Svaki peti automobil u EU bi pokretale srpske baterije

Mek, srebrnkastobeo alkalni metal, kako izgleda litijum, izaziva poslednjih meseci veliku pažnju ne samo srpske već i evropske i svetske javnosti. Litijum je otvorio ne samo ekološka već i ozbiljna finansijska pitanja, kako u Srbiji, tako i u celom svetu, gde se godinama vodi borba oko ekološke opravdanosti rudarenja. Ovo utoliko pre ako se zna da se litijum koristi u industriji za proizvodnju baterija za mobilne telefone i električne automobile.

Istraživanja „Potencijali litijuma u Srbiji i zemljama EU” pokazuje da je jadarski litijum u vrhu liste zemalja sa očekivanom godišnjom proizvodnjom od 58.000 tona, što je 1,8 odsto ukupne evropske proizvodnje. Njega ne samo da ima najviše u Jadru nego je i po kvalitetu najbolji, a njegovom proizvodnjom bi se pokrila potreba za 1,1 milion električnih automobila, što je 17 odsto potražnje u Evropskoj uniji.

Srbija je ispred Francuske, gde je godišnja proizvodnja 34.000 tona, što je oko 0,9 odsto ukupne proizvodnje, i Češke, gde je godišnja proizvodnja 26.000 tona. Najmanja proizvodnja je u Austriji, oko 8.800 tona ili 0,6 odsto evropske proizvodnje. Iako je Evropa među najvećim potrošačima litijuma, ne proizvodi ga u velikim količinama.

Uprkos tome što je jadarski potencijal najveći u poređenju sa ostalim planiranim evropskim litijumskim projektima, on će biti među poslednjima koji će početi da se realizuje, i to samo ukoliko se dokaže da njegova šteta po životnu sredinu neće biti veća nego korist. Jadar s ovim zalihama može da radi narednih 40 godina, dok se litijum u Francuskoj može eksploatisati 25 godina, a u Nemačkoj 30 godina. Inače se evropske zalihe litijuma procenjuju na oko jedan odsto ukupnih svetskih rezervi ovog minerala. Srbija, inače, ima 12 najvećih poznatih litijumskih izvora na svetu.

Istraživanje pokazuje da ukoliko bi se u Jadru samo kopala ruda, da bi godišnja zarada bila oko 695 miliona evra. Dok bi se u slučaju povezivanja sa proizvodnjom baterija taj prihod povećao na oko 11,4 milijarde evra godišnje. Broj zaposlenih bi bio od 13.000 do 20.000 u zavisnosti šta bi se radilo. Procene su da bi zarada domaćih proizvođača bila oko 300 miliona evra godišnje, dok bi prihodi za lokalnu zajednicu Loznice bili od pet do 10 miliona evra, uključujući i lokalni budžet.

Ova sirovina ubedljivo najviše se proizvodi u Australiji, potom u Čileu i u Kini. Australijski litijum dobija se iz rudnika tvrdih stena, kao što se planira i u Srbiji.

Oštećenja zemlje kod jadarskog podzemnog rudarenja mogu biti značajno manja nego kod ostalih načina prerade (u tvrdim stenama i slanoj podzemnoj vodi koja se ispumpava na površinu) sa manjom emisijom ugljen-dioksida, a potrebno je i manje vode za proces prerade. Primarna proizvodnja bi podrazumevala dobijanje litijum-karbonata, a sekundarna – hidroksid. Rudarenje u Jadru bi podrazumevalo i manje prašine u vazduhu, a bilo bi i manje buke. Ono što studija pokazuje jeste da bi se deo ove proizvodnje mogao iskoristiti za proizvodnju solarnih panela i vetroparkova.

Nisu ekolozi jedini u Srbiji koji se protive ovom projektu. Većina zemalja koja je započinjala preradu nailazila je na otpore. U Portugaliji je problem izbio kada su morale istorijske seoske zajednice da se iseljavaju. Primera radi, najveće nalazište litijuma u steni Cinovec Češka je proglasila da ima stratešku važnost, što obezbeđuje više novca iz evropskih fondova. U Evropi trenutno ima u različitim fazama razvoja projekata koji se tiču eksploatacije litijuma od Španije, Portugalije, Finske, Francuske, Austrije, Češke, Nemačke do naše zemlje.