Radomir Damnjanović Damnjan, jedan od naših najznačajnijih likovnih umetnika, preminuo je juče u Milanu. Višedecenijski kontinuirano prisutan, bio je jedan od naših ključnih stvaralaca čija je umetnost bila široko pozicionirana (i unutar naše zemlje i van nje) i svestrana – od nove predmetnosti, preko minimalizma, do konceptualne umetnosti, novih praksi, performansa, fotografije, videa… Kompleksna ličnost – i kao umetnik i kao čovek – tako ga opisuju oni koji su ga dobro poznavali.
Rođen je u Mostaru 1935, a detinjstvo i školovanje proveo je u Beogradu. Diplomirao je 1957. i magistrirao 1959. slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
Od 1958. priredio je veliki broj samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Milano, Torino, Modena, Đenova, Cirih, Tibingen). Izlagao je sa grupom „Gorgona” u Zagrebu (1962), a početkom sedamdesetih godina širi polje svog umetničkog delovanja izvan slikarstva uvodeći fotografiju, video, performans, instalaciju…
U periodu od 1971. do 1972. kao Fulbrajtov stipendista boravio je u Los Anđelesu i Njujorku, a od 1974. živeo je i radio u Milanu.
Kao predstavnik Jugoslavije izlagao je na nekim od najznačajnijih međunarodnih izložbi: Bijenale mediteranskih zemalja u Aleksandriji (1961), Bijenale u Sao Paulu (1963, 1981), Dokumenta u Kaselu (1964), Bijenale mladih umetnika u Parizu (1965), Bijenale u Veneciji (1966, 1976), Bijenale u Tokiju (1967).
Dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja iz oblasti likovnog/vizuelnog stvaralaštva: Nagrada „Vanda Svevo” na Bijenalu u Sao Paulu (1963), Nagrada „Nadežda Petrović” na Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku (1964, 1986), Oktobarska nagrada grada Beograda (1964), Nagrade Anala mladih u Beogradu (1965), prva nagrada na Trijenalu likovnih umetnosti u Beogradu (1967), prva nagrada na Salonu u Zadru, Prva nagrada na Internacionalnom bijenalu „Dunav” (1968), nagrada na Festivalu video-umetnosti „Arte video in Europa” u Lokarnu (1981), Nagrada „Sava Šumanović” (2011).
Damnjanovi radovi nalaze se u značajnim muzejskim zbirkama u zemlji i svetu: Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, Muzej moderne umetnosti u Ljubljani, Narodna galerija u Pragu, Centar Pompidu u Parizu, Galerija savremene umetnosti u Cirihu, Muzej 20. veka u Beču, Muzej Gugenhajm (Kolekcija Mekgrou Hil) i Biblioteka Muzeja Moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku, Muzej konceptualne umetnosti u San Francisku, kao i u prestižnim privatnim kolekcijama i galerijama (Beograd, Zagreb, Milano, Amsterdam, Brisel, Prag, Antverpen, Njujork).
U Narodnom muzeju Srbije u Beogradu pandemijske jeseni 2020. bila je održana velika izložba njegovih dela i to pod nazivom „Damnjan na iskustvima Damnjana”, gde su mogli da budu viđeni radovi iz poklon-zbirke Dragoslava Damnjanovića, slikarevog brata. Tada je publici bio dostupan najznačajniji deo umetničkih dela našeg poznatog stvaraoca izvedenih u različitim formatima klasičnih i proširenih medija – slike, crteži, grafike, kolaži, objekti, instalacije i fotografije. Ovaj izbor kretao se u okvirima od kraja pedesetih godina 20. veka do druge decenije ovog veka.
Tom prilikom u pratećem izložbenom tekstu istaknuto je sledeće: „Damnjanović je jedan od najmarkantnijih i najintrigantnijih umetnika nomada, izraženi individualista koji je od početka šeste decenije prošlog veka, svojim vaninstitucionalnim angažovanjima i eksperimentalnim istraživanjima, bezuslovno se suprotstavljajući komercijalnim vrednostima kao resursima modernističkih stremljenja, inicirao različite alternativne poetike i učestvovao u formiranju aktuelne jugoslovenske savremene scene. Iako je tokom sedamdesetih godina bio jedan od najdoslednijih i najprovokativnijih neoavangardnih umetnika i aktivista koncepta druge linije i govora u prvom licu u formi proširenih medija (performans, video, fotografija), Damnjan se nikada nije odrekao slike i njenih strukturalnih vrednosti. Slika je ostala osnovno sredstvo njegove postkonceptualne kritičke prakse i strategijskog delovanja, predmet interlingvističkih istraživanja, u funkciji čistog slikarstva i imperativnog slikarskog čina.”
U Galeriji Rima (oba prostora – u Beogradu i Kragujevcu) imali smo prilike da u nekoliko navrata izložbeno uživamo u različitim njegovim ciklusima i tada je o Damnjanu prateće tekstove pisao Ješa Denegri, istoričar umetnosti, profesor i blizak umetnikov prijatelj. Povodom odlaska ovog izuzetno produktivnog i neumornog čoveka, Denegri je za „Politiku” rekao:
„Ovo je zaista jedna jako tužna vest, za mene posebno. Izgubili smo velikog umetnika, stvaraoca koji nije smatrao da treba da razvija jedan jezik koji je jednog časa uspeo da oformi, već se neprestano menjao. Njegov opus je vrlo dugotrajan, on se pojavio ranih šezdesetih godina i bio je prisutan decenijama. Neko vreme naša sredina nije bila dovoljno upoznata sa njegovim dometima, ali se i to vremenom menjalo nabolje. Apstraktni pejzaž, minimalizam, geometrijska apstrakcija, video, foto-galerija, performans… Ta pojava u prvom licu pred publikom tada je izazvala veliko interesovanje mladih umetnika na našoj sceni, kao što su to Marina Abramović, Raša Teodosijević… Sa njima se družio, izlagao, da bi onda u Italiji uspeo da izgradi svoju autonomnu poziciju. Držao je da je svaki trenutak života za umetnika prilika da se autentično iskaže, da se uključuje u procese i kontekste koji njemu odgovaraju, bez povinovanja bilo kome. Bio je inkarnacija slobodoumnog umetnika u današnjem svetu, tako da je Damnjan veoma težak problem za istorijsko-umetničku valorizaciju”.
Dodajući impresije o Damnjanovom karakteru, Denegri još kaže:
„On je bio uzor za sve nas. Bio je jedna upečatljiva priroda, interesantan čovek, lep, stasit. Vrlo nekonvencionalnog ponašanja, slobodan i autohton, borio se za svoje ideale beskompromisno.”
