U poslednje dve godine, Malezija se često pomilje kao „najvoljenija zemlja Azije“. Od krize do ljubavi za manje od trideset godina. U čemu je tajna? Možemo li je otkriti i primeniti? Poželela sam da posetim ovu zemlju i da je upoznam ne samo preko naučnih članaka, ekonomskih i političkih, već oči u oči. Kako stara izreka, ili pesma kaže, „ko čeka taj dočeka“.
Često u drugim ljudima, događajima i zemljama, u zavisnosti od svog životnog stava, optimističnog, pesimističnog i svih varijatni između, sagledavamo svet iz te perspektive. Optimisti i njihovi osmesi i oči pune prijatnog iznenađenja daju novu snagu svima oko njih. Na sličan način, ali potpuno u drugom svetlu i pesimisti spoznaju nova otkrića. Njihove primedbe mogu imati različite efekte.
Drugi ljudi počinju da sagledvaju svet iz novih uglova. U nekima se budi potreba da brane svoju zemlju, ili svoje stavove. Drugi se pitaju da li pogledi drugih sagledavaju stvarnost u pravom svetlu.
U razmeni pogleda i razgovoru, spremnosti i slobodi, prihvatanja istih i suprotnih od naših pogleda, i jedni i drugi imamo šansu da se približimo istini koja je nekad u sredini, a neki drugi put, malo više na jednu ili malo više na drugu stranu od naše.
Malezija me je zaintrigirala 1997. u vreme prve velike svetske finansijske krize modernog doba, koja je počela na jugoistoku Azije, da bi se vrlo brzo proširila na ostali deo sveta.
Zbunjenost finansijskih i politčkih zapadnih poslovnih i naučnih krugova bila je značajna. Kako je moguće da jedna zemlja, sa relativno niskim društveno bruto proizvodom, učešću u svetskoj trgovini, Tajland, može da izazove lavinu bankrotstava celog područja, ali i mnogo više i dalje od Azije.
U sličnim situacijama, na scenu bi stupao Međunarodni monetarni fond. Mere koje bi ova institucija nametala zemljama u krizu, tada, a vrlo često i danas, bile bi bolne za mnoge u toj zemlji, ali najbolnije za one koje imaju najmanje sredstava da u krizi opstanu – najsiromašnije.
Dok su Tajland i Južna Koreja, prihvatile ove mere, uz sve pozitivne, ali naročito negativne posledice po svoje privrede i narod, jedna zemlja je rekla odlučno „ne“. Bila je to Malezija. Premijer zemlje je odbio „okrutne i bolne mere MMF-a“. Umesto njih primenjuje potpuno suprotne: kontrolu tokova kapitala, fiksni devizni kurs i ekspanzionu fiskalnu politiku. Rezultati ovih mera su bile, ako ne bolji, onda sigurno ne gori od mera MMF primenjenih u drugim zemljama. Ali uz jednu razliku, niže socijalne troškove.
Poželela sam da posetim ovu zemlju i da je upoznam ne samo preko naučnih članaka, ekonomskih i političkih, već oči u oči. Kako stara izreka, ili pesma kaže, „ko čeka taj dočeka“.
U poslednje dve godine, Malezija se često pomilje kao „najvoljenija zemlja Azije!“ Od krize do ljubavi za manje od trideset godina. U čemu je tajna? Možemo li je otkriti i primeniti?
Avantura počinje
Vremensku prognozu sam pratila redovno meseca dana uanpred, čak i samo nekoliko dana pre leta. Svaka je pokazivala samo jedno: kiša, kiša, kiša! Pa dobro, ako je kiša nije grad. Kada smo sleteli, bio je lep sunčani dan kao dar za našu veru da će sve biti dobro. Sunce nas je pratilo sve vreme.
Moderni aerodrom u Kuala Lumpuru
Kada ste u zemlji po prvi put, sve izgleda drugačije kada je svetlošću obasjano. Čak i ono što je manje lepo, ili bi da se sakrije, poprima neku drugačiju nijansu i kada nemate, ali i kada imate naočare za sunce.
Pre sletanja i trenuci male nedoumice. Osoblje aviona najavljuje da će proći nekoliko puta po celom avionu kako bi ga poprskalo sprejem koji treba da uništi i spreči bakterije i nepoželjne prenosioce zaraza. A onda i sledeća koja nas upoznaje sa politikom zemlje u vezi posedovanja droge i trgovovinom ljudima. Ali tu smo gde smo. Idemo u avanturu!
Moderni aerodrom u Kuala Lumpuru – svetli visoki plafoni i prozori sa kojih vam u pogled ulaze visoka zelena tropska rastinja. Posle malo lutanja po spratovima, dolazimo do taksija. Putovanje traje oko 40 minuta, ni brzo ni sporo, ni blizu ni daleko. Taman, koliko treba da se primete moderni putevi, vožnja sa suprotne strane (ostaci britanske vladavine), plantaže palmi i zeleneli sa obe strane puta, moderna zdanja višespratnica, ali i kuća od nekoliko spratova, uz nove koje se grade.
