Kako Srbija pamti Stojana Novakovića: Doneo Zakon o osnovnom obaveznom školstvu

Stojan Novaković, srpski državnik, diplomata, literata, filolog i istoričar, heraldičar i prevodilac, predsednik Srpske kraljevske akademije, umro je 18. februara 1915, pre 110 godina.

Umro je u Nišu gde se tada, u jeku Prvog svetskoga rata, nalazila ratna prestonica Srbije i ratno sedište vlade, dok se vrhovna komanda nalazila u Kragujevcu.

Novaković je Srpskom kraljevskom akademijom predsedavao od februara 1906. godine do smrti, gotovo punu deceniju. Prethodno, u dva navrata bio je predsednik Vlade Kraljevine Srbije, Saveta ministra, kako je glasio zvanični naziv.

Novaković je predvodio Naprednu stranku, ali i Srpsku književnu zadrugu, čiji je bio jedan od tvoraca. Bio je upravnik Narodne biblioteke.

Ministar predsednik bio je od jula 1895. do decembra 1896. i drugi put od februara do oktobra 1909. godine. U više navrata vodio je resore prosvete i crkvenih dela, a onda i unutrašnjih poslova. Na poziciji diplomatskog predstavnika Srbije nalazio se Carigradu, Parizu, Petrogradu. Autor je više desetina knjiga i brojnih naučnih i publicističkih radova.

Novaković je rođen novembra 1842. u Šapcu. Kršteno ime bilo mu je Konstantin. Promenio ga je u duhu narodnjaštva, poput recimo Đure Daničića koji se izvorno zvao Georgije Popović. Po okončanju niže gimnazije u Šapcu, u Beogradu 1860. završava višu gimnaziju, a zatim i Licej, preteču Velike škole. Studirao je na pravnom odseku.

Kao autor, u prvo vreme se bavi književnim radom. Predvodio je i uređivao časopis “Vila”, od početka 1865. do kraja 1868. Mladom Novakoviću uspelo je tada da kao saradnike okupi brojne važne ličnosti srpske kulture, kao Milana Milićevića, Ljubu Nenadovića, Milorada Šapčanina, Lazu Kostića, Đuru Jakšića.

Od 1865. radi kao gimnazijski nastavnik, a već novembra 1865. izabran je za člana Srpskog učenog društva, preteče akademije. Četiri godine potom našao se na poziciji upravnika Narodne biblioteke. U to vreme, bilo je to u izvesnom smislu počasno zvanje, svojevrsno priznanje. Od 1871. predaje na Velikoj školi, književnost i filologiju.

Dve godine potom Jovan Ristić postavlja ga za ministra prosvete i crkvenih dela (u Srbiji Obrenovića to je sve vreme bio jedan resor), a Novaković je tada tek prevalio tridesetu. Taj resor vodio je kasnije u više navrata, u vladama Aćima Čumića, Danila Stefanovića, Milana Piroćanca.

Imao je posebno važnu političku ulogu u vreme kralja Milana Obrenovića, kao prva ličnost Napredne stranke, od 1881. godine, zajedno sa Milanom Milićevićem, Čedom Mijatovićem, Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem.

Tokom njegovog mandata ministra prosvete i crkvenih dela 1882. donesen je Zakon o obaveznom osnovnom školstvu, podjednako za decu oba pola. Prethodne, 1881. uspelo mu je da donese Zakone o Narodnoj biblioteci i o Narodnom muzeju.

Potom, po gušenju Timočke bune, u vladi Milutina Garašanina, postao je ministar unutrašnjih dela 1884. godine. Nesumnjivo, kralj Milan je imao poverenja u njegovu odlučnost.

Bio je diplomatski predstavnik Srbije u Carigradu, osamdesetih i devedesetih, zatim kratko u Parizu, a potom od 1905. u Rusiji, u Petrogradu.

Predsedavajući Saveta ministra bio je, u drugom navratu, u vreme Aneksione krize sa Austrougarskom, 1909. godine. Iskusni državnik odabran je tada nesumnjivo kao valjano rešenje za zemlju suočenu sa velikim međunarodnim pritiskom, iako prethodno penzionisan.

Savremeni grb Srbije stilizovana je verzija grba Kraljevine Srbije koji je osmislio Stojan Novaković.