NATO želi da njegove članice razviju nacionalne planove za jačanje kapaciteta svojih pojedinačnih sektora odbrambene industrije, koncept s kojim se Kanada borila – ili ga je potpuno izbegavala decenijama.
Na samitu lidera NATO-a u Washingtonu u julu, članice alijanse su se složile da osmisle strategije za jačanje domaćeg odbrambenog materijala i da te strategije podele jedni s drugima. Gotovo potpuno zasenjena ranije debatama o potrošnji za odbranu i podršci Ukrajini, ova nova politika sada nije dobila malo pažnje.
Federalni zvaničnici tek počinju razmišljati o posledicama nove politike i teretu koji bi ona mogla staviti na vladu i kanadski odbrambeni sektor.
A CBC News je saznao da Ottawa ima malo institucionalnog znanja ili mehanizama iz doba Hladnog rata na koje se može osloniti. Decenijama je saveznoj vladi nedostajao sveobuhvatni plan za potpunu mobilizaciju zemlje, federalnih institucija i privrede za borbu protiv konvencionalnog rata – kakav Ukrajina sada vodi.
Premijer Justin Trudeau sastaje se s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim na samitu NATO-a u Washingtonu u sredu, 10. jula 2024. (Adrian Wyld/The Canadian Press)
Jedan bivši visoki zvaničnik nacionalne bezbednosti, nekoliko stručnjaka za odbranu i penzionisani visoki vojni lider kažu da su Kanađani i njihove vlade poslednjih 30 godina bili sretni što ne razmišljaju o takvim stvarima. Sada, NATO insistira na tome.
“Ovo je nešto o čemu bi svakako trebali razmišljati, [ali] razumem zašto smo nekako prestali razmišljati “, rekao je Vincent Rigby, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost i obaveštajne poslove premijera Justina Trudeaua, misleći na decenijama relativnog mira koji je usledio nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Danas nakon ruske invazije na Ukrajinu u punom obimu, on stavlja šanse 50-50 da Kanada bude uvučena u veliki regionalni rat u narednih nekoliko godina.
Jedan rat ili više njih?
Pretnja oružanog sukoba između zapadnih saveznika i Rusije ili Kine (ili oboje) visi nad Kanadom, rekao je Rigby, a zemlja još uvek nema strategiju nacionalne sigurnosti, formalnu spoljnju politiku ili odbrambeno-industrijsku politiku.
“S obzirom na stanje u svetu, moramo imati planove za vanredne situacije,” rekao je. “A mi živimo u svetu u kojem možda i plane nuklearni požar.
“Sledeći veliki rat, to će biti serija ratova. To će biti veliki regionalni rat, ili serija regionalnih ratova, u koje će Kanada biti uvučena kao zapadni saveznik. Zato je bolje da imamo svoje planove, uključujući mobilizovanje industrije.”
Ministarstvu za nacionalnu odbranu bilo je nejasno kada je nedavno postavljeno pitanje koje mere se preduzimaju da bi se ispunila nova obaveza NATO-a. Najviše je ukazivalo na prepisanu politiku nacionalne odbrane, koja obećava da će kanadske oružane snage moći “generisati i zaposliti visoko sposobne snage za suočavanje s kriznim situacijama u zemlji i inostranstvu”.
Decenijama je ministarstvo odbrane razbijalo mobilizaciju u četiri faze, prema beloj knjizi odbrane iz 1994. godine.
Faze od prve do treće, uključivale su održavanje i obuku snaga, te postepeno pozivanje i opremanje rezervnih trupa za povećanje i proširenje vojske, mornarice i vazduhoplovstva. Sve tri grane kanadskih snaga imale su dobro definisane savezne planove.
Četvrta faza uključivala je “punu nacionalnu mobilizaciju”, koja bi se “dotakla svih aspekata kanadskog društva” i bila bi pozvana u slučaju rata i proglašenja zakona o vanrednim situacijama, navodi se u beloj knjizi. Savezna vlada nije imala detaljan plan za tu mogućnost, iako su zvaničnici tada upozoravali da “ostaje mudro imati spremne ‘besplatne’ planove za potpunu nacionalnu mobilizaciju,” uprkos eri relativne međunarodne stabilnosti koja je svanula.
Takav plan totalne mobilizacije nikada nije izrađen, kaže penzionisani general-potpukovnik Guy Thibault, bivši zamenik načelnika štaba odbrane. Rekao je da su mnogi planovi “uvenuli” tokom 1990-ih, dok je savezna vlada prolazila kroz bolnu vežbu smanjenja budžeta, zbog koje se vojska borila da sačuva osnove.
“Svi smo bili fokusirani na to da zaista iscedimo što je moguće više soka iz sve manjeg broja snaga”, rekao je Thibault, koji je otišao u penziju 2016. i sada vodi Institut konferencije odbrambenih udruženja.
Dok je ruska invazija na Krim 2014. poslužila kao poziv za uzbunu, Thibault je rekao da čak ni u to vreme niko nije govorio o “mobilizaciji društva prema scenarijima koji su bili na neki način nezamislivi”.
Nova odbrambena politika savezne vlade priznaje potrebu za izgradnjom kanadske odbrambene industrijske baze. Ali od ruske invazije na Ukrajinu, savezna vlada se borila da poveća nešto tako jednostavno, kao što je proizvodnja municije.