A i ono najvažnije, ima se vremana za razgovor sa našim vozačem i prvim upoznavanjem sa zemljom. Pitam ga kako objašava da je njegova zemlja dobila prestižnu titulu najvoljenije zemlje Azije. Skroman je, simpatična, vedar i mudar. „Mislim da je to zato što smo mnogoetnička zajednica!“
Malajaca ima najviše, a oni se zajedno sa drugim starosedeocima zovu Bumeputera. Kinezi i Indusi su migranti koji su se ovde naselili, tokom britanske vladavine, i ostali. Svaka grupa daruje svoju vibraciju, a one se ulivaju i izlivaju u novoj i bogatijoj. Mnogoetnička zajednica, podrazumeva i više religija: muslimnsku, hinduizam, budističku i hrišćanstvo.
Nastavljamo verdru i otvorenu priču uz osmehe i šale sa našim vozačem. Pitam ga, „kakvi su turisti?“ Kaže, „ni nalik na vas dve!“. Na koji način? „Drugi turisti uglavnom se zadube u svoje telefone, niti reč zbore, niti pogledom prate kuda se ide!“
Delim sa njim priču o mome tati, koji je svojim dubokim, baritonskim, komandujućim glasom često zaustavljao mlade dok prelaze ulice, zagledane u svoje telefone, ne osvrćući se na saobraćaj i na druge ljude. „Stani!“ A retko, skoro nikad, se nije dogodilo da neko ne stane. Njegov glas je bio takav, bez pogovora.
Delimično je i faktor iznenađenja igrao ulogu. Usledilo bi pitanje, koje je sve ostavljalo sa nemim, zbunjenim, zatečenim izrazom, bez razumevanja pitanja, i potpunim odsustvom slutnje odgovora.„Šta je toliko važno u ovom trenutku? Da li navodite šestu flotu američke vojske u Mediteranu, gde da krene?“
Kuala Lumpur
Naš vozač ima dve ćerke, roditelje i desetoro braće i sestara. Pitam ga da li ima snove. „Da voleo bih da zaradim dosta novca, kupim lepu kuću u koju bi moji roditelji i moja porodica lepo živeli.“ Radi vredno i puno, i po deset i dvanaest sati dnevno. „Život je skup, od stana do hrane i svega između i drugačijeg.“
Toplo je, a i vlažno, ali to nije ona vlaga koja me tera da se znojim kao da vodopadi teku iz mene, da je sve na meni mokro. Već na prvi pogled i osluh, oseća se neka drugačija energija, koja ne gura, ali treperi. Vibracija je slobodna, opuštenija. Pozitivna energija je blaga a sigurna. Prija.
U susretima sa lokalnim ljudima po restoranima, na ulicama, tržnim centrima, parkovima, bibliotekama, preovlađuju vedri i veseli osmesi. Čak i u kasnim satima pred zatvaranje prodavnica, osmesi su tu. Nedavno sam gledala film u kome mladić koji godinama voli devojku, ali nema hrabrosti da joj to i kaže, otkriva kako ona ima šest različitih osmeha i nabraja šta svaki znači. Ne znam koliko osmeha imaju ljudi u ovoj zemlji, ali sam prepoznala i zavolela jedan – ne kao pozu, nego kao radost životom.
Monarhija u kojoj se na presto dolazi glasanjem
U 2025. Malezija je predsedavajuća integraciji ASEAN ( Asocijacija južnoistočnih zemalja Azije). Na svakom koraku se vide simboli ovogošnjeg zasedanja, od nacionalnih zastava na, i u zgradama, ulicama, parkovima, do bilborda koji najavljuju ovogodišnju konferenciju. Radosne zastave koje se vijore ili spuštaju sa visokoh zgrada, raduju se i igraju na vetru, prenoseći ponos zemlje. ASEAN je integracija koja je nastala u vreme hladnoga rata, 1967. godine, više kao tampon zona koja je trebala da spreči prodor komunizma u ovaj deo sveta, nego kao ekonomska grupacija.
Zemlje osnivači i potpisnici ASEAN deklaracije bile su Filipini, Indonezija, Malezija, Singapur i Tajland. Tokom vremena pridružile su se Brunei, Laos, Mjanmar, Vijetnam i Kambodža. Ekonomska saradnja se tokom godina produbljuje, daje pozitivne rezultate, a stvorena je i zona slobodne trgovine. Politička saradnja je bazirana na poštovanju kultura naroda koji žive u ovim zemljama uz „nemešanje u unutrašnje odnose, poštovanje suvereniteta svake zemlje bez agresije, donošenje odluka koncezuom i uz tihu diplomatiju“.
Uspešna intervencija premijera Malezije krajem jula, u sukobu između Tajlanda i Kambodže i uspostavljanje obustave sukoba, dobile su odobravanje ne samo ove dve zemlje i ASEAN-a. Predsednik SAD, je ublažio carine Maleziji, sa prvobitnih 24%, na 19%. S obzirom na to da je ideja o primirju potekla od predsednika Trampa, premijer Kambodže ga je nominovao za Nobelovu nagradu za mir. Nakon nekoliko nedelja su i budistički sveštenici podržali njegov predlog.
