Po napuštanju Beograda kralj Petar Drugi i kraljevska vlada poneli su jevanđelje sa sobom, da bi na sednici u Sevojnu odlučili da ga sklone u zadužbinu kralja Dragutina gde je čuvano do kraja 1943.
Bajina Bašta – Bezmalo sedam i po vekova u nedrima planine Tare traje manastir Rača, nekad rušen obešću zavojevača, pa dobročinstvima neimara obnavljan iz pepela. Zanavek je upamćen kao središte Račanske prepisivačke škole, naše srednjovekovne pismenosti, koja je zaslugom kaluđera Račana (mnogi su posvećeno prepisivali crkvene knjige) ovde dugo zračila i potom se u seobama iz ovog dela Podrinja prenosila sve do Sent Andreje.
U svetloj prošlosti ovog hrama, podignutog 1276. kao zadužbina kralja Dragutina, mnoštvo je važnih dešavanja. Ali jedno značajno, iz novijeg doba, pominje se nedovoljno. Reč je o ključnoj ulozi manastira Rača tokom burnih godina Drugog svetskog rata u čuvanju „Miroslavljevog jevanđelja”, najznačajnijeg ćiriličkog spomenika srpske pismenosti (iz 12. veka).
Taj vredni jevanđelistar preživeo je nesvakidašnja putešestvija u svom gotovo milenijumskom postojanju. Do 1896. čuvan je u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću, koji ga je doneo u Srbiju. Međutim, posle Majskog prevrata „Miroslavljevom jevanđelju” se gubi trag, da bi ga slučajno s jeseni 1915. pronašao dvorski bibliotekar Dobroslav Ružić. Dok se zajedno s kraljem i vladom povlačio ka jugu pred nadiranjem okupatora, on je u Kruševcu pregledao jedan sanduk pun spisa ponetih iz dvora i na svoje veliko iznenađenje prepoznao ornamente pisara dijaka Grigorija. Obavestio je o tome prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i predao mu „Miroslavljevo jevanđelje”. Kasnije, kad je oružje utihnulo u Velikom ratu, ta relikvija vraćena je u Beograd. Iz dvora su je uoči Drugog svetskog rata predali Narodnoj banci na čuvanje. Međutim, Nemci su tragali za ovom relikvijom, pa ju je i iz banke valjalo negde skloniti.
Tada su ratni događaji spojili dve prastare vrednosti: „Miroslavljevo jevanđelje” i manastir Raču. O tome je u knjizi „Manastir Rača” detaljnije pisao arhimandrit Jovan Radosavljević. Navodi da su mu, kad je o Božiću 1950. došao ovde kao iskušenik, prethodni iguman Platon Milojević (starešina ovog hrama od 1938. do 1949) i tadašnji Vasilije pokazali u podrumu manastirskog konaka limenu pocinkovanu kutiju u kojoj je tokom rata od 1941. do kraja 1943. čuvano „Miroslavljevo jevanđelje”.
Jovan prenosi zapise igumana Platona kako je ta relikvija ovde stigla. Po napuštanju Beograda kralj Petar Drugi i kraljevska vlada poneli su „Miroslavljevo jevanđelje” sa sobom, da bi na sednici u Sevojnu odlučili da ga sklone u manastir Raču. Dovezavši se automobilom, doneo ga je žandarmerijski potpukovnik Jaraković i predao igumanu na čuvanje, uz upozorenje da ga nikom ne sme predati, izuzev njemu ili upravi dvora po završetku rata.
„Jevanđelje je bilo specijalno upakovano prvo u limenu kutiju, a kutija potom smeštena u drveni sanduk gde je bila drvena šuška. Paket je bio uvijen u jedno vojničko ćebe. Iste noći u oltaru manastira Rače otkrili smo drveni pod i ispod njega kamene ploče, iskopali ležište, stavili paket, vratili sve na svoje mesto”, zapisao je iguman Platon.
Uskoro se po ovom kraju proneo glas da je u tom paketu bilo zlato. Zato je jednom, sećao se iguman, svratio četnički komandant Kondor da to proveri, a Platon mu je u četiri oka otkrio o čemu se zapravo radi. Kasnije su sa oružanom pratnjom došli iz Zlatiborskog četničkog korpusa i tražili da im se preda „Miroslavljevo jevanđelje”, ali je Platon odgovorio da to po cenu života ne može učiniti jer ima naređenje, pa su oni odustali.
Zbog takvih mogućih situacija on je krajem 1943. o tome javio vlastima u Beogradu, nakon čega su u manastir došli potpukovnik Jaraković i viši inspektor Narodne banke Kešeljević. „Njima sam predao ’Miroslavljevo jevanđelje’ i od tada je ono čuvano u trezoru Narodne banke do svršetka rata”, piše tadašnji iguman Platon, koji je posle rata za čuvanje relikvije dobio zahvalnicu. Ona je i sada u riznici Rače.
„Miroslavljevo jevanđelje” u savremeno doba čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu, u posebnoj komori. A manastir Rača u svojoj riznici, uz druge stare spise, ima fototipsko izdanje (iz kraja devedesetih) tog jevanđelistara, koje zauvek podseća na ratno čuvanje originala u „drevnoj Rači ukraj Drine”. Tim vrednostima poslednjih godina doprinos daje i obližnja Bajina Bašta redovnim održavanjem manifestacije „Ćirilična baština”, u slavu našeg pisma koje su u davna vremena i kaluđeri Račani posvećeno negovali.