Evropski apsurd: Industrija solara na kolenima, a EU beleži rekorde s instalisanim panelima

Kina drži više od 80 odsto globalnih kapaciteta fotonaponske industrije, te više od 90 odsto glavnih komponenti, a Evropa je (bila) tehnološki lider u tom području. Stručnjaci za Forbes Hrvatska naglašavaju da je nužno da EU što pre razvije vlastite industrijske lance vrednosti u tom sektoru, što traži snažnu podršku na nivou Unije i njenih članica, a kao dobar primer navode SAD. Što se Hrvatske tiče, kod Šibenika bi u saradnji s nemačkim Institutom Fraunhofer mogao da nikne jedan od takvih lanaca.

Dok Evropska unija obara rekorde u instalisanim solarnim panelima – to je, naime, postao najbrže rastući izvor električne energije – s tržišta već neko vreme stižu vesti o stotinama bankrota u evropskoj fotonaponskoj industriji te katastrofične prognoze o njenom mogućem krahu, ne donesu li se mere zaštite i podsticaji.

Pozadina drame zapravo nije misterija: solarni paneli su danas dostupni iz Kine po ultra niskim, dampinškim cenama, gde je ta industrija snažno subvencionisana. Prema nedavnoj analizi evropskog think-tanka Brugel, iz Kine dolazi 95 odsto panela koji se koriste u EU, a oni proizvedeni u, primera radi, Nemačkoj su i 40 odsto skuplji od kineskih. Pritom, u Evropi se solarni paneli uglavnom i proizvode od uvoznih komponenti iz, pogađate, Kine.

Kako kažu eksperti s tog područja, zavisnost je postala gotovo apsolutna. Kina trenutno drži više od 80 odsto globalnih kapaciteta fotonaponske industrije, a pritom i više od 90 odsto glavnih komponenti – polisilicijuma, ingota i vafera – dolazi iz te zemlje, ili drugih država gde je ta proizvodnja u kineskom vlasništvu.

U pitanju je, zapravo, paradoks, jer je Evropa bila tehnološki lider u tom području, kako za Forbes Hrvatska kaže Marko Lončarević, savetnik direktora u kompaniji Valis Solaris koja je kod Šibenika lani najavila veliki industrijski projekat upravo u fotonaponskoj industriji i proizvodnji zelenog vodonika.

Ingot, vafer, ćelija, modul…

Zajedno sa stručnjacima s nemačkog Instituta Fraunhofer ISE (Institut za sisteme solarne energije), koji su glavni strateški partner Valis Solarisa, naglašava da je nužno da EU razvije vlastite industrijske lance vrednosti „koji obuhvataju sve ključne komponente ugrađene u konačni proizvod, što znači vertikalno integrisani lanac polisilicijum – ingot – vafer – ćelija – modul – solarno staklo – inverter“. Uspeh će zahtevati, napominje, „vrlo snažnu podršku na nivou Evropske unije i pojedinih članica“.

I sam projekat Valis Solarisa u Šibeniku, najavljen s najmanje milijardu evra investicije, je trenutno na klackalici.

Kako smo već pisali, do 2026. godine su nameravali da pokrenu proizvodnju osnovnih komponenti lanca vrednosti fotonaponske industrije, a planirani kapacitet proizvodnje u prvoj fazi je trebalo da bude 2,2 gigavata godišnje te do 2033. godine bi se digao do 12 gigavata. Kao idući korak, planirali su paralelni lanac za proizvodnju zelenog vodonika kao osnovne sirovine za proizvodnju sintetičkog goriva.

Kina drži više od 80 odsto globalnih kapaciteta fotonaponske industrije, te više od 90 odsto glavnih komponenti, a Evropa je (bila) tehnološki lider u tom području. Stručnjaci za Forbes Hrvatska naglašavaju da je nužno da EU što pre razvije vlastite industrijske lance vrednosti u tom sektoru, što traži snažnu podršku na nivou Unije i njenih članica, a kao dobar primer navode SAD. Što se Hrvatske tiče, kod Šibenika bi u saradnji s nemačkim Institutom Fraunhofer mogao da nikne jedan od takvih lanaca.

Dok Evropska unija obara rekorde u instalisanim solarnim panelima – to je, naime, postao najbrže rastući izvor električne energije – s tržišta već neko vreme stižu vesti o stotinama bankrota u evropskoj fotonaponskoj industriji te katastrofične prognoze o njenom mogućem krahu, ne donesu li se mere zaštite i podsticaji.

Pozadina drame zapravo nije misterija: solarni paneli su danas dostupni iz Kine po ultra niskim, dampinškim cenama, gde je ta industrija snažno subvencionisana. Prema nedavnoj analizi evropskog think-tanka Brugel, iz Kine dolazi 95 odsto panela koji se koriste u EU, a oni proizvedeni u, primera radi, Nemačkoj su i 40 odsto skuplji od kineskih. Pritom, u Evropi se solarni paneli uglavnom i proizvode od uvoznih komponenti iz, pogađate, Kine.

Kako kažu eksperti s tog područja, zavisnost je postala gotovo apsolutna. Kina trenutno drži više od 80 odsto globalnih kapaciteta fotonaponske industrije, a pritom i više od 90 odsto glavnih komponenti – polisilicijuma, ingota i vafera – dolazi iz te zemlje, ili drugih država gde je ta proizvodnja u kineskom vlasništvu.