Malezija je parlamentarna monarhija, u kojoj se presto ne nasleđuje, nego se na presto dolazi glasanjem. Konferencija vladalaca sastavljena od devet vladalaca Malajskih država, bira kralja, po principu rotacije, na pet godina, bez mogućnosti produženja roka. Daleko, ali blisko, slično, ali ni nalik sistemu u SFRJ i poslednjem poglavlju sa rotirajućim predsednikom na godinu dana.
Sadašnji kralj Ibrahim Iskandar, izabran 2024. godine, prvi je monah zemlje koji je dobio zvaničnu licencu mašinovođe. Sredinom avgusta je upravljao vozom, promovišući turizam i novu liniju, koja bi trebalo da prepolovi dužinu putovanja sa jedne strane zemlje do glavnoga grada.
Interesantno je da kralj poseduje kolekciju samoletećih helikoptera. Nedavno je odbio uvoz vojnih helikoptera „crnih jastrebova“, starih preko 30 godina i preskupih. Pregovarače iz Ministarstva odbrane je upozorio da ne idu preko posrednika i prihvataju previsoke cene. Ako treba, mogu i njega da pitaju koja je realna cena helikoptera.
Kralj Malezije sultan Ibrahim Iskandar
U vremenu kada odnosi između dve vodeće ekonomske sile sveta, SAD i Kine, donose nestabilnost ne samo ovim zemljama, već talasaju događanja u celome svetu – u toku je borba za retke minerale koji se koriste u prozivodnji pametnih telefona i kompjutera, električnih vozila i sunčevih panela. Malezija je po veličini kapaciteta za preradu ovih minerala, druga u svetu, odmah iza Kine.
Kompanija „Linas Malezija“, (podružnica australijske „Linas“ kompanije za retke minerale) u zemlji prerađuje uglavnom minerale iz Australije. Ali zamlja ima i svoje značajne rezerve. Koristeći veliku svetsku tražnju, posedbno iz SAD, uz nestabilne geopolitičke odnose, zemlja je prepoznala i snagu svoje pregovaračke moći. Stoga i odluka o zabrani izvoza sirovih retkih minerala sa ciljem da se privuče strani kapitala, a da se minerali prerađuju na izvoru iskopavanja, obezvede nova radna mesta i pospeši ekonomski razvoj.
Rang malezijskih univerziteta u svetu raste, a to privlači sve veći broj stranih studenata. Kao u svakoj priči, postoje dve strane. Pozitivno je što zemlja, na ovaj način, dobija priliv deviza. Sa druge strane, negativno je što sve manje mesta ostaje za lokalne studente, a rast školarina utiče da i po finanjskoj osnovi pristup visiokom obrazovanju postaje ograničen. Jaz između bogatih i siromašnih, grada i sela, i u ovoj zemlji se produbljuje, sa pratećim socijalnim, ekonomskim i političkim izazovima.
Ulice nose imena značajnih ljudi zemlje i tako služe kao mesta gde se uči istorija, a lekcije obnavljaju svakoga dana.
Islam je zvanična religija zemlje, ali verske slobode postoje, što potvrđuju brojni budistčkih i hindi hramovi i crkve.
U avgustu 2025. u Terengganu državi, muslimanu koji nije bio na molitvi u petak, bez opravdanja predstoji mogući zatvor od dve godine. Po novom šerija zakonu, koji je upravo stupio na snagu u ovoj državi, prekršioci za prvi nedolazak, mogu dobiti zatvorsku kaznu od dve godine i novčanu kaznu od 3000 ringita. Raniji zakon je bio blaži. Za tri uzastopno propuštene molitve, petkom, bez razloga, zatvorska kazna je bila do šest meseci ili novčana od 1000 ringita.
Nacionalna džamija (Masjid Negara) je moderne arhitekture u vidu poluotvorenog kišobrana, sa nezaboravnim pogledom na nekoliko značajnih zgrada, u divnom kraju grada. Pre nego uđete, morate biti bosi, pokriveni potpuno da vam se ni jedan deo tela ne vidi, a to mora biti na način kako oni oblikuju hidžab.
Nacionalna džamija (Masjid Negara)
Smejala sam se sa ženom koja tu radi, jer sam ja bila kao džin naspram nje, čak kada se popela na viši stepenik. Nameštala je moju veliku maramu i vezivala na traženi način. Unutra je sve otvoreno i čisto. Ali i na ovom mestu, nebrojeno prilika za slikanje, i slikanje. Pitam se ponekad, šta misle oni koji nas posmatraju iz prošlih vremena dok ovo radimo.
U bašti vlada mir, mir, mir. Isti zvuk se oseća i pri poseti Mauzoleju heroja, u kome je sahranjeno nekoliko heroja i političara zemlje. Prekriven je belom kupolom sa žutom raspršenom zvezdom u sredini. Kraci kupole se spuštaju na dole, ne zatvarajući prostor, dozvoljavajući preslikavanje treperenja vode po ivicama. Tišinu, povremeno remeti zvuk sove.
Napuštajući džamiju, primećujemo da ne primaju više turiste, osim ako nisu muslimani. Vreme je molitve.
