovanja, medije i vrednosti Zapada, trebalo bi da se zapitamo koji je naš doprinos trenutnoj situaciji. Zašto i dalje lečimo bolest, a ne pitamo se šta je njen uzrok? Ne razlikuju se klinci mnogo od nas, samo imaju neki novi način komunikacije, neke nove „puškice” i drugačiji pogled na svet. I oni imaju svoj bunt, koji iskazuju na nama neprihvatljiv način. Gledamo kako da ih ukalupimo u sistem koji smo mi postavili, a vrlo brzo ćemo morati i mi sami da se adaptiramo njihovim potrošačkim navikama, njihovom sistemu rada i načinu života. Ubrzo će i oni postati poželjna ciljna grupa, sa svojim mislima, željama i osećanjima. Neće proći mnogo leta, i oni će činiti glavne donosioce odluka u kompanijama, sa nasleđenim problemima i identičnim ciljevima. Potrudimo se da ih naučimo pravim životnim vrednostima, a od njih prihvatimo novi ugao gledanja na činjenice.
„Sadašnjost je tačka koja je upravo prošla”, rekao je Dejvid Rasel.
