Posle Engleza – umereni optimizam: Zube imamo, još da počnemo da ih koristimo

Čekali smo 24 godine da konalno gledamo nacionalni tim na jednom kontinentalnom šampionatu, a sudbina je htela da to bude meč protiv jedne od najboljih selekcija na svetu – Engleske.

Iako su „orlovi“ doživeli očekivan, ali častan poraz, mnogo toga pozitivnog videli smo u igri ekipe Dragana Stojkovića Piksija – trud i zalaganje bili su na nivou, propusti u odbrani smanjeni su na minimum, ali nešto i dalje nedostaje…

Ono što je u prošlosti krasilo srpske fudbalere, preko Dragana Džajića, Miloša Šestića, Pižona i Piksija, pa nešto kasnije Dragana Ćirića, Zvonimira Vukića ili Dušana Tadića, nedostajalo je u Gelzenkirhenu da bi ostvario povoljan rezultat.

Nedostajala je kreativnost, brzina u ofanzivnim reakcijama, „vic“ koji će zbuniti protivničku odbranu i stvoriti priliku rasnim napadačima da uđu u gol šansu.

Čini se da je Dušan Tadić jedini igrač u ekipi koji može pasom u prazan prostor da probije protivničku formaciju, ali je kapiten utakmicu počeo sa klupe i odigrao samo poslednjih pola sata.

Mitrović i Vlahović nisu dobili nijedan upotrebljiv centaršut na meču, a svi dobro znamo (a znaju i Englezi), koliko Mitar ume da bude opasan u skok igri. Vlahović rešeta iz svih pozicija, ali do izgledne šanse na utakmici nije došlo.

Bio je srpski tim ravnopravan rival sa zvezdama Premijer lige, a i šire, tokom većeg dela utakmice, ali nedostajao je kreativni pas, koji će otvoriti prostor ispred Pikfordovog gola i stvoriti priliku za završni udarac.

Za razliku od nastupa na Mundijalu u Kataru, gde je odbrana Srbije delovala kao razbijena vojska, na utakmici protiv Engleske Veljković, Milenković i Pavlović su pokazali da mogu da budu mirni, čvrsti u duelima, bez suvišnog komplikovanja i ispadanja iz defanzivne linije.

Mladenović je više nego korektno zamenio povređenog Kostića po levom, dok je Živković bio zapažen po desnom boku – ali, ponovo, bez konkretnog učinka.

Vezni red je odradio svoj deo posla, a sve je na terenu bolje izgledalo u drugom poluvremenu, kada je Ivan Ilić ušao u igru umesto čvrstog, ali isuviše defanzivnog Nemanje Gudelja.

Ono što po ko zna koji put manjka u igri srpskog tima je uloga Sergeja Milinkovića-Savića. Igrač koji godinama bere nagrade za najboljeg vezistu, da li u Seriji A ili saudijskoj ligi, u reprezentaciji igra stegnuto, na momente i nezainteresovano.

Saša Lukić je držao sredinu terena na svojim plećima, odigrao odličan meč, ali ni od fudbalera Fulama nismo dobili preko potrebnu dozu kreativnosti, koja je neophodna za ozbiljniji rezultat na ovom nivou fudbala.

Mnogo toga pozitivnog iz ovog meča može da izvuče selektor Stojković, osim svakako rezultata, ali nije ni lako igrati protiv zvaničnog vicešampiona Evrope.

Istina, dozirali su i naši protivnici – došli do ranog gola, pa igru prilagodili povoljnom rezultatu.

Džud Belingem je još jednom pokazao da je već sa nepunom 21 godinom jedan od najboljih fudbalera na svetu, o kvalitetima Harija Kejna suvišno je i trošiti reči, dok su Bukajo Saka i Fil Foden prilično zadržani od strane srpskih defanzivaca.

„Orlovi“ su pokazali zube favorizovanom protivniku, ali za dobar rezultat protiv najboljih ekipa nije dovoljno zube samo pokazati – treba i ugristi, pa neka i protivnika zaboli.

Ipak, poraz od Engleske nije u velikoj meri promenio očekivanja srpskog nacionalnog tima – na bodove protiv „gordog albiona“ nismo ni računali.

Duel treba posmatrati kao zagrevanje za ono što tek predstoji – utakmice protiv Danske i Slovenije, u kojima će se rešavati pitanje ko će uz Englesku u osminu finala takmičenja.

Osnova je tu, nadogradnja je neophodna – samo da se ne ponovi stara srpska „Lako ćemo“.