Odlazimo do anglikanske crkve, Svete device Marije blizu glavnoga trga. Molim se za zdravlje i sreću mojih dragih prijatelja desetinama hiljada kilometara daleko. Čitam natpise na zidovima crkve. Čudno. Prvo pronalazim jedan koji je posvećen osobi koja je na početku dvadesetog veka ovde preminula baš na moj rođendan. Na ulasku ili izlazu vidim drugi natpis koji govori da je ovde boravila kraljica Elizabeta II 15. oktobra 1989. Moja drugarica je studirala i voli Englesku. Ništa nije slučajno.
Najviša bliznakinja na svetu
Menara Benkembar Petronas, ili Petronas tornjevi blizanci dižu se ka nebu sa 88 spratova na 452 metra. Petronas je skraćenica za Petroleum Nasional Berhad, nacionalnu naftna kompanija Malezije. U periodu od 1998. do 2004. ovo je bila najviša zgrada u svetu. A posle 2004. ostaje i dalje najviša bliznakinja sveta. Arhitekta ovog impozantnog i zadivljujućeg zdanja je Cezar Pelji (Cezar Pelli), Argentinac i Amerikanac, koji je završio studije arhitekture u Argentini, a postao dekan arhitektonskog fakulteta na Jelu u SAD.
Najviša zgrada na svetu do 2004. dominira panoramom Kuala Lumpura
Voleo je profesuru, pre nego je zavoleo arhitekturu. „Učiti mlade momke i devojke da postanu dobre arhitekte je deo moje obaveze.“ Svoj način stvaranja poredi sa radom baštovana. „Baštovan razume prirodu svake lokacije, klimu, zemlju, senke i svaku biljku neguje tako da može da postane najlepši primerak svoje vrste.
Zgrade, sa potrebama koje se menjaju i njihovom vezanošću za prostor na kome se nalaze, liče više na živo drveće nego na nepokretne blokove kamenja.“ Zgrade koje je projektovao, prilagođava lokalnim ukusima, kulturi i istoriji. Tako je i sa „Dve bliznakinje“, koje se talasaju u prostoru sa odlikama muslimanske kulture i mirisima mora.
Oko njih park i vodoskoci, ulice i zgrade i uvek znatiželjni i ushićeni turisti. Dok im prilazite, osećate treperenje, uzbuđenje kao da idete na prvi ljubavni sastanak. Kada vam se pokažu u svojoj visini i lepoti, dostojanstvenosti i umetnosti, jedino što možete je da zastanete, sednete, zaćutite, udahnete i izdahnete.
Oko njih radost svih ljudi koji su prvi ili stoprvi put došli da ih vide i da im se poklone. Da potraže taj poseban ugao koji će otkriti njihovu lepotu i nastaviti da zadivljuju sve one sa kojima će se podeliti slike i utisci. Čuju se mnogi jezici, one koje prepoznajem i one koje moguće po prvi put čujem. Ali svi imaju iste tonalitete.
Tu su i deca koja na visokoj temperaturi, kao sva deca sveta, hoće da se ohlade i da se igraju. Šljapću stopalčićima po bazenu, ispod vodopada i iznad vodoskoka. Pridužuju im se i svi drugi, različitih godina, ali iste detinje radosti. Svi mi, neki malo više, neki mnogo više, nastavljaju da traže taj pravi ugao gde će tornjevi da nam se prikažu na nezaboravni način.
Jednostavnost koju uvek lepota donosi, i prirodnost koju umetnost stvara ujedinjuju nas minutima i satima u radosti postojanja.
Kada padne veče i kada hiljade sijalica osvetli zgrade, a muzika pozove sve na balet vodoskoka u odorama kapljica različitih boja, počinje večernje uživanje. I traje. Pokušavamo da zabeležimo baletske pokrete vode, unapred znajuću da je to nemoguće. Svako na svoj način slika i slika se. A tu su i ponosni mladi Kazahstanci, koji su doneli i svoju zastavu i slikaju se sa njom.
Ima i onih koji su ušli u Suria tržni centar, koji blista na svoj način. U velikom holu mladi pijanista svira, malo dalje visoko na zidu vas gleda automobil formule 1. Malezija je od 1999. do 2017. bila domaćin svetskom šampionatu Formule 1. Visoki troškovi organizacije koji su prevazilazili prihode doveli su do prekida ove tradicije. Ali ostalo je sećanje i ovaj automobil koji neke podseća, a neke uči o ovom delu istorije.
Sa druge strane tornjeva, stotine i stotine, moguće hiljade ljudi, i hiljade i hiljade slika, poza koje se nekada mogu videti i na najvećim svetskim časopisima. Veliki doprinos pametnih telefona – svako može da postane model i podeli svoje poze sa svima onima koje zna, ali i mnogim drugima, koje nikada nisu upoznali.
Ulice su prelivene ljudima. Neki su doneli stolice, seli prekoputa tornjeva i gledaju druge ljude kako prolaze. Svako ima svoj način da uživa u letnjoj noći kraj visokih tornjeva, uz minimalne troškove. Red ispred sladoledžinice. Atmosfera podseća na korzo samo na mnogo većem prostoru. Korzo nije radi drugih koji će nas videti ili koje ćemo mi videti. Ovaj korzo je radi njih, visokih tornjeva koje ćemo mi gledati.
