Za Ivanu vino nije proizvod, već deo porodične biografije pretočen u ukus i sećanje

U razgovoru za BIZLife, enološkinja i suvlasnica Ivana Šijački Majoroši svedoči o tom nasleđu, ali i o sopstvenom putu, u kojem se tradicija, znanje i kreativnost prepliću sa svakodnevnim izazovimaVi poslovanja, majčinstva i vinarske strasti.

„Moj brat Milenko i ja četvrta smo generacija u porodici koja se bavi ovim poslom. Najviše je svemu tome doprineo moj otac, sa kojim smo zaista od malih nogu radili, učili, gradili – i zavoleli ovaj poziv”, priča Ivana, ističući da nikada nije imala dilemu kojim putem želi da ide.

Vinarstvo za nju nikada nije bilo samo posao – ono je postalo prostor slobode, umetničkog izraza i intimnog stvaralaštva:

„Imam mogućnost da, osim što kreiram i stvaram stil vina, uz njega stvaram i kompletan vizuelni identitet – od ideje za etiketu do ideje za njegovu promociju. Ta sloboda u kreiranju proizvoda retko gde drugde može da se ostvari.”

Iako je nasledila porodični biznis, Ivana kaže da se u ovom poslu ništa ne podrazumeva, pa ni ljubav kupaca. Naprotiv – ona se zaslužuje i obnavlja iz godine u godinu.

„Poštujući stvoreno pre nas i ono što smo nasledili, mi praktično nasleđujemo i komitente i konzumente. Takođe, kroz stvaranje novih stilova vina mi pridobijamo i novu generaciju konzumenata. Često i deca čiji su roditelji kod nas kupovali vino, pa i unuci, nastavljaju da dolaze kod nas”, objašnjava Ivana.

Na duži rok, kako ističe, ono što zaista pravi razliku jesu postojanost, doslednost i ono nevidljivo što se prenosi iz godine u godinu – prepoznatljivost:

„U našem poslu je izuzetno bitno da se zadrži osnovna prepoznatljivost u vinu – da, kada dođete za dve, pet, deset ili više godina, opet možete da prepoznate taj pečat koji daje teroar Banoštora, sama sorta, ali i naše ruke i trud.”

Porodična stabilnost i snaga bile su posebno na ispitu kada je njihov otac, stub i vodič vinarije, prerano preminuo.

„Morali smo da pokažemo da možemo sami, posle njega. Ali uvek su nas, u svakoj teškoj situaciji, držale njegove poslednje reči: ’Radite zajedno i budite složni!’”, priseća se sa setom Ivana i napominje da te reči nisu ostale samo u porodičnom pamćenju, već da su podršku osetili i spolja: „Ne mogu ni da nabrojim koliko je ljudi reklo: ’Bravo, deco, uspeli ste, nastavili ste, ponosio bi se vama!’”

Vreme je pokazalo da snaga nije samo u znanju, već i u emociji, pa i u načinu na koji se vino predstavlja.

„Svaki put kada predstavljam naša vina – bilo da je to neka vinska manifestacija ili lična poseta vinariji, bar jedna osoba kaže da se u svakom mom gestu prepoznaju ljubav i posvećenost, strast prema tom poslu i svemu što on nosi. Ja o vinu govorim onako kako ga osećam – sa puno emocija, ali ga i branim kao prava pogana Sremica, ako je potrebno, sve sa rukama u ćiriličnom slovu F”, s ponosom ističe naša sagovornica.

Prema njenom mišljenju, u vinarskom svetu ne bi trebalo da se konkurencija doživljava kao borba, već kao zajednički front ljudi koji dišu za isto:

„Veliko poštovanje uvek iskazujem prema onima koji su prvi stali na vetrometinu srpskog tržišta vinom, koji su nam napravili mesta u restoranima i na policama. Pre svih, vinarije ’Radovanović’, ’Aleksandrović’, ’Kovačević’”, ističe suvlasnica vinarije „Šijački” i dodaje da je lista onih koje poštuje mnogo duža, ali ne želi nikog da izostavi.

O toj slozi i snazi zajednice svedoči i Superćelijski grašac, vino koje je postalo simbol otpornosti i zajedničkog rada u najtežim trenucima.