U pitanju je, zapravo, paradoks, jer je Evropa bila tehnološki lider u tom području, kako za Forbes Hrvatska kaže Marko Lončarević, savetnik direktora u kompaniji Valis Solaris koja je kod Šibenika lani najavila veliki industrijski projekat upravo u fotonaponskoj industriji i proizvodnji zelenog vodonika.

Ingot, vafer, ćelija, modul…

Zajedno sa stručnjacima s nemačkog Instituta Fraunhofer ISE (Institut za sisteme solarne energije), koji su glavni strateški partner Valis Solarisa, naglašava da je nužno da EU razvije vlastite industrijske lance vrednosti „koji obuhvataju sve ključne komponente ugrađene u konačni proizvod, što znači vertikalno integrisani lanac polisilicijum – ingot – vafer – ćelija – modul – solarno staklo – inverter“. Uspeh će zahtevati, napominje, „vrlo snažnu podršku na nivou Evropske unije i pojedinih članica“.

I sam projekat Valis Solarisa u Šibeniku, najavljen s najmanje milijardu evra investicije, je trenutno na klackalici.

Kako smo već pisali, do 2026. godine su nameravali da pokrenu proizvodnju osnovnih komponenti lanca vrednosti fotonaponske industrije, a planirani kapacitet proizvodnje u prvoj fazi je trebalo da bude 2,2 gigavata godišnje te do 2033. godine bi se digao do 12 gigavata. Kao idući korak, planirali su paralelni lanac za proizvodnju zelenog vodonika kao osnovne sirovine za proizvodnju sintetičkog goriva.

Uskoro konkurs u Šibeniku

Uskoro očekuju objavu konkursa za kupovinu zemljišta u industrijskoj zoni, za prvih 50-60 hektara, ali po svemu sudeći, redosled investicija će se okrenuti.

„Konačnu odluku o tome moramo da donesemo vrlo brzo, s obzirom na to da se na konkurs moramo javiti s konkretnim poslovnim planom, za čiju realizaciju izdajemo vrlo ozbiljne garancije“, kaže Lončarević. Za oba industrijska lanca ukupno im treba oko 300 hektara, ali to trenutno nije dostupno.

Objašnjava da bi, ako započnu projekat s vodonikom i sintetičkim gorivima, „visina ulaganja bila nešto veća od planirane, dok bi uticaj na zapošljavanje bio manji, s obzirom na to da se ovde ne radi o procesnoj industriji te da je stepen automatizacije pogona izuzetno visok“. Investicija u području fotonapona započela bi, dodaje, čim osiguraju dodatne površine za razvoj, kako je i predviđeno Sporazumom Valis Solarisa s Gradom Šibenikom potpisanim krajem prošle godine.

Kako to rade Amerikanci

Vraćajući se na šire pitanje – može li i kako fotonaponska industrija opstati u EU – Lončarević, u saradnji sa Sebastianom Noldom s Instituta Fraunhofer, odgovara nam da treba obratiti pažnju na to kako reaguju Sjedinjene Države. Osim promptnog uvođenja carina u bilo kojem ugroženom sektoru, SAD je promovisao vrlo snažan i sveobuhvatan model podsticaja pod nazivom IRA (Inflation Reduction Act).

„Koliko brz i intenzivan može biti učinak jednog ovakvog okvira za podsticanje ulaganja, najbolje je vidljivo na slučaju evropskog proizvođača fotonaponskih ćelija i modula – Meyer Burger. Naime, usled novonastalih okolnosti na evropskom tržištu, Meyer Burger je kao i mnogi drugi odlučio u velikoj meri da odmah zaustavi tek nedavno izgrađene proizvodne kapacitete u nemačkom Frajburgu, te da razvije još veće kapacitete na području američke države Kolorado (početni kapacitet proizvodnje fotonaponskih ćelija od dva gigavata). Odobren im je vrlo širok paket podsticaja do maksimalnog intenziteta od 1,4 milijarde dolara koji se može koristiti od početka proizvodnje 2024. godine do kraja 2032. godine. Dodatno, 90 miliona dolara osigurao je grad Kolorado Springs kroz poreske olakšice, direktne potpore, snižene cene električne energije i vode, dok je 300 miliona dolara osiguralo Ministarstvo energetike kroz avanse na osnovu ugovora o otkupu konačnih proizvoda“, stoji u odgovoru Lončarevića i Nolda.

Shutterstock/Stonel

Pitanje ekonomske sigurnosti i geopolitičke ranjivosti

Smatraju da Evropska unija i dalje na globalnom nivou ima značajne naučno-istraživačke kapacitete koji imaju vrlo konkretna i značajna postignuća, a fotonaponska industrija ima strateško značenje za sve članice. Kao takva, napominju, ona ne bi smela da „zavisi od milosti proizvođača, odnosno ključnih dobavljača iz Kine pa niti iz Sjedinjenih Američkih Država“.

Dodajmo tome na kraju da EU planira do 2030. godine veliko povećanje instalisanih solarnih kapaciteta – sa sadašnjih 263 gigavata na skoro 600 gigavata, a kako pišu analitičari Brugela, ako se ništa ne promeni, to će proširenje biti zasnovano skoro isključivo na solarnim panelima uvezenim iz Kine, a takva zavisnost je zabrinjavajuća s aspekta ekonomske sigurnosti kao i geopolitičke ranjivosti.