U deset sati uveče, u parku oko tornjeva, najavljuju zatvaranje. Svetla počinju da se gase, fontane prestaju da rade, tržni centar se zatvara. Reke ljudi mirno, a razdragano, se kreću ka autobusima, automobilima i stajalištima za lokalne Grab taksije. Na uličnim restoranima se i dalje naručuje večera, jede sladoled, čavrlja se, deca se igraju i jure, drže roditelje za ruke, prelaze ulice.
Sećam se jednog drugog vremena kada se svako veče u 19.30 pre Dnevnika, emitovala emisija Laku noć, deco. Kada se otpeva Laku noć, išlo se na spavanje, bez pregovaranja i odlaganja. U parkiću namenjenom rolerima, bordovima, biciklima i trotinetima i dalje se utrkuju jedni sa drugima, a najčešće sami sa sobom. Privlači mi pažnju dečkić ne stariji od pet godina, koga sam primetila još pre dva sata na istom mestu. I on i svi drugu stariji, sve češće padaju. Čini mi se da je i njima vreme za „laku noć deco“.
U hotelskoj sobi primećujem poseban meni za različite vrste jastuka, od pamuka, pene, perjani, prirodne gume, protiv alergije. Sve u cilju dobroga sna. Umornom čoveku je potreban samo jedan. Spuštam se u zagrljaj snu, bez proveravanja na kom jastuku mi on dolazi.
Batu pećina – najvažnije svetilište Indusa u Maleziji
U Maleziji živi oko 2.8 milion Indusa, a najveći broj njih su Tamilci. Batu pećina je njihovo najvažnije svetilište. Za milione turista koji ga posećuju, predstavlja mesto da se zamislimo i razmislimo. Ispred pećine nalazi se 42.7 metara visoka zlatna statua hindu lorda Murugana (sina Šive i Parvati, brat Ganeša), druga po visini u svetu. On je bog rata i pobede, mudrosti i komandant božanske vojske u borbi protiv mraka i haosa. U ruci mu je koplje koje će uništiti neznanje i iluziju.
Koplje će uništiti neznanje i iluziju
Paun je simbol kontrole gordosti i želje. Šest lica predstavljaju potpunu svesnost na svim stranama. Lice okrenuto na istok je pravo lice lorda Murugana.Sever sumbolizuje mudrost i znanje. Zapad – unutrašnju mudrost i odvojenost od emocija. Jug – spiritualnost. Gore – meditacija, dole – božansko prisustvo.
Do vrha pećine treba prepešačiti raznobojne stepenike, njih 272. Unutra vas čeka još stepnika, baš kao i u životu, kad pomislite da ste došli do vrha, a onda se pojavi još jedno uzvišenje. Činjenica da se neposredno oko vas nalaze desetine ljudi sa svake strane, levo, desno, gore, dole, a onda i nekoliko majmuna koji u svakom trenutku mogu da skoče i ukradu hranu koju pronađu u nečijim rukama ili torbama, daju penjanju novu dimenziju.
Porodična poseta
Penju se svi – bebe u majčinim ili očevim nedrima, deca svih uzrasta, mladi i manje mladi. Dosta Indusa su bosonogi. Neki su doneli hranu za majmune. Ostavljaju je na stepenicima. A tu su svakako i zastajanja zbog slikanja i gledanja, ali i radi odmora. Kada se popnete i pogledate na dole i u daljinu osetite lakoću celoga bića. Unutra vas dočekuju prirodni ukrasi, kao u svakoj pećini. Ali i nekoliko mesta za molitve, ljudi koji obeduju, porodice sa nekoliko članova i one sa nekoliko generacija uz praznik svih boja na odeći, ali i na licima.
Vernici i turisti, sveštenici i prodavci suvenira, pogledi u dubinu i u visinu, oni koji govore samo svoj jezik, oni koji govore nekoliko jezika i oni koji ćute. Svi mi u otvorenosti za nova znanja i spoznaje smisla u pokušaju razumevanja različitosti.
U vremenu kada se na mnogim stranama sveta ljudi plaše onih koji su drugačiji od njih, gde se sve manje gledamo, a još manje prepoznajemo, gde se pre ulaska u veće prostore proveramo šta nosimo, šta mislimo i tako danje i tako dalje… Jedno mesto gde smo sa različitih strana došli, različitih iskustava i verovanja, gde je svakome dozvoljeno da ide bos ili da hoda u patikama ili japankama, gde se pozdravljamo i koračamo istim stepenicima, i istim uglačanim putem, sa pogledom ka nebu ili u svetinju ispred. Mesto u kome postojimo kao ljudi.
Silazak i povratak na zemlju.
Taksisti – ambasadori, agenti i vodiči
Taksisti su posebni ljudi. U svakoj zemlji, oni vide, čuju, odćute ili ispričaju, zapaze ili namerno ne primete. Prvi ambasadori i tajni agenti, novinari i vodiči, političari i diplomate. Ponekad i glasni i manje oprezni, umorni i ćutljivi. Često odlični analitičari i kritičari, realisti i porodični ljudi. U Maleziji smo upoznali predstavnike sve tri najbrojnije etničke grupe: Malajce, Kineze i Induse.
