Momo Kapor je jedan od najčitanijih pisaca srpske književnosti. Pripovedač, slikar, novinar i boem.
Svaka njegova priča podseća na blisku i ljudsku priču iz komšiluka i mnogi su uživali u nekim od njegovih najlepših citata.
„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom.”
„Sva su godišnja doba prolazna, samo je leto najprolaznije. Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.”
Kada je Momčilo Kapor imao četiri godine, majka mu je spasila život. Za vreme bombardovanja Sarajeva, aprila 1941. godine, Momina majka Bojana je poginula, zaštitivši telom četvorogodišnjeg sina i tako ga spasila sigurne smrti. Tog strašnog sarajevskog proleća, u toj istoj kući, od tih istih bombardera poginulo je 40 nevinih ljudi koji su se tu zatekli. Čak i mače koje je mali Momo držao u rukama. U toj strašnoj tragediji Bog je za Momu imao drugi plan. Jedna majka u Krajini spasila je od bombe svoju dvomesečnu bebu. Majka je teško ranjena, a beba je ostala živa i zdrava. I za krajišku bebicu Bog je imao drugi plan. Ko zna, možda će se o njoj tek čitati.
Rastao je mali Momo u Sarajevu, posle strašnog rata, upisao je gimnaziju, bio veoma darovit. Kao gimnazijalac počeo je da se bavi novinarstvom. Ubrzo je već bio među prvim TV zvezdama. I kreće njegov veliki uspon. Princeza Jelisaveta bila mu je inspiracija za roman. Radio je intervjue sa svetskim zvezdama. Napravio je veliki intervju sa Erikom Džong, koja je napisala i objavila planetarni književni bestseler „Strah od letenja”.
Uradio je intervju sa Pjerom Kardenom i američkim piscem Bernardom Malamudom, dobitnikom Pulicerove nagrade, i Sol Belouom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost. Momo je voleo svet i svet je voleo Momu. Koreni su čudo, nije prvi u njegovoj lozi koji je bio poštovan i slavan. Potiče iz ugledne porodice, u kojoj je deda poznavao Pašića, a baba kraljicu Nataliju. Divan svet, neki drugi ljudi…
Momo je, malo se znalo o tome, jedan od scenarista kultnog filma „Valter brani Sarajevo”. Završio je likovnu akademiju, posle koje je uglavnom izlagao u svetu, najviše u Njujorku, gde je živeo od prodaje slika. U Ženevi je njegova izložba bila proglašena kulturnim događajem godine.
Miroslav Krleža ga je nazvao „srpski Čehov”. Roman „Foliranti” doneo mu je veliku slavu. Pored toga, pokazao se kao još veći folirant od njegovih „foliranata”.
O čemu se radi? Momo je bio veliki prijatelj sa Nebojšom Bogunovićem, tadašnjim šefom kabineta svemoćnog Branka Pešića, gradonačelnika Beograda. Požali se Nebojši kako nema stan. Nebojša, zbunjen, upita ga: „Pobogu, čoveče, gde živiš?” Moma iz prve: „U podrumu.”
Nebojša obavesti Branka Pešića. On zgranut kaže Nebojši: „Pošalji mog zamenika i neka vidi gde veliki Momo Kapor živi.”
Dolaze Nebojša i zamenik u stan gde živi veliki srpski pisac. Ulaze kod Mome u podrum. U samo za tu priliku „iznajmljenom” podrumu od prijatelja – scene strave i užasa, skučen prostor, vlaga, na zidu slike Momine, na stolu pisaća mašina i tekstovi. Zamenik je zanemeo. Da li je moguće da jedan Momo Kapor živi u podrumu i to vlažnom? Adaptirani podrum je bio savršena scenografija za komisiju skupštine Beograda.
Naravno, brzo je dobio stan u centru Beograda. I tom prilikom Momo se pokazao kao veći folirant od svih njegovih omiljenih „foliranata”…
Radeći na knjizi o životu i smrti, zamolih Momu da mi da svoje viđenje života i smrti. I evo šta je Momo zabeležio:
„Veliki američki pisac Viljem Sarojan je godinu dana pre no što je napustio ovaj svet, ostavio zatvorenu kovertu uredniku ’Njujork tajmsa’ sa nalogom da je otvori mesec dana nakon njegove smrti. Ovaj je to i učinio. Na listu hartije je napisano:
’Kao i ostali, znao sam da svako jedanput mora da umre,
ali nisam verovao da će se to dogoditi i meni.
E, pa, dogodilo se!
Viljem Sarojan’
Toliko ljudski strah od smrti mnogo više osećaju oni koji više mogu da izgube, nego oni koji nemaju ništa ili oni drugi, što sa smrću druguju čitavog Života.
’Mislio sam da se učim kako živeti’, piše Leonardo u svojim sveskama, ’a u stvari čitavog života sam učio kako umreti…’
Od jednog starog monaha na Hilandaru naučio sam da na tom svetom tlu, u svakom trenutku dana i noći, a naročito u molitvama, postoje istovremeno i živi i mrtvi i tako mi je postalo jasno da svi oni ispunjavaju sve moje dane i noći.
Slikajući, ja neprestano razgovaram sa njima, a kada opisujem njihove živote, oni oživljavaju. Pitam ih za savete, molim da mi oproste što sam se ponekad ogrešio o njih, pitam se šta bi rekli za ovo ili ono, kako bi postupili.
Za mene, naime, niko od onih koje sam poznavao, voleo ili mrzeo, od onih, dakle, koji su mi nanosili zlo ili dobro nije mrtav. Svi oni sačinjavaju moj život, kao da sam i sam napravljen od njihovog tkanja.
Verovatno, ako Bog da, neću ni primetiti kada budem umro. Plašim se da taj odlazak kod onih koje sam pomenuo, ne bude isuviše dug i dosadan, ali sve je to u Božjim rukama i nije dobro isuviše razmišljati o tome.”
Tako je živeo, o životu i smrti govorio veliki Momo Kapor. Dok gledam sa Mominog malog trga iza hrama decu koja igraju školice na prelepom Mominom crtežu, razmišljam kako sam do juče ja bacao kamenje, i primao kamenice u životu od moje rodne Dalmacije do moga voljenog Beograda.
*Reditelj
