Nenad Jezdić je 25 dana i noći proveo na sceni igrajući „Knjigu o Milutinu“
Monodrama Knjiga o Milutinu, Danka Popovića u režiji Egona Savina biće izvedena 300. put na sceni Zvezdara teatra, 10. maja u 20 časova. Glumac Nenad Jezdić, koji tumači lik Milutina Ostojića ovim povodom prenosi svoje emocije i misli o prvih 300 izvođenja.
„Dvadeset i pet dana i noći trajanja igre i neprestane težnje da što više osećam taj karakter, da mu budem, i da mi bude, u srcu, koži, telu, u opanku i u gunju, dovela me je u dosad neiskušenu dimenziju koju pokušavam da prihvatim i razumem. To scensko trajanje jeste naporno, ali je i poseban dug rodu i svom narodu, svakog od nas koji nešto znamo i možemo. Da svedoči o velikom ratu i svim našim ratovanjima, stradanjima koja su svetske sukobe na našem čvornovaton Balkanu pretvarale u bratoubilačke i građanske stradalne i žrtvene događaje.
Jubilarnim povodom, tumaram po onome što je bilo i što će, Bože zdravlja, biti. Zahvalan životu i svemu, povrh svega publici na koncentraciji, budnosti i emociji koja me pokreće: svaki vaš uzdah čujem i suzu vidim, e to mi je tek tajnovito i čarobno i novo! Kad osetim da nisam dovoljno u sceni i tekstu, a pronađem u mraku, taj jedan pogled i jednu suzu i jedno lice sa kojim vredi plakati… Priželjkujem da se moja i vaša tajna produbljuje i umnožava!
Da igra vašeg očekivanja i mog umeća traje i da svi zajedno dobacimo, bez imalo glumačke gordosti, do umetnosti i izjednačavanja, pre svega, emotivnog, umnog, delatnog i čulnog sa scene pa na celu salu za sve vas poštovana i brojna publiko!
Da u svoj nemoći i kratkoći ovog sveta našom zajedničkom emocijom i samo u pozorištu dogodljivom tajnom vaskrsnu naši preci i svi naši Milutini. Malo ih je danas u rečima pesnika i mislioca „Blago onom, ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi“.
Neka žive naši veliki i slavni i čestiti preci u srcima i sećanjima našim i da se setimo da smo potomci njihovi i šta su nam dužnosti.
„Da je Bog hteo da ovo ostane zapisano, on bi ovakvu sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem i manje zaboravnom narodu nego što smo mi”, pisao je Danko Popović. Ipak, naša pozorišna publika koja iznova sluša i zajedno sa Milutinom proživljava sudbinu našeg naroda dokazuje da smo narod dostojan svoje istorije, svojih predaka i svog stradanja. Mnogi komentarišu, „nema danas Milutina, takvi su nestali“. Taj iskaz, međutim, pre svega opovrgava naša potreba da se prisetimo i iznova vraćamo uprizorenim vrlinama i podvizima koji nam se, eto, danas ponekad čine izgubljenim i zaboravljenim. Da ta potreba postoji dokazuje, svakako i brzina kojom se rasproda svaka predstava u Zvezdara teatru i svako gostovanje.
Ovom prilikom svima koji do sada nisu uspeli da pogledaju predstavu zbog nedostatka karata želim da obećam sledeće: desetog maja monodramu Knjiga o Milutinu ću igrati tristoti put, a spreman sam da je igram i 3.000 i 300.000 puta, sve dok svi koji osećaju potrebu da svedoče Milutinovoj priči ne budu mogli to da učine.”