Taksisti najbolje poznaju grad
Na zanimljiv način, svako je bio i pravi predstavnik svoje grupe, ali i zemlje u kojoj su rođeni i žive. Malajci, otvoreniji i vedriji, pričljiviji i spremni da podele i upute. Kinezi, hladniji, rezervisani i samo okrenuti poslovnom odnosu vozač-klijent. Indusi, uvek sa tamilskom muzikom, isprva zatvoreni, ali vrlo brzo otvoreni i o porodici i hrani, filozofskim principima i obrazovanju. Svako od njih, ipak svoj, drugačiji, poseban i za pamćenje.
Prvi koji nam je poželeo dobrodošlicu bio je najvedriji. Možda smo i mi tome doprineli, svojom radošću što smo došli, probudili se u cik zore, izbegli velike jutranje kiše i evo nas tu u novoj zemlji spremne za nova iskustva. Poslednji je bio Kinez, rezervisan, hladan, poslovan sa opipljivom, a nevidljivom barijerom. Žurilo se njemu, žurolo se nama da ne zakasnimo na avion, a bilo je i rano nedeljno jutro i možda smo svi hteli da smo negde drugde u tome času.
Simpatičan Indus je bio mlad, spreman na priču, a umeli smo i da ga podstaknemo. Slušao je tamilsku muziku. Pomenula sam mu poznatog Tamilca, čuvenog kompozitora, A.R. Rahmana. To ga je otvorilo. Oči su mu se raširile u osmeh, čuđenje i divljenje. Muzika i znanje, poštovanje i interesovanje nas uvek može povezati. A tek kad smo mu rekli da smo se popeli do hrama u Batu pećini, njegovoj radosti nije bilo kraja.
Reče nam da su indijska jela svuda u svetu, ili makar ovom delu Azije, ista po imenu, ali poptuno različita po ukusu jer koriste različite namirnice i začine. To objašnjava i moje bezuspešne napore da daleko od Srbije napravim jela sa ukusom moje mame. Nije lako, različit je sir, kore, paprike, jaja, luk, a nedostaje i njena ljubav.
Stidljiv je bio i Malajac koji nas je vozio do džamije. Reče da mu engleski nije dobar. Ali, malo po malo, otvorio se, a engleski je postao sve sigurniji i rečitiji. Posebno kada smo pričali o njegovoj ćerci kojoj je dao lepo, ali odgovorno ime – dragulj molitve. Pitam ga da li voli da ide u školu. Kaže, voli da je u parku i da se igra. Voli i telefon da gleda i zagleda, ali se žena i on trude da to ograniče na minimum, sat vremena dnevno najviše.
„Opasna je ta stvar.“ Državne škole se simbolično plaćaju, ali su uslovi mnogo skromniji, a razredi mnogo veći nego u međunarodnim školama. Početak razlika od malih nogu. Kaže da je za njega važna ravnoteža između rada i života. Stoga nikada ne radi duže od šest sati da bi imao više vremena za porodicu.
Srednjovečna Induskinja sa čistim kolima i klimom koja radi kao da ste u Americi, indijskom muzikom prijatnih melodija, nas prima, ali ostaje u svom svetu. Ipak, malo po malo počinjemo da pričamo. Ima dva sina, 14 i 12 godina. Radi sa njima dosta. Uči ih da u životu uvek treba da se ima rezervna varijanta, u slučaju da prva ne uspe. Govori iz iskustva.
Izgibila je muža dok je bila trudna sa drugim sinom. Srčani udar. Niodkuda. Za večnost. Srčane bolesti i pušenje su dva najčešća uzroka bolesti i smrti u zemlji. Stariji sin bi prvo hteo da postane šef. Zašto šef? Da bi mogao da kuva za mamu, da bi ona mogla da se odmori. Drugi bi hteo da postane policajac ili astronaut. „Nas troje smo jedno drugom sve. Sve radimo zajedno i donosimo odluke zajedno.“ Priča sa sinom koji se žali da ga boli grlo. „Uzmi toplu vodu i pij!“ Kratko i jednostavno. To je to.
Mesto susreta dve reke
Najzanimljiviji utisak ostavila mi je taksistkinja koja nas je u rano subotnje jutro odvezla do Batu pećine. Određenost, otvorenost, preduzimljivost, znanje i mudrost u spremnost da podeli savete o zemlji i svetu, su bili impresivni. Poželela sam da mi bude gost na predavanjima i da je čuju moji studenati sa različitih strana sveta, od Vijetnama i Srednje Azije, preko Evrope do Amerike.
Počinjemo od 1997. Želim da čujem šta ona misli. „Bilo je strašno. Vlasnik u čijoj sam kompaniji radila, morao je da proda polovinu svojih prodavnica. Otpusti radnike. Zadrži samo mali broj za koje je znao da mogu da iznesu i urade sve“. Među nima je bila je ona. „Imali ste sreće da zadržite posao.“ „I da i ne! Jeste, imala sam posao i od čega da živim, ali sam morala da radim četiri posla umesto samo jedan.“ Znatiželjna je. Prati događanja u svetu. Posebno je interesuje Amerika i predsednik Tramp, koji je najavio dolazak u Maleziju za ASEAN samit.