„Zlatna medalja sa fantastična 92 boda za jedno vino koje je došlo iz neopisivo teške godine… Superćelijski grašac, kao poslednja berba vinograda starog 40 godina koga je izuzetno oštetila superćelijska oluja, u julu 2023, osmišljen je kao poslednji pozdrav tom sjajnom vinogradu”, sa setom ali i ponosom priseća se Ivana Šijački Majoroši.

default

Vinograd je bio potpuno polegao na zemlju, a nada da će opstati bila je slaba, objašnjava naša sagovornica:

„Da nije bilo prijatelja, kumova, porodice, koji su zajednički pomogli da se to ostvari, mislim da Superćelijski grašac ne bi bio takav. Vino je dokaz snage našeg teroara, snage zrelosti vinograda, nadmoći sorte, ali i svih naših emocija, koje se, definitivno, prenose u vino.”

Nazivi vina u vinariji „Šijački” nisu marketinški trik – svako od njih ima ličnu priču.

„Svako naše vino svojim karakterom predstavlja nekog iz porodice. Ja se često šalim kada imam goste na degustaciji da će kroz vino upoznati celu porodicu, ali da će uživo videti samo mene”, objašnjava Ivana.

Upravo zato, kako kaže, Italijanski rizling nosi pečat njenog oca, etiketa Šardone pripada bratu, Rosé je njeno prvo autorsko vino, Merlot je posvećen majci, Seduša baki, Aldumaš dedi, a čak i nova etiketa – GROW – nije samo igra reči, ona govori o rastu kroz generacije.

„Uskoro će se na tržištu naći i posebna berba sorte seduša, pod imenom ’Ljubica’, i to kao ’black label’, nešto posebno. To je berba 2021, poslednja berba koju je naša baba Ljuba ispratila”, govori Ivana.

Na opis da su „skromni, ali izuzetni”, Ivana kaže: „Oh, nama je to sasvim dovoljno! Pogotovo ovaj deo ’izuzetni’… Mi jesmo skromni ljudi, u svemu, osim kada mislimo o svom vinu. Smatram da je to zaista opravdano.”

Sremci, kaže, vole da se našale i na svoj račun, ali znaju koliko im znači to što rade:

„Kad se šalimo sa kolegama, uvek ispričamo onaj vic o dva Sremca koji sede u kafani i celo selo ogovaraju. Kaže jedan drugom: ’Jesi video, od celog sela samo mi valjamo?’ Na to će ovaj drugi: ’Ta, mani ti sebe…’”

Život između vinograda, manifestacija i porodičnih obaveza jeste izazovan, ali ne i neizvodljiv, ističe naša svestrana sagovornica.

„Da dodam i činjenicu da sam majka tri dečaka. Ali žongliram, jer, definitivno, kada treba da se predstavi naše vino, ko će ga drugi bolje predstaviti od mene, kad sam ga stvorila! Ljudi to i očekuju – da upoznaju one koji stoje iza etikete, da vide da nismo neka mitska bića, već realne osobe. Često se i iznenade, pogotovo kada vide mene, sa 158 cm i 50 kg, kako nosim vino, nameštam štand, pričam o vinu i smešim se na preko 35 stepeni”, s osmehom objašnjava naša sagovornica.

Vinska publika u Srbiji sve više ceni autohtone i lokalne sorte, ali za taj pomak zaslužan je trud samih vinara, ističe Ivana i napominje da porodične vinarije tu imaju prednost, jer kupci žele da probaju vino na njegovom izvoru i upoznaju ljude koji ga stvaraju.

„Nove etikete se rađaju samo kada momenat to dozvoli. Ne insistiram na tome. Ali se svojski trudim, kada se ukaže prilika, da je iskoristim, da stvorim nešto novo. Postoje izuzetne berbe, postoje kišne godine, ali osnovni karakter vina mora biti prepoznatljiv, jer je to ono što nas drži prisutnim na tržištu. Kapacitet širimo po principu – koliko je jorgan dugačak, toliko se noge pruže”, govori ona.

Iako izvoz nije prioritet, zbog ograničenih količina, vinarija „Šijački” i dalje bira mesta gde se njihova priča zaista čuje – manje festivale sa posvećenom publikom. Za ovu porodicu vino nije samo proizvod, već lična vrednost pretočena u svaku kap.