Rok zvezda među arhitektama

Prickerova nagrada, najviše svetsko priznanje u oblasti arhitekture, dodeljena je čileanskom arhitekti Smiljanu Radiću Klarku (60), majstoru modernog dizajna poreklom iz Hrvatske, poznatom po sposobnosti da materijale uklopi u prirodno okruženje, saopštila je fondacija koja dodeljuje ovaj tzv. Oskar u oblasti arhitekture, sa sedištem u Čikagu, hvaleći njegov ikonoklastički rad, koji se proteže između istraživanja materijala, inženjerstva i „prostornog iskustva”.

Arhitekta iz Santjaga stekao je reputaciju po radikalnoj originalnosti i stvaranju različitih formi specifičnih za određene lokacije, navodi se u obrazloženju žirija i dodaje da njegov avangardni rad karakteriše „precizno inženjerstvo i konstrukcija”, sa posebnim akcentom na njegovim „optimističnim i tihim, radosnim” strukturama.

„Ako arhitektura daje oblik načinima na koje ljudi žive, Radićevo delo stvara prostorna iskustva koja su istovremeno iznenađujuća i potpuno prirodna”, dodaje žiri Prickerove nagrade, a prenose mediji.

Ovaj arhitekta već je dobio brojne nagrade za svoj rad, posebno od Američke akademije umetnosti i književnosti 2018. godine. Jedno od njegovih najpoznatijih dela u Evropi, ako ne i najpoznatije, jeste paviljon galerije „Serpentine”  u Londonu, prozirna školjka od fiberglasa, koja počiva na monumentalnom grubom kamenju, nabavljenom iz lokalnih resursa. Smiljan Radić Klark izabran je 2014. godine da dizajnira ovaj letnji paviljon koji se u njegovoj kreaciji igra svetlošću i odnosom između skloništa i prirode: svetlost je filtrirana, a konstrukcija samo delimično zatvorena, što posetiocima omogućava da osete zaklon bez potpunog odvajanja od okolnog parka.

U njegovom rodnom Čileu, jedno od Radićevih najpoznatijih dela je Regionalno pozorište Bio-Bio u Konsepsjonu, pažljivo projektovana poluprovidna „opna” koja reguliše svetlost i doprinosi akustici kroz sveden dizajn. Svakako treba pomenuti i delo „Kuća za pesmu pravog ugla” koje se smatra njegovim magnum opusom. To je crna betonska struktura sa uglastim i vijugavim oblicima, inspirisana slikom Le Korbizjea, orijentisana ka kontemplaciji i zenitalnoj svetlosti.

Smiljan Radić Klark je rođen u Santjagu 1965. godine, u porodici obeleženoj migracijom – njegovi baba i deda po ocu su došli iz Hrvatske, a majčina linija iz Ujedinjenog Kraljevstva. Diplomirao je arhitekturu na Pontifikalnom katoličkom univerzitetu u Čileu 1989. godine, a zatim je studije estetike nastavio u Veneciji. Svoj studio osnovao je 1995. godine. Poznat je u intelektualnim i umetničkim krugovima, a „Njujork tajms” ga je 2014. godine opisao kao „rok zvezdu među arhitektama”. U jednom intervju je rekao da je kasno počeo da se bavi arhitekturom, a da je za tu profesiju najvažnije putovati i da on ne istražuje, već samo testira ideje, te da mu za sve ideje treba vremena. Smatra da budućnost arhitekture nije stabilna i da arhitekte treba da budu dosta fleksibilne da bi opstale.

Povodom nagrade Radić Klark je izjavio za Američki nacionalni radio da je to ogromna čast koja će mu možda vrlo brzo doneti i malo problema, jer će to verovatno značiti mnogo veću medijsku izloženost nego što bi on želeo.

Takođe je dodao da njegova praksa ima cilj da stvori „strukture koje će vekovima stajati pod suncem, čekajući da ih posetimo”.

„Trudimo se da stvaramo iskustva koja nose snažnu emocionalnu prisutnost i podstiču ljude da zastanu i ponovo razmisle o svetu koji pored njih tako često prolazi ravnodušno”, dodao je nagrađeni arhitekta.

Inače, objava ovogodišnjeg dobitnika je trebalo da bude saopštena nešto ranije, ali je odložena nakon što se ime Toma Prickera, koji predvodi fondaciju, pojavilo u nedavno objavljenim dokumentima povezanim sa Džefrijem Epstajnom. Pricker se u međuvremenu distancirao od fondacije, ali će ostati njen direktor i potpredsednik.