Prvi put je prethodnog dana slušala kako govori predsednik Rusije. Iznenadila se. „Bio je mudar i razložan. Ovo je prvi put da smo imali prilike da ga slušamo kako govori. Ranije su sve bili izveštaji i novnarski pregledi.“ Dirnulo me je da čujem kako savetuje svoje prijatelje da ne prate samo jedan izvor informisanja. Objašnjavala im je o algoritmima i kako će im uvek dati vesti koje su iz jednog ugla, onog za koji su se opredelili da je pravi.
Posavetovala nas je gde da čekamo Grab prevoz ukoliko ga ne dobijemo brzo na izlazu. Šta bi vredelo posetiti. Gde bi trebalo jesti. Na moje pitanje kako objašnjava da je njena zemlja najvoljenija zemlja Azije, bila je detaljna, analitična i mudra. „Mi smo između Singapura i Tajlanda. Nismo otvoreni kao oni, ali nismo ni zatvoreni. Nemamo zabave, jer smo muslimanska zemlja, kao što oni imaju, ali ih imamo. Bezbedni smo relativno. Nema kidnapovanja Kineza kako ih ima u Tajlandu, a nema ni sukoba na granicama. Cene nisu niske, ali nisu ni previsoke. Nije loše biti između.“ Zemlja je takođe ukinula vize za turiste iz Kine i Indije, što je dodatno privuklo veliki broj.
Istorija Kuala Lumpura
Kako nastaje glavni grad? U etapama! O istoriji Kuala Lumpura može se naučiti šetnjom ulicama grada, u razgovoru sa ljudima, čitanjem knjiga, posetom izložbi i muzeja. Od svakog po malo, u zavisnosti od vremena i interesovanja. Poseta gradskoj galeriji je lepo mesto da se počne prodiranje u nastanak grada jer se tu nalazi stalna izložba na ovu temu.
Kuala Lumpur 1884.
Prekoputa je i gradska biblioteka koja trenutno ima pregled najznačajnijih događanja u poslednja dva-tri veka. Nedaleko se nalazi i mesto susreta dve reke odakle počinje istorija grada. Prostor je mnogo manji, reke Klang i Gombak nisu Sava i Dunav, ali simbolika je tu. Prepoznatljivo susretanje različitih kultura. S jedne strane je azijski deo, sa druge strane nekadašnji britanski deo. I danas su razlike vrlo vidljive. Ovaj deo grada se sada zove „Reka života“, i zaista predstavlja vizuelno, a posebno ako zatvorite oči život kakav se ovde odvijao, pijačne dane, pregovore, svađe, pranje veša, čak i krokodile.
A kada otvorite oči i prošetate šetalištem i sa leve i sa desne strane, i prošlost i sadašnjost na istom mestu. Šetajući se sa nekadašnjeg britanskog dela, pažnju mi privlači oronula zgrada, sa arhitekturom koja otkriva pravu lepoticu kakva je bila pre mnogo godina. Lepota uvek ostaje, i sa borama, i sa fasadom koja otpada. Često je i do onoga koji gleda. Danas je ova zgrada državni industrijski sud. A u trenutku kada otkrivam njeno ime, prolazi jedan biciklista. I nije slučajno. Simbolika davnih vremena i sve je ponovo kako je bilo u svom svome početnom sjaju.
Lepota je neuništiva
Susrećem se sa dve mlade žene koje su prirodne, opuštene, zanesene, srećne i igraju na muziku, sledeći pokrete sa Tik-toka. A tu je odjednom i prepoznatljivi miris jasmina i misao na moju dragu Jasminku. Evo nas u Kuala Lumpuru u ovom trenutku zajedno.
Kao pored nekih drugih reka i mora, ulica i šetališta tu je mali studio umetnika koji slika šaljive portrete. Na okupu je nekoliko muškaraca u opuštenoj atmosferi uz poneko pivo i dosta razgovora, a i osmeha. Pitam za dozvolu da ih slikam i poziraju mi. Upoznaju me sa čuvenim umetnikom, Kulatt Kulattos. Prilazim im i blago se klanjam Kulattu. Bilo mu je malo neprijatno. Stidljiv po malo. Pita me, odakle sam. Rekoh iz Srbije. I gle, sada mog iznenađenja. Umetnik se osmehnu: „Srbija je u Evropi. Mala zemlja, ali znam je!“
Kad život ne ide po planu
Parkovi su srca gradova, ali i biblioteke. Uvek i biblioteke, uprkos svim novim tehnologijama, audio knjigama i mobilnim telefonima. Uprkos brzini kojom živimo na raznim kontinentima. Neka nam žive biblioteke.
U Kuala Lumpuru kraj glavnoga trga i ponosne visoke nacionalne zastave i cele istorije pre i posle nezavisnosti, nalazi se lepa zgrada gradske biblioteke. Ulazimo. Ali pre nego krenemo unutra moramo da ostavimo svoje tašne, ruksake u ormariće. Morate uneti i šifru i zapamtiti šifru, a i broj vašeg ormarića. Pitam Ha da li je zapisala sve, kaže da jeste.
