Da se ne zaboravi Milunka Savić

Sa „Gvo­zde­nim pu­kom” is­ta­kla se u bi­ci na Kaj­mak­ča­la­nu, gde je na Cr­noj re­ci za­ro­bi­la 23 bu­gar­ska voj­ni­ka. I tom pri­li­kom je lak­še ra­nje­na.

Po­lo­vi­nom 1918. Vr­hov­na ko­man­da sa­ve­znič­kih armi­ja na­re­di­la je da se po­hva­la ju­na­štvu srp­skog na­red­ni­ka Mi­lun­ke Sa­vić pr­o­či­ta pred stro­jem u sta­vu „mir­no” svim je­di­ni­ca­ma An­tan­te. Ta­kva po­čast ni­je uka­za­na ni­jed­nom ofi­ci­ru ni ge­ne­ra­lu. Mi­lun­ka Sa­vić je je­di­na že­na do­bit­nik fran­cu­skog orde­na Rat­ni krst sa zlat­nom pal­mom. Od­li­ko­va­nje joj je uru­čio lič­no ko­man­dant So­lun­skog fr­on­ta, ge­ne­ral Fran­še d’Epe­re.

Mi­lun­ka Sa­vić, na­ša srp­ska he­ro­i­na, je že­na s naj­vi­še voj­nih od­li­ko­va­nja u isto­ri­ji. Iz­me­đu dva svet­ska ra­ta po­što­va­li su je ši­rom Evro­pe. Po­zi­va­li su je na pr­o­sla­ve ju­bi­le­ja, obi­la­ske ra­ti­šta, po­la­ga­nje cve­ća na gr­o­bo­ve pa­lih rat­ni­ka. Na te su­sre­te s rat­nim dru­go­vi­ma od­la­zi­la je uvek u šu­ma­dij­skoj na­rod­noj no­šnji a na nje­nim gru­di­ma bli­stao je niz naj­vi­ših od­li­ko­va­nja.

Ko­li­ko su stra­ni voj­ni­ci i ge­ne­ra­li bi­li odu­še­vlje­ni nje­nim pod­vi­zi­ma i he­roj­stvom, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da su Mi­lun­ki po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta nu­đe­ni fran­cu­sko dr­ža­vljan­stvo i pen­zi­ja, a u me­đu­vre­me­nu je čak dva pu­ta do­bi­la i orden Le­gi­je ča­sti. Pr­o­zva­li su je čak i Srp­skom Jo­van­kom Orle­an­kom. Ipak, Mi­lun­ka se ni­je dvo­u­mi­la i od­lu­či­la je da se vra­ti u Sr­bi­ju.

Po za­vr­šet­ku ra­ta i stva­ra­nju Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je do­bi­ja po­sao u Mo­sta­ru, u voj­noj slu­žbi, gde upo­zna­je Velj­ka Gli­go­ri­je­vi­ća za ko­ga se uda­je. Već 1920. Mi­lun­ka kao voj­ni ve­te­ran do­bi­ja od dr­ža­ve osam ju­ta­ra ze­mlje u Ste­pa­no­vi­će­vu kraj No­vog Sa­da, sa su­pru­gom je sa­zi­da­la ku­ću, a 1924. do­bi­li su i kćer­ku Mi­le­nu. Su­prug Velj­ko, ko­ji je ra­dio u po­šti, do­bi­ja pre­me­štaj za Ba­nja­lu­ku i nji­hov brak se ras­pa­da.

Ostav­ši sa­ma s če­tvo­ro de­ce, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom od­la­zi za Be­o­grad, gde je me­se­ci­ma po­ku­ša­va­la da na­đe po­sao. Us­pe­la je, za­hva­lju­ju­ći ini­ci­ja­ti­vi sa­bo­ra­ca, da se 1929. go­di­ne za­po­sli u ban­ci kao či­sta­či­ca. Hra­bro je, kao sa­mo­hra­na maj­ka, us­pe­la da sa­gra­di ku­ću na Vo­ždov­cu, či­ste­ći i u ne­ko­li­ko obli­žnjih ka­fa­na, a no­ću je ši­la voj­ne uni­for­me. No­vac joj je bio neo­p­ho­dan jer je, osim svo­je de­ce, po­ma­ga­la da se od­ško­lu­je i oko tri­de­se­to­ro de­ce iz nje­nog kra­ja. Po­ziv rat­ni­ka za­me­ni­la je bri­gom za mla­de ne ža­le­ći se­be. Skrom­na i do­sto­jan­stve­na, hra­bro se bez iči­je po­mo­ći bo­ri­la i uspe­va­la da za­ra­di do­volj­no za sve.

Do­šla je sta­rost, de­ca su oti­šla, a s osta­re­lom i obo­le­lom Mi­lun­kom, osta­la je da ži­vi sa­mo usvo­je­na ćer­ka Zor­ka. No­ve ko­mu­ni­stič­ke vla­sti 1945. go­di­ne Mi­lun­ki do­de­lju­ju pen­zi­ju.

Ne­prav­du pre­ma ovoj že­ni ko­li­ko-to­li­ko je is­pra­vio gra­do­na­čel­nik Bran­ko Pe­šić, ko­ji joj je na Vo­ždov­cu do­de­lio jed­no­so­ban stan na če­tvr­tom spra­tu u zgra­di bez lif­ta. Na­ža­lost, u nje­mu ni­je du­go uži­va­la, već sle­de­će 1973. go­di­ne je umr­la, a nje­ni zem­ni osta­ci tek 2013. go­di­ne pre­ba­če­ni su u Ale­ju ve­li­ka­na.

Da­nas, na­ža­lost, ima lju­di ko­ji ne zna­ju za nju i nje­ne pod­vi­ge. Ime Mi­lun­ke Sa­vić od­la­zi u za­bo­rav na ve­li­ku sra­mo­tu po­to­ma­ka za ko­je ona ni­je ža­li­la da da i svoj ži­vot.

Ka­ko da se do­sto­jan­stve­no odu­ži­mo že­ni ko­ja je svo­jom hra­bro­šću za­di­vi­la ceo svet? Šta bi sa­mo da­le ne­ke ze­mlje da su ima­le ta­kvu he­ro­i­nu u svo­joj isto­ri­ji.

Uze­ću se­bi za pra­vo da pred­lo­žim da se deo Bu­le­va­ra oslo­bo­đe­nja od tr­ga Sla­vi­je do Auto­ko­man­de od sa­da zo­ve bu­le­var Mi­lun­ke Sa­vić i da se na tr­gu Auto­ko­man­de po­dig­ne mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik na­šoj he­ro­i­ni.