Sav ugljen-dioksid od sagorevanja fosilnih goriva bi mogli da zauvek upumpamo u morsko dno

Zbog toga tim naučnika želi da napravi ploveće platforme na strateškim lokacijama. Umesto da izvlače naftu ili gas iz morskog dna, te bušotine bi upumpavale ugljen-dioksid.

Područje kod obale Kanade gde će se prvo pokušati sa upumpavanjem ugljen-dioksida

Napajane energijom iz sopstvenih vetro-turbina, ploveće stanice bi isisavale ugljen-dioksid iz vazduha (pa čak i morske vode) i upumpavale ga u rupe u morskom dnu.

Naučnici su nazvali projekat „Solid Carbon“, a ako uspe, ugljen-dioksid koji se upumpa u stene ostaće u njima zauvek zarobljen.

„Zbog toga je ovakav vid skladištenja ugljen-dioksida veoma trajan i bezbedan“, kaže za Biznis insajder Martin Šervat, geofizičar koji radi na projektu.

Za razliku od drugih vrsta skladištenja ugljen-dioksida, ne bismo morali da brinemo o vraćanju gasa u atmosferu. Ipak, pre svega ovoga, naučnicima je potrebno 60 miliona dolara kako bi testirali prototip na moru.

Kako morsko dno moće da služi kao špajz

Naučnici procenjuju da bi širom sveta bazaltne stene mogle da zauvek upiju više ugljen-dioksida nego što bi se emitovalo sagorevanjem svog fosilnog goriva. Na mapi ispod označene su bazaltne stene u svim okeanima i morima.

Bazaltne stene (označene žutom bojom) na morskom dnu

To ne znači da bismo mogli da nekontrolisano nastavimo da sagorevamo fosilna goriva. Osim toga, strategija upumpavanja ugljen-dioksida (čak iako se pokaže uspešnom) neće biti ni tehnološki ni ekonomski moguća za izvesti na svim lokacijama.

Stručnjaci, međutim, navode da bi čak i nekoliko platformi moglo da napravi veliku promeni. U basenu Kaskadija kod zapadne obale Kanade, blizu ostrva Vankuver, ima dovoljno mesta da se u stenama uskladišti oko 20 godina ukupnih svetskih emisija ugljen-dioksida. Tu će biti sproveden i prvi test.

„Razlog zbog kog je ova lokacija tako primamljiva jeste što je od svih potencijalnih lokacija najviše istražena i imamo najviše znanja o njoj“, objašnjava Dejvid Goldberg, geofizičar i profesor klimatskih nauka i upravljanja ugljen-dioksidom na Univerzitetu Kolumbija.

Plan leži u hemijskoj reakciji koja se prirodno dešava. Bazaltne stene su visoko reaktivne, pune metala koji se brzo vezuju za ugljen-dioksid i zajedno stvaraju karbonatne minerale.

Bazalt je takođe veoma porozan pa ima dosta mesta za skladištenje ugljen-dioksida i posledično formiranje karbonatnih minerala.

Na Islandu projekat „CarbFix“ dokazao je ovaj proces na maloj skali, rastapajući ugljen-dioksid u vodi i onda ga upumpavajući u podzemnu naslagu bazalta. U naredne dve godine, ugljen-dioksid se mineralizovao i postao deo podzemne stene.