Biblioteka je lepa, sa policama, sa knjigama koje vidite, možete uzeti, sesti, čitati. Puno je studenata svih uzrasta. Neki uče u grupama, neki sami. Lep je prostor za grupni rad. Tiho je, a opet oseća se u vazduhu ono što znanje i otkrivanje novoga donosi – uzbuđenje i tihu radost. Toliko je lepo biti u prostoru gde se uči i gde knjige i znanje još uvek vladaju.
Dečija biblioteka osim knjiga ima i radionice. U jednoj se deca uče starim tradicionalnim igrama i sportovima Malezije – permanian Malazija! Još jedan pokušaj da se tradicija očuva, ne izgubi u naletu svega drugoga sa istoka i zapada, severa i juga.
Posle sat vremena odlučujemo da nastavimo dalje. Imamo i lep plan. Ali, život nekad ne ide po planu. Kada smo došle do ormarića, čeka nas iznenađenje. Ha pokušava šifru, ali ne uspeva da otvori… Proba na nekoliko. Bez rezultata. Proba opet. Pitam je da li se seća broja ormarića, ali na žalost nije ga zapisala i ne seća se. Molimo čoveka koji tu radi da nam pomogne. „Mogu, ali samo ako znate broj ormarića.“ Kažemo jedan. Otvori ga. Ali nije sa našim stvarima. Besan on, očajni mi. Rezultat loš. Šta ćemo sad. Mi sutra idemo, a njoj je u tašni pasoš. „Dođite pre zatvaranja biblioteke!“
Izlazimo napolje. Očajne. Zabrinute. Ali ostati na istom mestu nije rešenje. Rekoh, „Hajde da odemo do tog tržnog centra koji si htela da vidiš, Pavilion. Ako ostanemo ovde, poludećemo od brige!“
A tržni centar prepun ljudima unutra, automobilia napolju. Odlazimo na poslednji sprat da se osvežimo. Sedamo u poslastičarnicu. Pažnju mi privlači neverovatno dugačak red oko celog sprata sa devojkama, mladim ženama obučenim na interesantan način. Pitam čoveka do nas, šta se ovo događa, koga čekaju. „Čekaju da dođu dva južnokorejska autora Alien Stage, Vivinos i Qmeng. Ne zna se kad će doći. Nagrada će biti njihovi autogrami.“ Ovo je prvi put da se u Maleziji otvorila prodavnica sa simbolima iz ove igre i prva Anomaly Party u zemlji. Neverovatno je uzbuđenje onih koji su kupili priveske, lutkice, orglice, narukvice i druge proizvode vezane za ovu seriju.
Priznajem svoje neznanje, ali i ineresovanje da saznam o čemu se radi. Ovo je animirana video muzička serija na Jutjubu, lepo ilustrovana i sa lepom muzikom. Glavni likovi su ljudi, koji su postali neka vrsta kućnih ljubimica vanzemaljaca i takmiče se u igri pevanja, u kojoj onaj koji izgubi umire. Gledam kasnije delove iz jedne serije, prepoznajem lepotu ilustracija, i muzike. Ali zanemim na izvršenju kazne nad gubitnikom. Druga vremena, druge kulture, drugi senzibiliteti. Poruke su uvek slične.
Povratak u stvarnost. Traženje taksija. Čekanje u nedogled. Blokirane ulice. Kažemo taksisti da moramo da stignemo što pre. Putovanje traje duže od očekivanog. Ne prepoznajem puteve. Prvi put mi je u ovom gradu. Ali, ipak, sumnjam da idemo u pravom pravcu. Proveravam. On je krenuo u Narodnu biblioteku, a mi treba da idemo u Gradsku biblioteku. Panika. Jurnjava. Pronalaženje novih rešenja.
Taksista se zaista potrudio. Uspevamo da dođemo pre zatvaranja. Ponovo čekanje da svi odu. Da se svi ormarići otvore. Sa nadom da će samo naš ostati neotvoren. Ostalo je ipak nekoliko. Rekli su da mogu samo dva da otvore. Pogledasmo se i odlučismo se da je naš u poslednjem redu. Pokušavaju da ga otvore. Ne ide. Menjaju šifre. Ne ide. I još jednom. I ponovo. Ništa. Napokon zovu jednu vedru, buckastu, mirnu ženu. Pravi je mađioničar. Otvara ga! Uspele smo!
Svako zašto ima zato. Svaki put ima razlog.
Sloboda
Na glavnom trgu nezavisnosti, Merdeka, ogroman zeleni prostor, na kome se nekada igrao kriket, a u nezavisnoj Maleziji služi za proslavu dana nezavisnoste i različite skupove, meni ipak dominira 95 metara visok stub sa velikom zastavom zemlje.
Simbol zastave, jedinstva naroda i nacionalni ponos moćno je opisao veliki sportista, učitelj i patriota 91-godišnji Vaithilingam (Vaithilingam). Uoči proslave dana nezavisnosti, 31. avgusta, objašnjava šta za njega znači nezavisnost. Seća se dana kada su sportisti izašli na teren prvi put noseći malezijsku zastavu: „To je bila sloboda. Videti našu zastavu, da znamo da se takmičimo za Maleziju – to je značilo sve!“