Postoji dugogodišnja averzija unutar savezne vlade prema tome, da se vidi da radi kooperativno sa izvođačima odbrane, rekao je čelnik udruženja koje predstavlja proizvođače odbrane.
“Kanadska vlada je dugo bila izvan granica međunarodne zajednice u svojoj nespremnosti da radi u partnerstvu sa svojom domaćom odbrambenom industrijom”, rekla je u utorak Christyn Cianfarani, predsednica kanadskog udruženja odbrambenih i sigurnosnih industrija, komitetu Parlamenta za odbranu.
Ona je rekla da je ovom novom politikom NATO formalno priznao da doprinos svake članice stalnom protoku oružja i municije predstavlja “novi element podele tereta NATO-a”.
‘Mi nismo spremni da stojimo na ratnoj nozi’
Dok je još bio u uniformi, sada već bivši načelnik štaba odbrane Wayne Eyre je više puta upozoravao Parlament i javnost, da je odbrambena industrija zemlje loše pripremljena za ono što je pred nama, te da proizvođači municije moraju ući u ratni režim.”
To se nije dogodilo.
“Nikako nismo na ratnoj nozi,” rekla je Cianfarani četverostranačkom odboru.
“Mislim, jednostavno nismo u stanju visoke pripravnosti i ne delujemo s osećajem hitnosti s kojim vidimo da drugi partneri… deluju.”
Steve Saideman, profesor koji drži Patersonovu katedru za međunarodne poslove na Univerzitetu Carleton, rekao je da s obzirom na nevoljnost savezne vlade da se javno posveti ciljnom datumu za dostizanje standarda od dva posto NATO-a, postavlja pitanje koliko će truda uložiti u novu odbrambeno-industrijsku obavezu.
“Mislim da smo u proteklih 30 i više godina svi bili prilično sretni što ne razmišljamo o takvim stvarima i bilo je teško naterati vladu da se fokusira na dugoročne ciljeve ili dinamiku poput ove”, rekao je Saideman, dodajući ovo bio je stav i liberalne i konzervativne vlade.
Dok Zakon o odbrambenoj proizvodnji — zakon na koji se retko poziva, daje ministru odbrane vanredna ovlašćenja u ratnom vremenu, Saideman je rekao: „nemamo dobar mehanizam, barem koliko ja mogu reći, za saradnju između industrije i vlade, tako da se mogu obavezati da će moći da preokrenu i promene stvari.”
Ukrajina je pretrpela užasne gubitke u ljudstvu i opremi u borbi protiv ruske invazije i traži pomoć. Saideman je rekao da se nada da to primećuju i savezna vlada i odbrambena industrija.
“Kada bismo ušli u ozbiljni sukob sa Kinom ili Rusijom, izgubili bismo brodove, a to bi zahtevalo zamenu brže od ritma koji trenutno imamo”, rekao je, govoreći o mornarici i o programu odložene zamene fregata.
“To važi i za avione, to važi za sve. Ali jedan od izazova je da moramo da smislimo nešto zaista teško, a to je, kako da napravimo količinu u 21. veku? Naše nabavke su bile vezane za kvalitet, za dobijanje najbolje moguće opremu i imamo samo nekoliko onih, koji mogu učiniti to brzo.”
Saideman je rekao da postavlja pitanje da li bi se Kanada danas mogla mobilizovati za rat, kao što je to činila tokom Drugog svetskog rata.
“Jednostavno ne vidim da Kanada ima taj kapacitet”, rekao je.
Ali čak i najtežoj eri hladnog rata, niko u saveznoj vladi nije razmišljao o mobilizaciji za konvencionalni rat, rekao je vojni istoričar Sean Maloney.
“Pedesetih godina prošlog veka dominantni ratni planovi SAD i Kanade unutar NATO-a su se vrteli oko nuklearnog oružja”, rekao je Maloney, koji je primetio da je konzervativna vlada u to vreme u potpunosti očekivala da će svaki rat sa Sovjetskim Savezom biti nuklearni na samom početku, a da je odbrambena industrija glavna meta.
“Pod Diefenbakerovom vladom, pitali su se zašto bi [oni] uopšte pokušavali mobilizovati pod tim uslovima, bilo industrijska mobilizacija ili mobilizacija strukture snaga.”
Maloney je rekao da to pomaže da se objasni nedostatak planiranja tada. Ali s obzirom na rat u Ukrajini, Otava više nema izgovor.
“Ideja da će sve biti nuklearna eskalacija pokazala se lažnom u poslednje dve godine”, rekao je Maloney. Kao i Saideman, on je rekao da sumnja da bi Kanada mogla izvesti ono što je učinila tokom Drugog svetskog rata, bilo na institucionalnom ili društvenom nivou.
“Utapamo se u birokratiju. Nivo regulative guši inovacije. Guši kreativnost”, rekao je Maloney u vezi s opštim upravljanjem industrijom od strane savezne vlade.
“Stanovništvo je toliko podeljeno oko toga šta želi, ili šta misli da želi, da ne može obraditi stratešku stvarnost s kojom se trenutno suočavamo.”
Ukrajina je, rekao je Maloney, pokazala da vam je potrebna nacionalna volja da biste se borili.
“To je apsolutno fundamentalno za svaki napor o kojem govorite”, rekao je. “I to ne postoji u ovoj zemlji, ni na izabranom političkom nivou, ni u birokratiji ni u stanovništvu”.
SERBIANNEWS/CANADA
